Илкин атентат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ilkin atentat.jpg

Илкин атентат је неуспели покушај Јелене-Илке Марковић, удовице пуковника Јеврема Марковића стрељаног због учешћа у Тополској буни, да 11. октобра 1882. у Саборној цркви убије краља Милана Обреновића хицем из револвера. Илка је осуђена 12. априла 1883. на смрт стрељањем, потом помилована, али је ускоро нађена задављена у пожаревачком затвору.[1]

Узроци и опис[уреди]

Пуковник Јеврем Марковић, рођени брат Светозара Марковића и некадашњи социјалистичко-радикалски посланик, стрељан је 1878. године услед учешћа у Тополској буни. Наредбу о стрељању издао је кнез Милан Обреновић у жељи да се разрачуна са вођама и организаторима ове буне.[2]

Јесени 1882. у Србији је наговештена нова политичка криза услед сукоба у владајућој Напредној странци. Краљ је желео тешње повезивање са суседном силом Аустроугарском. Након дипломатског путовања и Беч, он се 11. октобра паробродом вратио у Србију и искрцао на Савском пристаништу. Кренуо је у Саборну цркву, на чијем улазу је наишао на Јелену Марковић.[2]

Удовица, обучена у црно одело, извукла је револвер и са раздаљине од дванаест корака испалила хитац на Обреновића. Међутим, у пуцању неискусна Илка је краља промашила. Одмах је разоружана, како не би испалила још један хитац.[3][2] Куршум (пиштољско зрно) који је испаљен је сачуван. Краљ Милан је након догађаја наредио да се опточи драгим камењем и користио га као иглу за кравату. Данас се овај артефакт налази у Музеју града Београда.[4]

Последице[уреди]

Испитивање Јелене Марковић трајало је месецима. Све време је тврдила да није имала саучесника. Неколико Илкиних пријатеља и познаника су ухапшени, али је само њена рођака Лена Книћанин доведена у везу са атентатом. Она је била удовица официра и пуковника Антонија Книћанина. Приликом саслушања, признала је да је била упозната са Илкиним плановима.[5][6]

Илка је осуђена на смрт 12. априла 1883. године. Суђено јој је за покушај атентата из личних побуда. Политичка позадина овог догађаја није откривена. Илка је затим помилована и послата у затвор у Пожаревцу. Неколико седмица касније пронађена је задављена у својој ћелији. Сем тога, Лена је нађена обешена у затвору 28. марта 1883.[5][6]

Обе смрти догодиле су се под сумњивим околностима: војник на стражи код Лене Книћанке, такође је погинуо. У оба случаја по један лекар из комисије за увиђај издвојио је своје мишљење да се не ради о самоубиству (код Книћанке био је то Лазар Пачу).[7]

Године 1891. краљ Милан и Милутин Гарашанин оптуживали су се у штампи као наредбодавци убиства. Краљ Милан је покушао да атентат искористи против радикала, али ислеђење није доказало њихово учешће. Ипак, вође радикала су знале за његову припрему, што потврђује и Раша Милошевић, члан Главног одбора Радикалне странке.[1]

У популарној култури[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Милошевић, Раде (1923). Тимочка буна. Београд. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића III. Београд. стр. 73—80,92—95. 
  3. ^ Сретеновић 1990, стр. 166.
  4. ^ „Куршум близу душе”. Вечерње новости. Приступљено 30. 8. 2013. 
  5. 5,0 5,1 „Илкин атентат”. Историјска библиотека. Приступљено 30. 8. 2013. 
  6. 6,0 6,1 Сретеновић 1990, стр. 171.
  7. ^ „Пуцањ у Саборној цркви”. Вечерње новости. Приступљено 30. 8. 2013. 
  8. ^ Илка на IMDB
  9. ^ Илка на сајту Јутјуб, Званични канал РТС Културно - уметнички програм.

Литература[уреди]