Пређи на садржај

Император (римска титула)

С Википедије, слободне енциклопедије

Император је у свом оригиналном значењу била висока војна титула у Римској републици. Римски извори користе овај термин да означе управитеље провинција који су уједно имали и команду над војском провинције, другим речима, они који су управљали империјумом ван града Рима или померијумом (pomerium лат. post + moerium > murum — иза зидина).[1]

Постоје многе теорије о етимологији ове речи и данас је прихваћена она коју су дали Ерну и Меј[2] у свом речнику латинских термина Dictionnaire étymologique de la langue latine, а то је да је реч imperator настала од глагола impero што значи командовати, а која је опет, настала од две речи — in + paro — „предузети неопходне мере“, „извршити припреме како би се постигао одређени циљ“, „натерати неког да нешто уради“.[1]

Император је могао да буде биран на два начина: регуларни избор који се одржавао увек у граду у којем су учествовали народ и сенатори. Други начин је вио избор спонтаном акламацијом војске која се увек дешавала у хитним случајима и на бојном пољу, када је било неопходно хитно именовати новог императора било након смрти војсковође, било због побуне у војсци, било ради признавања легитимитета једног од војсковођа у сукобу око превласти са другим војсковођом.[3]

Избору претходи јавна дискусија о магистратима кандидатима за ово место. Дискутује се о њиховој способности да предводе војску (exercitus imperatus) у војним акцијама Рима ван зидина града Рима (pomerium).[4] Осим војне функције, император такође добија и врховну цивилну власт на територијама ван Рима. Након избора, новоизабрани император полаже заклетву (sacramentum) пред војском. Од тог момента, он постаје врховни командант те војске.[4] Након победе на конзуларним изборима, Сенат онда додељује провинције изабраним императорима било по сопственој вољи (extra sortem), било жребом.[5] Овај избор може бити стављен на плебисцит где би га народ потврдио или одбацио.[6] Уколико се народ не сложи, одлука Сената може бити одбачена. Народ се такође може консултовати и у случајима када двојица императора претендују на исту провинцију. Одлука на плебисциту не може променити одлуку Сената, али се узима у обзир како би се дошло до компромиса између Сената и народа представљеног у лику трибуна.[7] У позној Римској републици, подела провинција је била све тежа због константног противљења народа одлукама Сената, тако да више није било ни компромисних решења, нити је Сенат консултовао народ, него је о дистрибуцији провинција одлучивао трибун и старао се да се те одлуке поштују, потпомогнут плебисцитом.[7] Моћ трибуна је била толико велика да је могао да опозове императоре који су се већ налазили у својој провинцији који су претходно били изабрани, Сенат им доделио провинцију, а они положили заклетву пред својом војском.[7]

Император и цар

[уреди | уреди извор]

Након пропасти Римске републике, ова титула је постала део титулатуре римских царева, а у политички речник западноевропских језика је ова реч ушла са измењеним значењем, означавала је цара. Настојећи да се повеже с ишчезлим Римским царством, Карло Велики је 800. године за себе узео титулу императора, а од њега су је преузели будући монарси Светог римског царства, а од њих су је преузели касније аустријски монарси. Одатле и чињеница да се у већини западноевропских језика реч „император“ користи за титулу цара уопште (енглески: emperor; шпански: emperador; италијански: imperatore; француски: empereur[8]), док се реч „цар“ користи искључиво за словенске цареве (енглески: tzar; шпански: zar; италијански: zar; француски: zar; немачки: zar). У тим језицима, за титулу римског императора користи се латинска реч imperator.

У српском језику, реч император не треба користити у значењу римских царева, јер се ради о две различите титуле. Такође треба водити рачуна и са речју империја, јер није увек исто што и царство, с обзиром да се такође може односити на колонијалну силу[9] која не мора по политичком уређењу бити царство, као нпр. Британска империја или Шпанска империја. С друге стране, у руској историји јасно се разликују два периода царства и империје — Иван Грозни је 1547. прогласио Русију царством а себе царем, а Петар Велики је 1721. одбацио титулу цара и прогласио се императором. Овај потез био је део Петрове прозападне политике, наиме, тиме је желео да се повеже с римском традицијом и да се приближи Западу.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Pilar Rivero, 16
  2. ^ Ernout, A., Meillet, A. (1979), Dictionnaire étymologique de la langue latine, París, s.v. impero [1ª ed. 1932].
  3. ^ Pilar Rivero, 43
  4. ^ а б Pilar Rivero, 48
  5. ^ Pilar Rivero, 49
  6. ^ Pilar Rivero, 51
  7. ^ а б в Pilar Rivero, 52
  8. ^ У немачком се користи реч која има корене у другој римској титули, цезару: Kaiser
  9. ^ Велики речник, стр. 498

Литература

[уреди | уреди извор]