Пређи на садржај

Инвалидитет и сексуалност

С Википедије, слободне енциклопедије
Мажење између људи са Дауновим синдромом

Сексуалност и инвалидитет је област живота која се тиче сексуалног понашања и праксе особа са инвалидитетом, које имају низ сексуалних жеља и које се разликују у начинима које бирају особе са инвалидитетом да изразе своју сексуалност. Обично, особама са инвалидитетом недостаје свеобухватно сексуално образовање које би помогло у њиховом сексуалном животу. Ово потиче од идеје да су особе са инвалидитетом асексуалне природе и да нису сексуално активне. Иако су неке особе са инвалидитетом асексуалне, погрешно је све означавати као такве. Многим особама са инвалидитетом недостају права и привилегије које би им омогућиле интимност и односе.[1][2] Када су у питању сексуалност и инвалидност, постоји сексуални дискурс који их окружује. Укрштање сексуалности и инвалидитета често се повезује са виктимизацијом, злостављањем и чистоћом.[3]

За физичке сметње које мењају сексуално функционисање особе, као што је повреда кичмене мождине, постоје методе које помажу тамо где је то потребно. Особа са инвалидитетом може уживати у сексу уз помоћ сексуалних играчака и физичких помагала (као што су модификације кревета), проналажењем одговарајућих сексуалних положаја или путем услуга које пружа квалификована сексуална радница.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Велики део сексуалних предрасуда у Сједињеним Америчким Државама потиче из пуританске етике. Питања о прихватању сексуалности и инвалидитета сежу до 2000 година. Преглед историје о сексуалности у филозофији, религији и науци води до савремених погледа на сексуалност и инвалидитет.

Верске институције су биле први субјекти који су се борили против сексуалности. Веровали су да је секс грех и да га не треба практиковати осим ако се ради о намерама репродукције. Тада су лекари почели да развијају медицинске погледе на секс. Сексуално задовољство се сматрало болешћу. Табу око тога да је сексуалност болест и грех ограничио је многе људе да изразе своју сексуалност, посебно особе са инвалидитетом.[3]

Након много револуционарних истраживања, секс и задовољство су се нормализовали тек у 20. веку. Са нормализацијом секса, задовољство је постало главни фокус. Здрав секс је значио добар наступ који је довео до оргазма. Ако особа није била у стању да доживи оргазам током секса, сматрала се неадекватном за сексуални однос. Овим особама би сексуални терапеути помогали да истраже орални секс и оргазам клиториса. Када особа са инвалидитетом није у стању да постигне оргазам то се није сматрало проблематичним, јер није имала сексуалне жеље. Занемаривање сексуалног живота особа са инвалидитетом потиче од идеје да су они као и деца асексуални. Пошто особе са инвалидитетом не спадају у категорију сексуалних, није било ресурса за њих да траже сексуалну помоћ.[3]

Током година сексуално обесправљене групе радиле су на сексуалном прихватању за све људе, укључујући квер заједнице и заједнице са инвалидитетом. Рад ових група почео је да отвара врата особама са инвалидитетом да више изразе своју сексуалност. Чак и са овим новооткривеним могућностима, сексуално задовољство за особе са инвалидитетом остало је неизговорено.[3]

Опште информације[уреди | уреди извор]

Пар у коме је један од чланова у инвалидским колицима.

Према ставовима Светске здравствене организације,

...сексуалност је централни аспект људског бића током целог живота и укључује пол, сексуалну оријентацију, родне идентитете и улоге, еротику, задовољство, интимност и репродукцију...да би се очувало сексуално здравље, сексуална права свих особа морају се поштовати, штитити и испуњавати.[4]

За инвалидитет и сексуалност кључне речи у ставовима Светске здравствене организације су сексуална права свих особа јер су особе са инвалидитетом у свакодневној пракси углавном искључене када се говори о сексуалности,[4] иако особе са инвалидитетом чине приближно 15% светске популације којој је онемогућено да види, чује, креће се, или има неко од развојних, интелектуалних или психосоцијалних оштећења. [5] Само у Сједињеним Америчким Државама, особе са инвалидитетом су највећа и најразноврснија мањина која чини отприлике 26% популације[6] свих узрасте, расе, етничке припадности, пола, сексуалне оријентације, религије и социо-економског порекла.[7]

Друштво их најчешће посматра као особе о којима је првенствено потребно бринути као да имају неку тешку, неизлечиву болест. Због тога и не очекује од њих да имају посао, оснују породицу, да буду продуктивни чланови друштва. Такође и њихова сексуалност бива негирана, потискивана и експлоатисана, јер се до скора сматрало да се њихова сексуалност разликује од сексуалности већине и особе са инвалидитетом често су посматране као асексуалне - и да не само да не могу имати сексуалне односе са другима, већ и да оне лично немају ни потребу за тим.[8]

Односи[уреди | уреди извор]

Приступ особама са инвалидитетом сексуалним и емоционалним партнерима је ограничен због дееротизације њихове сексуалности у друштву.[9] Искуства особа са инвалидитетом су показала да је основна људска потреба за формирањем блиских односа подједнако релевантна за особе са инвалидитетом као и за људе без инвалидитета. Штавише, друштвене мреже особа са инвалидитетом могу бити мале и то ограничава могућност стварања нових односа.[10] Поглед друштва на инвалидитет такође врши притисак на особе са инвалидитетом у проналажењу односа. Иако је наше друштво направило велике кораке у стварању прихватљивијег света, особе са инвалидитетом се и даље доживљавају као аутсајдери. Родитељи спречавају своју децу да постављају питања особама са инвалидитетом, што доводи до тога да особе са инвалидитетом посматрају као „друге“.[11]

Док се већина особа без инвалидитета сусреће са другим људима на јавним местима, постоје многе физичке и друштвене баријере.[12] Недостатак приступа јавним просторима, било да се ради о степеницама; одсуство менија написаних на Брајевом писму; или без АСЛ тумача; могло отежати и готово онемогућити излазак особе са инвалидитетом.

Појединци са инвалидитетом такође учествују у онлајн упознавању. Не само да постоје веб-сајтови за упознавање на мрежи, већ постоје и веб-сајтови који су намењени искључиво особама са инвалидитетом да пронађу некога ко је такође инвалид или некога ко жели да излази са особом са инвалидитетом.

Према једном истраживању, до 50% одраслих особа са инвалидитетом уопште није ни у каквој сексуалној вези. Интернет сајтови за упознавање посебно намењени особама са инвалидитетом су основани потребе да попуне ову празнину.[13]

Стереотипи о инвалидитету[уреди | уреди извор]

Валтер Кистлер, 53 (носилац Дауновог синдрома) са својом девојком. Његова прича је објављена у ЗЕИТмагазину 1994. године  . Нису све особе са инвалидитетом довољно срећне да нађу партнера за свој романтични живот, и погрешно је мислити да већини њих нису потребне сексуалне и романтичне везе да би биле срећне

Стереотипи о инвалидитету доприносе потешкоћама и стигми коју доживљавају особе са инвалидитетом. Идентификовани су следећи митови о особама са инвалидитетом:[14]

  • Особама са инвалидитетом није потребан секс да би били срећни.
  • Особе са инвалидитетом нису сексуално привлачне.
  • Особе са инвалидитетом су „претерано сексуалне“.
  • Особе са инвалидитетом имају важније потребе од секса.
  • Особе са инвалидитетом не требају сексуално образовање.
  • Особе са инвалидитетом не могу имати прави секс.
  • Појединци са инвалидитетом, посебно они са интелектуалним инвалидитетом, не би требало да имају децу и не би им требало дозволити да имају децу.

Инвалидитет и сексуалност ЛГБТ+[уреди | уреди извор]

Здравствене и социјалне неједнакости које срећемо у свакодневном животу, код појединачних социјалних категорија, у које спадају и ЛГБТ+ заједнице са инвалидитетом, укорењене су у везама које су дефинисане; расом, класом, старошћу, инвалидитетом, религијом, полом, родним идентитетом али и многим недовољно истраженим специфичним везама унутар једне хомогене групе.[15][16]

ЛГБТ+ особе са инвалидитетом суочавају се са двоструком маргинализацијом.[17] На особе са инвалидитетом се често гледа као на несексуалне или хиперсексуалне. Због ових заблуда, тешко је пронаћи квир особе[18] са инвалидитетом приказане у здравом сексуалном животу.[19] Током последњих деценија, научници су радили на укључивању студија инвалидитета у квир теорију, са намерама нормализације инвалидитета у квир и ЛГБТ+ просторима. Ослобођење квира и инвалида почиње одбацивањем историјских идеја о сексуалности и инвалидности.[20] Такође је реткост да се квир особа са инвалидитетом приказују у медијима.[20]

У медицинској, али и другој литератури, постоји велики број веродостојних доказа, о неоправданом консензусу међу професионалним медицинским организацијама, које праве разлике у здравственој заштити ЛГБТ+ као пацијента, али и у њиховим породицама, што захтева хитно решавање овог проблема у свим земљама света.[21] Примери из Мичигена, Охаја и Небраске, где су усвојени уставни амандмани о забрани истополног цивилног удруживања или брака, су најбољи пример таквих дискриминаторских односа према мањинској популацији, другојачије сексуалне оријентације од хетеросексуалне.

Сексуално здравље је јавно добро и оно припада свима па и мањинским групама као што је ЛГБТ+ заједнице, иако сексуалност сама по себи није приоритетни циљ јер представља основни ресурс (инпут) личног развоја сваког појединца.[22] Зато су дискриминаторски закони и амандмани (не тако ретки и у многим другим срединама широм света) несхватљиви јер су озбиљно угрозили доношења одлука о сексуалном понашању и јавном здрављу и здравственој заштити, правима посета болницама, приступу здравственом осигурање и правној заштити из области здравствен и социјалне заштите ЛГБТ+ особа у односу на хетеросексуалне.[23]

Већина људи су сексуална бића и имају сексуалне мисли, ставове, осећања, жеље и фантазије. Физички или интелектуални инвалидитет не мења сексуалност и жељу ЛГБТ+ особа са инвалидитетом да је изрази – нити емоције које могу да иду уз то. Имајући ово у виду Светска здравствена организација заузела је став да је сексуалност основна потреба и аспект људског бића који се не може одвојити од других аспеката живота.

Ако инвалидитет нарушава физичку способност неке ЛГБТ+ особе да се бавите редовним сексуалним животом или му недостаје самопоуздања, можда ће он постати забринута због неупражњавања секса, то код особа са инвалидитета утиче на развој анксиозности у вези са сексом и сексуалним учинком, иако су ова осећања потпуно природна. Таквим особама потребна је помоћ у развијању односа, истраживању и изражавању његове сексуалности или приступу информацијама и услугама о сексуалном здрављу. Ово такође важи и за ЛГБТ+ особе код којих инвалидитет потиче од хроничне болести, јер имају законско право на приватност и избор у вези са својом сексуалношћу и сексуалним активностима.[24]

Превенција[уреди | уреди извор]

Да би се променила слика о особама са инвалидитетом и њиховој сексуалности, спречила дискриминација и омогућио равноправан сексуални живот живот, кључ проблема је образовање на свим нивоима, од основношколског образовања до ширег образовања друштва и усавршавања стручних радника.[4]

Однос породице а потом и друштва према младим особа са инвалидитетом мора да буде такав да у њима развије свест о сексуалности, и да разбије предрасуде да ће бити сексуално искоришћавани и да их нико неће доживљавати као равноправног партнера. Ако породица промовише сексуалну и родну адаптацију у социјализацији свог детета, дете ће сутра имати квалитетнију слику о својој сексуалности и ширити је даље у социјализацији.[4]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Edwards, Coleman, Weston, Eli (јун 2004). „Defining Sexual Health: A Descriptive Overview”. Archives of Sexual Behavior. 33 (3): 189—95. PMID 15129038. S2CID 37198876. doi:10.1023/B:ASEB.0000026619.95734.d5. 
  2. ^ а б „Sex and disability: Sex after spinal cord injury”. Приступљено 6. 12. 2022. 
  3. ^ а б в г Tepper, Mitchell S. (2000). „Sexuality and Disability: The Missing Discourse of Pleasure”. Sexuality and Disability. 18 (4): 283—290. S2CID 140755132. doi:10.1023/A:1005698311392. 
  4. ^ а б в г Ćirović, Milica (2021). „Seksualnost osoba sa invaliditetom”. www.univerzitetskiodjek.com. Приступљено 6. 12. 2022. 
  5. ^ „Disability Inclusion Overview”. World Bank (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-04. 
  6. ^ CDC (2022-10-28). „Disability Impacts All of Us Infographic | CDC”. Centers for Disease Control and Prevention (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-04. 
  7. ^ „Disability Stats and Facts | Disability Funders Network – The Social Justice Movement of the 21st Century…Building a Bridge Between Disability and Community Philanthropy”. www.disabilityfunders.org. Приступљено 2022-12-04. 
  8. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Инвалидитет и предрасуде о сексуалности”. www.rts.rs. Приступљено 2022-12-06. 
  9. ^ Robert McRuer; Anna Mollow, eds.: Sex and Disability. Duke University Press. 2012. ISBN 978-0-8223-5140-5. 
  10. ^ Whyte, Sarah (2012-11-10). „A touch of kindness”. The Sydney Morning Herald (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-06. 
  11. ^ Buljevac, Marko; Majdak, Marijana; Leutar, Zdravka (2011). „The Stigma of Disability: Croatian Experiences”. Disability and Rehabilitation. 34 (9): 725—32. .
  12. ^ „Mythbusting”. Sexuality and Disability (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-06. 
  13. ^ Barrow, Karen (2010-12-27). „Difference Is the Norm on These Dating Sites”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-12-06. 
  14. ^ „Buck vs. Bell Trial”. www.eugenicsarchive.org. Приступљено 2022-12-06. 
  15. ^ CRENSHAW, K. (1993). „Mapping the Margins: Intersectionality, Identity Politics, and Violence against Women of Color”. Stanford Law Review. 43 (6): 1241—1279. .
  16. ^ KITZINGER, C. (1987) The Social Construction of Lesbianism. London: Sage.
  17. ^ Santinele Martino, Alan (2017). "Cripping sexualities: An analytic review of theoretical and empirical writing on the intersection of disabilities and sexualities". Sociology Compass. 11 (5): e12471.
  18. ^ „queer”. Oxford English Dictionary. Oxford University Press. 2014.
  19. ^ „Queers with Disabilities: An Annotated Bibliography” (PDF). Приступљено 6. 12. 2022. 
  20. ^ а б McRuer, Robert (2003). "As Good as it Gets: Queer Theory and Critical Disability". GLQ: A Journal of Lesbian and Gay Studies. 9 (1–2): 79–105
  21. ^ MCCALL, L. (2005). The Complexity of Intersectionality. Signs: Journal of Women in Culture and Society, 30, 1771–1800.
  22. ^ Komisija za makroekonomiku i zdravlje: “Investiranje u zdravlje za ekonomski razvoj” (WHO 2001)
  23. ^ Grossberg, P. M. (2006). „An evidence-based context to address health care for gay and lesbian patients”. WMJ : Official Publication of the State Medical Society of Wisconsin. 105 (6): 16—18. PMID 17042413. 
  24. ^ Services, Department of Health & Human. „Disability and sexuality”. www.betterhealth.vic.gov.au (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-06. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).