Индигирка

Индигирка
Усть-Нера. Вид с горы..jpg
Indigirkarivermap.png
Слив реке Индигирка
Опште информације
Дужина1.726 km
Басен360.400 km2
Пр. проток1 850 ​m3s
Водоток
Изворпланине Калкан
В. извора790 m
УшћеСеверни ледени океан
Географске карактеристике
Држава/е Русија
НасељаУст-Нера
ПритокеАлаиха, Мома
ДРВ[ru]18050000112117700035295
Река на Викимедијиној остави

Индигирка (рус. Индигирка) је река у Јакутији у источном делу Русије. Налази се између река Јана[1] и Колима.[2][3] Дуга је 1.726 km, а њен слив покрива 360.000 km². Улива се широком делтом у залив Колима који припада Северном леденом океану. Река Индигирка се замрзава у октобру и остаје под ледом до маја или јуна. Највеће насеље на реци је град Уст-Нера. Дугачка је 1.726 km (1.072 mi). Површина њеног басена је 360.000 km2 (140.000 sq mi).[4]

Историја[уреди | уреди извор]

Изоловано село Руско ушће[5][6][7] које се налази на делти реке Индигирке, познато је по јединственој традиционалној култури руских досељеника чији су преци ту дошли пре неколико векова. Неки историчари спекулишу да су Руско ушће населили Помори почетком 17. века.[8]

Године 1638. истраживач Иван Ребров стигао је до Индигирке.[9] Године 1636–42, Елисеј Буза је био пионир копненог пута до речног система Индигирке. Отприлике у исто време, Позник Иванов је досегао притоку доње Лене, прешао преко Верхојанског ланца до горње Јане, а затим преко Черског ланца до Индигирке. Године 1642, Михаил Стадухин је стигао до Индигирке копном од Лене.[9]

Зашиверск на Индигирки је био важна колонијална испостава током првих дана руске колонизације.[10][11] Касније је напуштен у 19. веку. Друга историјска насеља, која су сада одавно напуштена, била су Подшиверск и Ујандинскоје Зимовије.[12][13][14][15]

У периоду 1892–94, барон Едуард Фон Тол је у име Руске академије наука извршио геолошка истраживања у басену Индигирке (између осталих река Далеког истока Сибира).[16][17] Током једне године и два дана експедиција је прешла 25.000 km (16.000 mi), од којих је 4.200 km (2.600 mi) било уз реке, вршећи геодетска истраживања на путу.

Курс[уреди | уреди извор]

Индигирка настаје на ушћу 251 km (156 mi) дуге реке Туора-Јуријах (такође познате као Хастах, или Калкан)[18] и 63 km (39 mi) дуге Тарин-Јуријах,[19] од којих су обе потичу са обронака Калканског ланца.

У свом горњем току, река тече ка северозападу дуж висоравни Јана-Ојмјакон, кроз најнижи део висоравни Ојмјакон. Окрећући се на север, пресеца неколико подопсега Черског ланца. На месту где прелази Чемалгински ланац река се сужава и улива у дубоку клисуру, формирајући брзаке. Тамо где јој се са југоистока припаја река Мома, Индигирка допире до Момо-Селењачке депресије, широког међупланинског басена и почиње средњи ток реке, где се њена долина шири. Окрећући се ка северу, Индигирка сече дубоко кроз ланац Мома и тече ка североистоку вијугајући преко низије Аби и ширећи се до 500 m (1.600 ft). Након што тече између врата формираног од источног краја Полоусног ланца и западног краја ланца Улахан-Чистај, тече на север са висоравни Кондаков ка истоку преко низије Јана-Индигирка, дела шире Источносибирске низије. Даље на север, где терен постаје потпуно раван, Индигирка се дели на огранке 130 km (81 mi) од ушћа, формирајући делту од 5.500 km2 (2.100 sq mi). Његове воде завршавају у Колимском заливу у Источном Сибирском мору. Залив Гусинаја се налази северозападно од ушћа Индигирке.[20]

Индигирка се смрзава у октобру и остаје под ледом до маја-јуна.

Притоке[уреди | уреди извор]

Главне притоке Индигирке су, од извора до ушћа:[4]

Луке, насеља и привреда[уреди | уреди извор]

Главне луке на реци су:

У басену Индигирка постоји индустрија за тражење злата. Уст-Нера, центар за ископавање злата, највеће је насеље на реци.

Индигирка обилује разним рибама. Међу највреднијима је неколико врста белице, као што су Coregonus albula, Coregonus nasus, муксун, инкону (нелма), омул итд.

Ушће[уреди | уреди извор]

Индигирка формира велику делту, која се састоји од низа потока (сваки је на руским мапама означен као photo ka (речни крак)) и острва. Око 100 km (62 mi) пре него што стигне до Источног Сибирског мора (70° 48′ 45″ СГШ; 148° 54′ 58″ ИГД / 70.8126° СГШ; 148.9162° ИГД / 70.8126; 148.9162), река се дели на два главна тока која теку на североисток. Леви (најзападнији) крак је познат као Руско-Устјинска протока; десна рука, Средња протока. Даље низводно, трећи велики крак, Колимска протока се одваја од Средње протоке као свог десног (источног) дистрибутора, чиме се оправдава „средњи“ надимак за Средњу протоку.[25]

Док Средњаја Протока значи „Средњи крак“, називи главног западног и источног крака такође указују на њихову релативну локацију. Колимска протока или Колимско ушће је крак који се налази на источној страни, односно „колимској страни“ делте (рукавац најближи Колими, источном суседу Индигирке). Руско-устјинска протока, очигледно раније позната као једноставно Руско ушће,[26] је крак који се налази на западној страни, односно „руској страни“ делте (што значи, страна најближа (европској) Русији). Ових дана име Руско-Устјинске протоке изгледа као да је настало од имена старог руског села Руско ушће које се ту налази, али је првобитно вероватно било супротно, село је добило име по рукавцу реке (Руско ушће) на коме се налазио.

Канали делте формирају неколико равних острва. Наведена од истока до запада, главна су:

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Sikora, Martin; Pitulko, Vladimir V.; Sousa, Vitor C.; Allentoft, Morten E.; Vinner, Lasse; Rasmussen, Simon; Margaryan, Ashot; De Barros Damgaard, Peter; de la Fuente Castro, Constanza; Renaud, Gabriel; Yang, Melinda; Fu, Qiaomei; Dupanloup, Isabelle; Giampoudakis, Konstantinos; Bravo Nogues, David; Rahbek, Carsten; Kroonen, Guus; Peyrot, Michäel; McColl, Hugh; Vasilyev, Sergey V.; Veselovskaya, Elizaveta; Gerasimova, Margarita; Pavlova, Elena Y.; Chasnyk, Vyacheslav G.; Nikolskiy, Pavel A.; Grebenyuk, Pavel S.; Fedorchenko, Alexander Yu.; Lebedintsev, Alexander I.; Slobodin, Sergey B.; et al. (2018). „The population history of northeastern Siberia since the Pleistocene”. S2CID 91983065. doi:10.1101/448829. Архивирано из оригинала на датум 1. 5. 2019. 
  2. ^ „Kolyma At Kolymskoye”. R-ARCTICNET. Приступљено 2017-08-11. 
  3. ^ „Кулу” [Ayan-Yuryakh]. Вода Россия (на језику: руски). Приступљено 4. 1. 2022. 
  4. ^ а б Река ИНДИГИРКА in the State Water Register of Russia (Russian)
  5. ^ Sakha Republic (Yakutia) Territorial Branch of the Federal State Statistics Service. Численность населения по районам республики на 1 января 2016 года Архивирано на сајту Wayback Machine (29. септембар 2018)
  6. ^ Sakha Republic Territorial Branch of the Federal State Statistics Service. Results of the 2010 All-Russian Census. Численность населения по районам, городским и сельским населённым пунктам Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016) (Population Counts by Districts, Urban and Rural Inhabited Localities)
  7. ^ А. И. Гоголев. "История Якутии: обзор исторических событий до начала ХХ в." (A. I. Gogolev. History of Yakutia: Review of Historical Events to the beginning of the 20th century Архивирано мај 27, 2005 на сајту Wayback Machine) Yakutsk, 1999.
  8. ^ Tatyana Bratkova "Russkoye Ustye". Novy Mir, 1998, no. 4
  9. ^ а б Lantzeff, George V., and Richard A. Pierce (1973). Eastward to Empire: Exploration and Conquest on the Russian Open Frontier, to 1750. Montreal: McGill-Queen's U.P. 
  10. ^ Grigory Popov (1999). „Missionerstvo v Yakutskom krae (Миссионерство в Якутском крае)” (на језику: руски). Ilin. Приступљено 2009-10-17. 
  11. ^ Maria Starostina (2003). „Srednekolymskaya Pokrovskaya tserkov (Среднеколымская Покровская церковь)” (на језику: руски). Ilin. Приступљено 17. 10. 2009. 
  12. ^ „Momsky natural park” (на језику: руски). Ministry of environment preservation of Sakha Republic. Архивирано из оригинала на датум 2008-09-17. Приступљено 2009-10-16. 
  13. ^ Zhargun, Svetlana (20. 11. 2004). „U kazhdogo muzeya svoya sudba (У каждого музея своя судьба)” (на језику: руски). Vostochno-Sibirskaya Pravda. Приступљено 2009-10-16. 
  14. ^ Kennan, pp. 265-266. The original text by Kennan is also reproduced by Harry de Windt in footnote 31 to chapter VII. Authenticity of Kennan's story is uncertain.
  15. ^ Included in: Else Mendelssohn Benecke (compilation) (2008). Selected Polish Tales. Read Books. стр. 229—232. ISBN 978-1408696316. 
  16. ^ von Toll, Baron E., 1895, Wissenschaftliche Resultate der Von der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften sur Erforschung des Janalandes und der Neusibirischen Inseln in den Jahren 1885 und 1886 Ausgesandten expedition. [Scientific Results of the Imperial Academy of Sciences of the Investigation of Janaland and the New Siberian Islands from the Expeditions Launched in 1885 and 1886] Abtheilung III: Die fossilen Eislager und ihre Beziehungen su den Mammuthleichen. Memoires de L'Academie imperials des Sciences de St. Petersbouro, VII Serie, Tome XLII, No. 13, Commissionnaires de I'Academie Imperiale des sciences, St. Peterabourg, Russia.
  17. ^ „The Treasure of Eduard Toll - Eduard von Toll”. www.shparo.com. Приступљено 7. 1. 2019. 
  18. ^ Russian State Water Register - Река Хастах (Торо-Юрях, Туора-Юрях, Калкан)
  19. ^ Russian State Water Register - Река Тарын-Юрях
  20. ^ а б Google Earth
  21. ^ а б „P-53_54 Topographic Chart (in Russian)”. Приступљено 22. 5. 2022. 
  22. ^ „P-55_56 Topographic Chart (in Russian)”. Приступљено 22. 5. 2022. 
  23. ^ Water of Russia - Куйдусун
  24. ^ 1,000,000 scale Operational Navigation Chart; Sheet C-6
  25. ^ Indigirka in the Great Soviet Encyclopedia.
  26. ^ Indigirka in Brockhaus and Efron Encyclopedic Dictionary
  27. ^ Boeskorov, G. G.; Plotnikov, V. V.; Protopopov, A. V.; Baryshnikov, G. F.; Fosse, P.; Dalén, L.; David, S. W. G.; Pavlov, I. S.; Naoki, S.; Alexey, N. T. (2021). „The preliminary analysis of Cave Lion cubs Panthera spelaea (Goldfuss, 1810) from the permafrost of Siberia”. Quaternary. 4 (3): 24. doi:10.3390/quat4030024Слободан приступ. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]