Индијски океан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Земљиних пет океана
Индијски океан

Индијски океан је трећи по величини океан на свету (после Атлантског океана и Тихог океана). Овај океан је добио име по Индији.[1] Он заузима око 20% водене површине на Земљи.[2] На северу се граничи са југоисточном Азијом (Индијски потконинент), са запада са Арабијским полуострвом и Африком, са источне стране је Малајски архипелаг и Аустралија, а са јужне стране налази се Јужни океан (Јужни пол).[3][4] Простире се дужином од скоро 10.000 km од Африке до Аустралије на површини од 73.556.000 km², укључујући Црвено море и Персијски залив. Запремина океана се процењује на 292.131.000 km3.[5] Представља значајну везу између Африке и Азије поморским путем. Због његове величине, кроз историју ниједна нација није била у стању да га контролише, све до почетка 19. века када је Велика Британија контролисала велики број околних острва.[6][7]

Погађају га земљотреси и ерупције вулкана. Један од подводних земљотреса крајем децембра 2004. изазвао је цунами, који је проузроковао преко 275.000 људских жртава, највише у Индонезији.

Географија[уреди]

Клима[уреди]

На климу северно од екватора утичу монсуни. Јаки североисточни ветрови дувају од октобра до априла, док од маја до октобра превладавају западни ветрови.

У Арапском мору, јаки монсуни доносе кишу на Индијски потконтинент. Ветрови на јужној полутци су генерално блажи, мада летње олује у подручју Маурицијуса могу бити врло снажне. Циклони понекад погађају обале Арапског мора и Бенгалског залива у време промена монсунских ветрова.

Индијски океан је најтоплији океан. Дугорочни записи о температури океана показују брзо и непрестано загревање у Индијском оцеану, од око 07—12 °C (13—22 °F) током 1901–2012.[8] Загревање Индијског океана је највеће мећу тропским океанима, и око три пута је брже од загревања које је уочено на Пацифику. Истраживања индицирају да су људским делатностима индуковани ефекати стаклене баште, и промене фреквенције и магнитуде Ел Нињо догађаја узроци тако јаког загревања у Индијском океану.[8]

Хидрологија[уреди]

Неке од већих река које утичу у Индијски океан су Замбези, Шат ел Араб, Инд, Ганг, Брамапутра, и Иравади. На морске струје значајно утичу Монсуни. Две велике кружне струје, једна на северној полутци која тече у смеру казаљки на сату, те једна јужно од екватора која тече обрнутим смером, доминирају струјама у океану. На дубокоморску циркулацију првенствено утичу водени токови из Атлантског океана и Црвеног Мора те Антакртичке струје. Северно од 20° јужне географске ширине, минимална температура на површини је 22 °C, док на истоку прелази 28 °C. Јужно од 40° јужне географске ширине, температуре мора нагло падају. Салинитет се креће од 32 до 37 промила, с највећим износом у Арапском мору те у појасу између јужне Африке и југозападне Аустралије.[9][10]

Залеђено море и санте леда опстају јужно од 65° јужне географске ширине кроз целу годину. Просечна северна граница појављивања санти леда је 45° јужне географске ширине.

Батиметријска карта Индијског океана

Дно океана[уреди]

Афричка, Индијска и Антарктичка тектонска плоча сударају се у Индијском океану. Њихови су спојеви видљиви по гранама средњеокеанских гребена подморских вулкана који чине наопако слово Y.

Средњоиндијски гребен се од руба континенталног прага поред Мумбаја (Индија) спушта јужно, а у висини Мадагаскара се грана на Индијско-антарктички и Атлантско-индијски гребен. Од мањих гребена, Арапско-индијски се код Малдива одваја од Средњоиндијског и претеже се до рога Африке, а од Бенгалског залива према југу протеже се Бенгалски гребен.[11]

Гребени деле океан у завале. Западно од Средњоиндијског гребена су Арапска, Сомалијска, Маскаренска, Мадагаскарска, Завала Агулхас и Југозападна индијска завала, а источно су Средњоиндијска, Северноаустралска, Западноаустралска, Јужноиндијска и Јужноаустралска завала. На самом југу је Индијско-антакртичка завала.[12]

Континентални прагови су релативно уски, у просеку тек око 200 км, осим уз западну обалу Аустралије где им ширина премашује 1000 км. Просечна дубина океана је 3890 м. Најдубља тачка се процењује на 7450 м испод морског нивоа, у јарку Сунда. Северно од 50° јужне земљописне ширине, 86% базена је покривено пелагичким седиментима, од којих више од половине отпада на глобигерински муљ. Преосталих 14% је прекривено слојевима теригених (тј. који потичу с копна) седимената. Седименти глацијалног порекла доминирају дном на најјужнијем делу океана.

Економија[уреди]

Једрењак у близини обале Кеније

Индијски океан је главна рута која повезује Блиски Исток, Африку и Источну Азију с Еуропом и Америкама. У океану је посебно интензиван промет нафтом и нафтним прерађевинама из нафтних поља у Персијском заливу и Индонезији.[13]

Велике резерве угљоводоника црпе се испред обала Саудијске Арабије, Ирана, Индије и западне Аустралије. Процењује се да 4% светске морске производње нафте долази из Индијског океана. Песак на плажама, богат тешким минералима и његова подморска налазишта активно искориштавају обалне државе, посебно Индија, Јужноафричка Република, Индонезија, Шри Ланка и Тајланд.

Топлота Индијског океана одржава продукцију планктона ниском, осим уз северне рубове те у неколико распршених тачака широм океана. Живот у океану је, стога, ограничен. Рибарство је органичено, али постаје од све вечег значаја за околне земље. Рибарске флоте из Русије, Јапана, Јужне Кореје и Тајвана такође искориштавају Индијски океан, углавном ловећи рачиће и туну.

Морски живи свет[уреди]

Међу тропским океанима, западни Индијски океан има највећу концентрацију фитопланктонског цветања у лето, услед јаких монсунских ветрова. Монсунски ветрови узрокују подизање дубинске, нутријентима богате воде у површинске слојеве где је доступно довољно светлости за фотосинтезу и продукцију фитопланктона. Ова фитопланктонска цветања су основа морског екосистема, који се завршава већим врстама риба. Индијски океан представља други по величини регион економски вредног улова туњевине.[14] Његова риба је од великог и растућег значаја за приобалне земље у погледу домаће потрошње и извоза. Рибарске флоте из Русије, Јапана, Јужне Кореје, и Тајвана исто тако користе Индијски океан, углавном за шкампе и туну.[13]

Истраживања показују да растуће океанске температуре имају негативан утицај на морски екосистем. Једна студија фитопланктонских промена у Индијском океану је установила опадање заступљености фитопланктона и до 20%, током задњих шест деценија.[15] Стопа улова туне такође је нагло опала у току задњих пола века, углавном због повећаног индустријског риболова, при чему загревање океана додаје додатни стрес на рибље врсте.[15]

Историја[уреди]

Економски важан пут свиле (црвено) и трговинске руте зачина (плаво) је блокирало Отоманско царство око cca 1453 са падом Византијског царства. То је подстакло истраживања, и нове морских рута око Африке су нађене, чиме је започела ера великих географских открића.

Историја Индијског океана је обележена поморском трговином; културном и привредном разменом која датира уназад бар седам хиљада година.[16] Најстарије људске цивилизације у Месопотамији, почевши са Сумером[17] и древним Египтом започеле су у долинама река Еуфрат, Тигрис и Нил. Касније су се цивилизације развијале и у Персији. Током египатске Прве династије, морнари су послани на Индијски океан. Они су се вратили са златом и зачинима. Најстарија позната морска трговина потиче од пре 4500 година, а одвијала се између Месопотамије и народа у долини реке Инд.[18]

Индијски океан је далеко мирнији и отворенији за трговину од Тихог или Атлантског океана. Снажни монсуни значили су повољан ветар и добар смер било када у години. То је отворило пут становницима Индонезије према Мадагаскару. [19]

Између 1405. и 1433. кинески адмирал Џенг Хе повео је велику флоту Династије Минг на више путовања према Западном океану (тако Кинези зову Индијски океан), те је допловио до источне обале Африке.[20] Године 1497. је Васко да Гама опловио Рт добре наде и тако постао први Европљанин који је допловио до Индијског океана. Након тога тешко наоружани европски бродови доминирају трговином. Португалија је прва покушала да заузме водећу улогу у трговини usостављањем утврђења на важним прелазима и лукама. Њихова хегемонија дуж обала Африке и Азије трајала је до средине 17. века. Касније су превласт Португалаца почеле да оспоравају остале европске силе. Борбе су се наставиле између Француске и Холандије, да би на крају Британци заузели водећу улогу 1815. године.[21] Отварање Суецког канала 1869. оживело је европски интерес за Истоком, мада ни једна нација није успела да доминира трговином. Након краја Другог светскога рата Британци су се повукли из Индије.[22][23] Данас је од борбе за превлашћу остао само атол Дијего Гарсија, којег уздржавају Британци и САД.[24][25][26]

Дане 16. децембра 2004. догодио се велики цунами који је тешко погодио све државе с обалом на Индијском океану.[27][28] Цунами је изазвао око 226.000 смртних случаја, а преко милион људи остало је без крова над главом.[29][30][31]

Главне луке и градови[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Harper, Douglas. „Online Etymology Dictionary”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 18. 1. 2011. 
  2. ^ Rais (1986). стр. 33.
  3. ^ Dowdy, W. L., and Trood, R., eds., The Indian Ocean (1985)
  4. ^ „'Indian Ocean' — Merriam-Webster Dictionary Online”. Приступљено 7. 7. 2012. »ocean E of Africa, S of Asia, W of Australia, & N of Antarctica area ab 73.427.795 km2 (28.350.630 sq mi)« 
  5. ^ Eakins, B. W.; Sharman, G. F. (2010). „Volumes of the World's Oceans from ETOPO1”. Boulder, CO: NOAA National Geophysical Data Center. Приступљено 25. 7. 2015. 
  6. ^ Braun, D., The Indian Ocean (1983)
  7. ^ Chandra, S., ed., The Indian Ocean (1987)
  8. 8,0 8,1 Roxy, Mathew Koll; Ritika, Kapoor; Terray, Pascal; Masson, Sébastien (11. 9. 2014). „The Curious Case of Indian Ocean Warming”. Journal of Climate. 27 (22): 8501—8509. ISSN 0894-8755. doi:10.1175/JCLI-D-14-00471.1. 
  9. ^ „Limits of Oceans and Seas” (PDF). International Hydrographic Organization, Special Publication N°23. 1953. Приступљено 25. 7. 2015. 
  10. ^ „The Indian Ocean and its sub-divisions”. International Hydrographic Organization, Special Publication N°23. 2002. Приступљено 25. 7. 2015. 
  11. ^ Müller, R. D.; Royer, J. Y.; Lawver, L. A. (1993). „Revised plate motions relative to the hotspots from combined Atlantic and Indian Ocean hotspot tracks” (PDF). Geology. 21 (3): 275—278. doi:10.1130/0091-7613(1993)021<0275:rpmrtt>2.3.co;2. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 7. 2015. Приступљено 25. 7. 2015. 
  12. ^ Nairn, A. E., and Stehli, F. G., eds., The Ocean Basins and Margins, Vol. 6: The Indian Ocean (1982)
  13. 13,0 13,1 CIA World Factbook (2015)
  14. ^ FAO (2016)
  15. 15,0 15,1 Roxy (2016)
  16. ^ Alpers (2013). Chapter 1. Imagining the Indian Ocean. стр. 1–2
  17. ^ Alpers (2013). Chapter 2. The Ancient Indian Ocean. стр. 19–22
  18. ^ Alpers, E. A. (2013). The Indian Ocean in World History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533787-7. Генерални сажетак. 
  19. ^ Chaudhuri, K. N., Trade and Civilization in the Indian Ocean (1985)
  20. ^ Dreyer, E. L. (2007). Zheng He: China and the Oceans in the Early Ming Dynasty, 1405–1433. New York: Pearson Longman. ISBN 9780321084439. 
  21. ^ Ostheimer, John M., ed., The Politics of the Western Indian Ocean Islands (1975); *Toussaint, Auguste, The History of the Indian Ocean, trans. by June Guicharnaud (1966).
  22. ^ Das Gupta, A., and Pearson, M.N., India and the Indian Ocean (1987)
  23. ^ Kerr, A., ed., Resources and Development in the Indian Ocean Region (1981)
  24. ^ Sand, Peter H. (2009). United States and Britain in Diego Garcia – the Future of a Controversial Base. New York: Palgrave MacMillon. ISBN 978-0-230-61709-4. 
  25. ^ Vine, David. „Island Of Injustice”. The Washington Post. 
  26. ^ Morris, Ted. „Personal Accounts of Landing on Diego Garcia, 1971”. Zianet.com. Приступљено 21. 6. 2012. 
  27. ^ „Astonishing Wave Heights Among the Findings of an International Tsunami Survey Team on Sumatra”. U.S. Geological Survey. Приступљено 16. 6. 2016. 
  28. ^ Paris, Raphaël; Cachão, Mário; Fournier, Jérôme; Voldoire, Olivier (1. 4. 2010). „Nannoliths abundance and distribution in tsunami deposits: example from the December 26, 2004 tsunami in Lhok Nga (northwest Sumatra, Indonesia)”. Géomorphologie : relief, processus, environnement. 16 (1): 109—118. doi:10.4000/geomorphologie.7865. 
  29. ^ „Earthquakes with 50,000 or More Deaths”. U.S. Geological Survey. Архивирано из оригинала на датум 5. 6. 2013. 
  30. ^ „Indonesia quake toll jumps again”. BBC News. 25. 1. 2005. Приступљено 24. 12. 2012. 
  31. ^ „Indian Ocean tsunami anniversary: Memorial events held”. BBC News. 26. 12. 2014. Приступљено 15. 12. 2016. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]