Индијски океан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Земљиних пет океана
Индијски океан

Индијски океан је трећи по величини океан на свету (после Атлантског океана и Тихог океана). Овај океан је добио име по Индији.[1] Он заузима око 20% водене површине на Земљи.[2] На северу се граничи са југоисточном Азијом (Индијски потконинент), са запада са Арабијским полуострвом и Африком, са источне стране је Малајски архипелаг и Аустралија, а са јужне стране налази се Јужни океан (Јужни пол).[3][4] Простире се дужином од скоро 10.000 km од Африке до Аустралије на површини од 73.556.000 km², укључујући Црвено море и Персијски залив. Запремина океана се процењује на 292.131.000 km3.[5] Представља значајну везу између Африке и Азије поморским путем. Због његове величине, кроз историју ниједна нација није била у стању да га контролише, све до почетка 19. века када је Велика Британија контролисала велики број околних острва.[6][7]

Погађају га земљотреси и ерупције вулкана. Један од подводних земљотреса крајем децембра 2004. изазвао је цунами, који је проузроковао преко 275.000 људских жртава, највише у Индонезији.

Географија[уреди]

Клима[уреди]

На климу северно од екватора утичу монсуни. Јаки североисточни ветрови дувају од октобра до априла, док од маја до октобра превладавају западни ветрови.

У Арапском мору, јаки монсуни доносе кишу на Индијски потконтинент. Ветрови на јужној полутци су генерално блажи, мада летње олује у подручју Маурицијуса могу бити врло снажне. Циклони понекад погађају обале Арапског мора и Бенгалског залива у време промена монсунских ветрова.

Индијски океан је најтоплији океан. Дугорочни записи о температури океана показују брзо и непрестано загревање у Индијском оцеану, од око 07—12 °C (13—22 °F) током 1901–2012.[8] Загревање Индијског океана је највеће мећу тропским океанима, и око три пута је брже од загревања које је уочено на Пацифику. Истраживања индицирају да су људским делатностима индуковани ефекати стаклене баште, и промене фреквенције и магнитуде Ел Нињо догађаја узроци тако јаког загревања у Индијском океану.[8]

Хидрологија[уреди]

Неке од већих река које утичу у Индијски океан су Замбези, Шат ел Араб, Инд, Ганг, Брамапутра, и Иравади. На морске струје значајно утичу Монсуни. Две велике кружне струје, једна на северној полутци која тече у смеру казаљки на сату, те једна јужно од екватора која тече обрнутим смером, доминирају струјама у океану. На дубокоморску циркулацију првенствено утичу водени токови из Атлантског океана и Црвеног Мора те Антакртичке струје. Северно од 20° јужне географске ширине, минимална температура на површини је 22 °C, док на истоку прелази 28 °C. Јужно од 40° јужне географске ширине, температуре мора нагло падају. Салинитет се креће од 32 до 37 промила, с највећим износом у Арапском мору те у појасу између јужне Африке и југозападне Аустралије.[9][10]

Залеђено море и санте леда опстају јужно од 65° јужне географске ширине кроз целу годину. Просечна северна граница појављивања санти леда је 45° јужне географске ширине.

Батиметријска карта Индијског океана

Дно океана[уреди]

Афричка, Индијска и Антарктичка тектонска плоча сударају се у Индијском океану. Њихови су спојеви видљиви по гранама средњеокеанских гребена подморских вулкана који чине наопако слово Y.

Средњоиндијски гребен се од руба континенталног прага поред Мумбаја (Индија) спушта јужно, а у висини Мадагаскара се грана на Индијско-антарктички и Атлантско-индијски гребен. Од мањих гребена, Арапско-индијски се код Малдива одваја од Средњоиндијског и претеже се до рога Африке, а од Бенгалског залива према југу протеже се Бенгалски гребен.[11]

Гребени деле океан у завале. Западно од Средњоиндијског гребена су Арапска, Сомалијска, Маскаренска, Мадагаскарска, Завала Агулхас и Југозападна индијска завала, а источно су Средњоиндијска, Северноаустралска, Западноаустралска, Јужноиндијска и Јужноаустралска завала. На самом југу је Индијско-антакртичка завала.[12]

Континентални прагови су релативно уски, у просеку тек око 200 км, осим уз западну обалу Аустралије где им ширина премашује 1000 км. Просечна дубина океана је 3890 м. Најдубља тачка се процењује на 7450 м испод морског нивоа, у јарку Сунда. Северно од 50° јужне земљописне ширине, 86% базена је покривено пелагичким седиментима, од којих више од половине отпада на глобигерински муљ. Преосталих 14% је прекривено слојевима теригених (тј. који потичу с копна) седимената. Седименти глацијалног порекла доминирају дном на најјужнијем делу океана.

Економија[уреди]

Једрењак у близини обале Кеније

Индијски океан је главна рута која повезује Блиски Исток, Африку и Источну Азију с Еуропом и Америкама. У океану је посебно интензиван промет нафтом и нафтним прерађевинама из нафтних поља у Персијском заливу и Индонезији.[13]

Велике резерве угљоводоника црпе се испред обала Саудијске Арабије, Ирана, Индије и западне Аустралије. Процењује се да 4% светске морске производње нафте долази из Индијског океана. Песак на плажама, богат тешким минералима и његова подморска налазишта активно искориштавају обалне државе, посебно Индија, Јужноафричка Република, Индонезија, Шри Ланка и Тајланд.

Топлота Индијског океана одржава продукцију планктона ниском, осим уз северне рубове те у неколико распршених тачака широм океана. Живот у океану је, стога, ограничен. Рибарство је органичено, али постаје од све вечег значаја за околне земље. Рибарске флоте из Русије, Јапана, Јужне Кореје и Тајвана такође искориштавају Индијски океан, углавном ловећи рачиће и туну.

Морски живи свет[уреди]

Међу тропским океанима, западни Индијски океан има највећу концентрацију фитопланктонског цветања у лето, услед јаких монсунских ветрова. Монсунски ветрови узрокују подизање дубинске, нутријентима богате воде у површинске слојеве где је доступно довољно светлости за фотосинтезу и продукцију фитопланктона. Ова фитопланктонска цветања су основа морског екосистема, који се завршава већим врстама риба. Индијски океан представља други по величини регион економски вредног улова туњевине.[14] Његова риба је од великог и растућег значаја за приобалне земље у погледу домаће потрошње и извоза. Рибарске флоте из Русије, Јапана, Јужне Кореје, и Тајвана исто тако користе Индијски океан, углавном за шкампе и туну.[13]

Истраживања показују да растуће океанске температуре имају негативан утицај на морски екосистем. Једна студија фитопланктонских промена у Индијском океану је установила опадање заступљености фитопланктона и до 20%, током задњих шест деценија.[15] Стопа улова туне такође је нагло опала у току задњих пола века, углавном због повећаног индустријског риболова, при чему загревање океана додаје додатни стрес на рибље врсте.[15]

Историја[уреди]

Економски важан пут свиле (црвено) и трговинске руте зачина (плаво) је блокирало Отоманско царство око cca 1453 са падом Византијског царства. То је подстакло истраживања, и нове морских рута око Африке су нађене, чиме је започела ера великих географских открића.

Историја Индијског океана је обележена поморском трговином; културном и привредном разменом која датира уназад бар седам хиљада година.[16] Најстарије људске цивилизације у Месопотамији, почевши са Сумером[17] и древним Египтом започеле су у долинама река Еуфрат, Тигрис и Нил. Касније су се цивилизације развијале и у Персији. Током египатске Прве династије, морнари су послани на Индијски океан. Они су се вратили са златом и зачинима. Најстарија позната морска трговина потиче од пре 4500 година, а одвијала се између Месопотамије и народа у долини реке Инд.[18]

Индијски океан је далеко мирнији и отворенији за трговину од Тихог или Атлантског океана. Снажни монсуни значили су повољан ветар и добар смер било када у години. То је отворило пут становницима Индонезије према Мадагаскару. [19]

Између 1405. и 1433. кинески адмирал Џенг Хе повео је велику флоту Династије Минг на више путовања према Западном океану (тако Кинези зову Индијски океан), те је допловио до источне обале Африке.[20] Године 1497. је Васко да Гама опловио Рт добре наде и тако постао први Европљанин који је допловио до Индијског океана. Након тога тешко наоружани европски бродови доминирају трговином. Португалија је прва покушала да заузме водећу улогу у трговини usостављањем утврђења на важним прелазима и лукама. Њихова хегемонија дуж обала Африке и Азије трајала је до средине 17. века. Касније су превласт Португалаца почеле да оспоравају остале европске силе. Борбе су се наставиле између Француске и Холандије, да би на крају Британци заузели водећу улогу 1815. године.[21] Отварање Суецког канала 1869. оживело је европски интерес за Истоком, мада ни једна нација није успела да доминира трговином. Након краја Другог светскога рата Британци су се повукли из Индије.[22][23] Данас је од борбе за превлашћу остао само атол Дијего Гарсија, којег уздржавају Британци и САД.[24][25][26]

Дане 16. децембра 2004. догодио се велики цунами који је тешко погодио све државе с обалом на Индијском океану.[27][28] Цунами је изазвао око 226.000 смртних случаја, а преко милион људи остало је без крова над главом.[29][30][31]

Главне луке и градови[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Harper, Douglas. „Online Etymology Dictionary”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 18. 1. 2011. 
  2. Rais (1986). стр. 33.
  3. Dowdy, W. L., and Trood, R., eds., The Indian Ocean (1985)
  4. „'Indian Ocean' — Merriam-Webster Dictionary Online”. Приступљено 7. 7. 2012. »ocean E of Africa, S of Asia, W of Australia, & N of Antarctica area ab 73.427.795 km2 (28.350.630 sq mi)« 
  5. Eakins, B. W.; Sharman, G. F. (2010). „Volumes of the World's Oceans from ETOPO1”. Boulder, CO: NOAA National Geophysical Data Center. Приступљено 25. 7. 2015. 
  6. Braun, D., The Indian Ocean (1983)
  7. Chandra, S., ed., The Indian Ocean (1987)
  8. 8,0 8,1 Roxy, Mathew Koll; Ritika, Kapoor; Terray, Pascal; Masson, Sébastien (11. 9. 2014). „The Curious Case of Indian Ocean Warming”. Journal of Climate. 27 (22): 8501—8509. ISSN 0894-8755. doi:10.1175/JCLI-D-14-00471.1. 
  9. „Limits of Oceans and Seas” (PDF). International Hydrographic Organization, Special Publication N°23. 1953. Приступљено 25. 7. 2015. 
  10. „The Indian Ocean and its sub-divisions”. International Hydrographic Organization, Special Publication N°23. 2002. Приступљено 25. 7. 2015. 
  11. Müller, R. D.; Royer, J. Y.; Lawver, L. A. (1993). „Revised plate motions relative to the hotspots from combined Atlantic and Indian Ocean hotspot tracks” (PDF). Geology. 21 (3): 275—278. doi:10.1130/0091-7613(1993)021<0275:rpmrtt>2.3.co;2. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 7. 2015. Приступљено 25. 7. 2015. 
  12. Nairn, A. E., and Stehli, F. G., eds., The Ocean Basins and Margins, Vol. 6: The Indian Ocean (1982)
  13. 13,0 13,1 CIA World Factbook (2015)
  14. FAO (2016)
  15. 15,0 15,1 Roxy (2016)
  16. Alpers (2013). Chapter 1. Imagining the Indian Ocean. стр. 1–2
  17. Alpers (2013). Chapter 2. The Ancient Indian Ocean. стр. 19–22
  18. Alpers, E. A. (2013). The Indian Ocean in World History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533787-7. Генерални сажетак. 
  19. Chaudhuri, K. N., Trade and Civilization in the Indian Ocean (1985)
  20. Dreyer, E. L. (2007). Zheng He: China and the Oceans in the Early Ming Dynasty, 1405–1433. New York: Pearson Longman. ISBN 9780321084439. 
  21. Ostheimer, John M., ed., The Politics of the Western Indian Ocean Islands (1975); *Toussaint, Auguste, The History of the Indian Ocean, trans. by June Guicharnaud (1966).
  22. Das Gupta, A., and Pearson, M.N., India and the Indian Ocean (1987)
  23. Kerr, A., ed., Resources and Development in the Indian Ocean Region (1981)
  24. Sand, Peter H. (2009). United States and Britain in Diego Garcia – the Future of a Controversial Base. New York: Palgrave MacMillon. ISBN 978-0-230-61709-4. 
  25. Vine, David. „Island Of Injustice”. The Washington Post. 
  26. Morris, Ted. „Personal Accounts of Landing on Diego Garcia, 1971”. Zianet.com. Приступљено 21. 6. 2012. 
  27. „Astonishing Wave Heights Among the Findings of an International Tsunami Survey Team on Sumatra”. U.S. Geological Survey. Приступљено 16. 6. 2016. 
  28. Paris, Raphaël; Cachão, Mário; Fournier, Jérôme; Voldoire, Olivier (1. 4. 2010). „Nannoliths abundance and distribution in tsunami deposits: example from the December 26, 2004 tsunami in Lhok Nga (northwest Sumatra, Indonesia)”. Géomorphologie : relief, processus, environnement. 16 (1): 109—118. doi:10.4000/geomorphologie.7865. 
  29. „Earthquakes with 50,000 or More Deaths”. U.S. Geological Survey. Архивирано из оригинала на датум 5. 6. 2013. 
  30. „Indonesia quake toll jumps again”. BBC News. 25. 1. 2005. Приступљено 24. 12. 2012. 
  31. „Indian Ocean tsunami anniversary: Memorial events held”. BBC News. 26. 12. 2014. Приступљено 15. 12. 2016. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]