Индонезијски рат за независност

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Индонезијски рат за независност
RI Transfer Signing.jpg
Холандска краљица Јулијана потписује признање суверенитета Индонезије
Време:17. август 194527. децембар 1949.
Место: Холандска Индија
Узрок:Тежња за независношћу
Резултат:

Холандска војничка победа
Индонежанска политичка победа

  • Независност Индонезије
  • Холандско признање Сједињених Држава Индонезије
Сукобљене стране

 Индонезија

  • Ванредна влада Републике Индонезије
  • Националне Оружане Снаге

Јапански добровољци (од 1946)

Индијски дезертери

 Холандија

Британска Империја

Команданти и вође
Сукарно
Судирман
Абдул Харис Насутион
Сухарто
генерал Симон Спур
Хубертус ван Мук
генерал Филип Кристинсон
Јачина
~360.000 270.000
Жртве и губици
~45.000-100.000 мртвих ~3.084 мртвих (Холандска војска)
3.144 мртвих (војска Холандске Индије)
око 1.200 мртвих
1.000+ мртвих
Укупно: ~8.428 погинулих

Индонезијски рат за независност (инд. Perang Kemerdekaan Indonesia; хол. Indonesische Onafhankelijkheidsoorlog) је био герилски и војни сукоб на територији тадашње колоније Холандске Индије (данашња Индонезија). Индонежански националисти су прогласили независност и образовали Републику Индонезију 17. августа 1945, у време јапанске окупације, а циљ који су поставили пред себе је био пуно међународно признање, повлачење страних трупа, као и социјална револуција.[1][2][3] Иако су се борили и против Јапанаца, холандска влада је то одбацила и одговорила тако што их је прогласила сарадницима окупатора.[4] Након капитулације Јапана и повратка савезничких снага, отпочели су сукоби ширих размера након што су устаници одбили да прихвате поновну холандске владавину, те су наставили герилску борбу за независност.

Четворогодишњи војни сукоб је изазвао велика материјална разарања и високе људске жртве. Слабо опремљени устаници су контролисали већину руралних делова земље али нису имали снаге да остваре све циљеве војним путем јер су холандске снаге контролисале све веће градове, путеве и индустријска постројења. Међутим, до 1949 се Холандија нашла под снажним дипломатским притиском, након чега је била приморана да призна независност Индонезије и да се повуче. Рат је донео велике етничке и демографске промене, пропраћене ратним злочинима. Током рата је погинуло и умрло до 300.000 бораца и цивила. Националисти су и након рата вршили прогоне и ликвидацију холандских сарадника, али и комунистичких симпатизера.[5]

Позадина[уреди]

Холанђани су територију данашње Индонезије почели колонизовати око 1602, а до 1800 су основали своју колонију Холандску Источну Индију. Становништво на тој територији је било изузетно сиромашно и додатно експлоатисано, што је довело до развитка тежње за независношћу. Ове тежње су дошле до изражаја почетком 20. века, а националисти су користили верске и социјалне мотиве како би у народу распламсали жељу за устанком.

Поједини су сматрали да Индонезија сарадњом са Холанђанима може оезбедити себи бољи статус и аутономију без проливања крви али су ипак преовладали они екстремнији који су позивали на општи устанак и пуно протеривање Холанђана. Најистакнутији су били Ахмед Сукарно и Мохамед Хата, двојица младих прозападних националиста школованих у високим холандским школама. Њих двојица су се уздигли на политичкој сцени крајем 1920их након што су комунистичка и исламистичка партија забрањене.

Холанђани су убрзо почели гонити и националисте јер су позивали на устанак, те је Сукарно 1930. осуђен на четворогодишњу робију. То га је начинило изузетно популарним међу цивилним становништвом, а његови пратиоци су ишли по селима и прикупљали подршку. По изласку се сукобио са својим саборцем Мохамедом Хатом који је сматрао да борбу треба водити политичком агитацијом и едукацијом народа док је Сукарно тврдио да треба чекати погодан тренутак и тада дићи општи устанак. Сукарна су власти 1933 поново ухапсиле и протерале га на острво Флорес, а 1938 на Бенгкулу. Сукарно се тамо приближио члановима верске организације Мухамадијах, присуствовао је њиховим учењима, а касније на њих преносио националистичке идеје.

Рат на Пацифику и јапанска окупација Холандске Индије су отворили пут националистима који су искористили јапанску власт како би учврстили своје позиције и прибавили наоружање за устанак. Холанђани су планирали да Сукарна поведу у Аустралију али су га у повлачењу оставили, након чега је он започео сарадњу са Јапанцима. Није био нарочито вољан томе јер су Јапанци приморали неколико милиона Индонежана на присилан рад, а велики број је умро, какогод Сукарно је сматрао да је мања штета од јапанске него од холандске владавине. Заузврат, Јапанци су му одобрили да шири национализам али и да се обрачунава са комунистима које је сматрао највећом претњом уколико дође до устанка.

Новембра 1943, Сукарно и Хата су стигли у Токио, где их је одликовао лично јапански цар Хирохито, а присуствовали су и на вечери у кући премијера Хидекија Тоџоа. Нови јапански премијер Куниаки Косо је 7. септембра следеће године обећао независност Индонезији али тачан временски рок није прецизиран. Савезници су Сукарна већ сматрали једним од највећих колаборациониста, о чему је он касније забрањивао да се говори.

Јапанци су 29. априла 1945 одобрили оснивање радне комисије за независност, која је 7. августа прерасла у комисију за припрему независности и писање устава. Јапанске снаге у Индонезији су се капитулирале 15. августа, млади националисти су од Сукарна захтевали да одмах прогласи независност. Он је спремио прокламацију и два дана касније пред окупљеним народом је прогласио независност Републике Индонезије. Ова вест се брзо проширила, иако су Јапанци покушали да то спрече. Сукарто се 19. августа на једном пољу обратио маси од милион људи, што је показало да је његов покрет имао масовну подршку, барем на Јави и Суматри. Јапанци су по уговору били дужни да одржавају ред до доласка савезника, међутим они су масовно предавали своје оружје националистима и повукли се у своје касарне очукујући савезнике. У овом кратком периоду, националисти су на овим острвима успоставили своју власт и несметано су започели кампању етничког чишћења, а на мети су се нашли Европљани, Кинези и домаћи издајници.

Референце[уреди]

  1. ^ Ricklefs 1991, стр. 213.
  2. ^ Taylor 2003, стр. 325
  3. ^ Reid 1973, стр. 30.
  4. ^ „The National Revolution, 1945–50”. Country Studies, Indonesia. U.S. Library of Congress. 
  5. ^ Vandenbosch, Amry (1931). „Nationalism in Netherlands East India”. Pacific Affairs. Pacific Affairs, University of British Columbia. 4 (12): 1051—1069. JSTOR 2750579. doi:10.2307/2750579. 

Литература[уреди]

  • Taylor, Jean Gelman (2003). Indonesia: Peoples and History. Yale University Press. стр. 325. ISBN 978-0-300-10518-6. 
  • Anderson, Ben (1972). Java in a Time of Revolution: Occupation and Resistance, 1944–1946. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-0687-4. 
  • Cribb, Robert (1991). Gangster and Revolutionaries: The Jakarta People's Militia and the Indonesian Revolution 1945–1949. Sydney, Australia: ASSA Southeast Asian Publications Series – Allen and Unwin. ISBN 978-0-04-301296-3. 
  • Drooglever, P. J.; Schouten, M. J. B.; Lohanda, Mona (1999). Guide to the Archives on Relations between the Netherlands and Indonesia 1945–1963. The Hague, Netherlands: ING Research Guide. 
  • Frederick, William H. (1989). Visions and Heat: The Making of the Indonesian Revolution. Athens, Ohio: Ohio University Press. ISBN 978-0-8214-0906-0. 
  • George, Margaret (1980). Australia and the Indonesian Revolution. Melbourne University Press. ISBN 978-0-522-84209-8. 
  • Heijboer, Pierre (1979). De Politionele Acties (на језику: Dutch). Haarlem: Fibula-van Dishoeck. 
  • Ide Anak Agug Gde Agung (1996) (translated to English by Linda Owens)From the Formation of the State of East Indonesia Towards the Establishment of the United States of Indonesia Jakarta: Yayasan Obor Indonesia ISBN 978-979-461-216-3 (Original edition Dari Negara Indonesia Timur ke Republic Indonesia Serikat 1985 Gadjah Mada University Press)
  • Jong, Dr. L. de (1988). Het Koninkrijk der Nederlanden in de Tweede Wereldoorlog, deel 12, Sdu, 's-Gravenhage (an authoritative standard text on both the political and military aspects, in Dutch)
  • Kahin, Audrey (1995). Regional Dynamics of the Indonesian Revolution. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-0982-9. 
  • Kahin, George McTurnan (1952) [1951]. „Nationalism and Revolution in Indonesia”. Ithaca, NY: Cornell University Press. OCLC 406170. 
  • Lucas, A. (1991). One Soul One Struggle. Region and Revolution in Indonesia. 

Спољашње везе[уреди]