Индустрија

Из Википедије, слободне енциклопедије
ГДП композиција сектора и радне снаге по занимању у облику било које компоненте за привреду. Зелене, црвене, и плаве компоненте боја земаља представљају проценте за пољопривреду, индустрију, и услужне секторе, респективно.

Индустрија (од латинске речи industrius — вредноћа) представља вид производње добара или сродних услуга у оквиру привреде.[1] Главни извор прихода групе или компаније је индикатор њене релевантне индустрије.[2] Кад велика група има вишеструке изворе стварања прихода, сматра се да она делује у различитим индустријама. Прерађивачка индустрија је постала кључни сектор производње и радне снаге у Европским и Северно Америчким земљама током индустријске револуције,[3][4] поремећујући раније меркантилистичке и феудалне привреде. Ово је проистекло из многих узастопних брзих напредака у технологији, као што су производња челика и угља.

Након индустријске револуције, око једне трећине производње светске привреде је долазило из производних индустрија. Многе развијене земље и многе развијајуће/полу-развијене земље (Народна Република Кина, Индија итд.) у знатној мери зависе од производне индустрије. Индустрије земље у којима се налазе, и привреде тих земаља су међусобно повезане у комплексну мрежу међузависности.

Индустрија представља машинску прераду сировина и серијску производњу. У индустрију се убрајају све непољопривредне гране. Њен развој зависи од природних и друштвених услова. Природни услови су: природни ресурси којима земља располаже, размештај ресурса и количина ресурса. Друштвени услови су: човек и његова улагања.

Подела индустрије[уреди]

Индустрије се могу класификовати на више начина. На највишем нивоу, индустрија се често класификује према теорији три сектора у секторе: примарни (екстрактивни), секундарни (производни), и терцијарни (услуге). Неки аутори додају кватернарне (знање) или чак квинарне (култура и истраживање) секторе. Током времена, расподела индустрије датог друштава по секторима се мења. Испод економских сектора постоји много других детаљнијих индустријских класификација. Ови класификациони системи обично деле индустрије према сличним функцијама и тржиштима и идентификују предузећа која производе сличне производе.

Према предмету рада индустрија се дели на: екстрактивну индустрију и прерађивачку индустрију. Према врсти производа подела индустрије је следећа: тешка индустрија и лака индустрија. Гране тешке индустрије су: енергетика, рударство, металургија, хемијска индустрија, грађевинска индустрија. Гране лаке индустрије су: прехрамбена индустрија, текстилна индустрија, дрвна индустрија, дуванска индустрија, графичка индустрија, индустрија грађевинских материјала и индустрија коже и обуће.

Тржишно-базирани класификациони системи као што су: Глобални индустријски класификациони стандард[5] и Индустријски класификациони бенчмарк[6][7][8] се користе у финансијама и истраживању тржишта.

На локацију индустрије утичу фактори који се деле на класичне (географски положај, природни ресурси, радна снага, саобраћај и везе) и нове (технолошки услови производње, инфраструктура, тржиште, фактор инвестиција, заштита човекове средине). Што је нижи ниво економског развоја, утолико је више међу факторима размештаја заступљена класична група фактора.

Најуспешнија индустријска предузећа у датом сектору су најчешће или предузећа основана изразито великим капиталом, или предузећа иноватори, која су прва освојила неку нову технологију, процес или тржиште.

Индустрија је постала кључни сектор производње у европским и северно америчким земљама током индустријске револуције, која је изменила пређашње меркантилне и феудалне економије кроз низ великих технолошких напредака као што је изум парне машине. Индустријске земље су заузеле капиталистички економски курс. Железница и пароброди су омогућили јефтин превоз роба до раније практично недоступних удаљених тржишта, и омогућили приватним фирмама згртање великог богатства. Након индустријске револуције, око једне трећине светске економске производње је долазило из индустријског сектора - што је већи удео од удела пољопривредног сектора, али данас је услужни (такозвани терцијарни) сектор развијенији од индустријског.

Посебан вид индустрија је наменска индустрија.

ISIC[уреди]

Међу мноштвом привредних класификација ISIC је најкомплетнија систематска индустријска класификација. Ову класификацију је формулисао Статистичко одељење Уједињених нација.[9]

ISIC је стандардна класификација економских активности уређена тако да се ентитети могу класификовати према активностима које обављају. Категорије у оквиру ове класификације на најдетаљнијем нивоу (класама) су објашњене у складу са оним што је у већини земаља уобичајена комбинација активности описаних у статистичким јединицама, имајући у виду релативан значај активности укључених у ове класе.

Док ISIC Rev.4 наставља да користи критеријуме као што су улаз, излаз и употреба произведених производа, знатнији нагласак је дат карактеру производног процеса при дефинисању и објашњавању ISIC класа.

Индустријски развој[уреди]

Оптимизована логистика је омогућила брз развој индустрије. Овде је приказан термички оксидатор током процеса индустријског испоруке.
Фабрика, традиционални симбол индустријског развоја (фабрика цемента у Кунди у Естонији)

Индустријска револуција је довела до развоја фабрика за производњу у великим размерама, што је довело до консеквентних промена у друштву.[10] Првобитно су фабрике функционисале на парни погон, али се касније прешло на струју када је развијена електрична мрежа. Механизована линија за монтажу је уведена како би се делови саставили на поновљив начин, са појединачним радницима који у току процеса обављају одређене кораке. То је довело до значајног повећања ефикасности, и снижавања трошкова завршног процеса. Касније се аутоматизација све више користи за замену људских оператера. Овај процес је убрзан развојем компјутера и робота.

Деиндустријализација[уреди]

Колин Кларков модел сектора привреде која пролази кроз технолошке промене. У каснијим ступњевима, расте квартарни сектор привреде.

Историјски одређене производне индустрије су се смањиле због различитих економских фактора, укључујући развој заменске технологије или губитак конкурентске предности. Пример првог је опадање производње кочија када је дошло до развоја масовне производње аутомобила.

Недавни тренд је миграција успешних, индустријализованих нација према постиндустријском друштву. Ово се манифестује повећањем сектора услуга на рачун производње, и развојем економије засноване на информацијама, тзв. информациона револуција. У постиндустријском друштву, произвођачи се премештају на профитабилније локације путем процеса офшоринга.

Мерења учинака и економских ефеката прерађивачких индустрија нису историјски гледано стабилна. Традиционално, успех је мерен бројем створених радних места. Сматра се да је смањени број запослених у производном сектору последица смањене конкурентности сектора, или да је последица оптимизације процеса. Повезано са том променом је побољшање квалитета производене робе. Мада је могуће производити робу ниске технолошке сложености користећи радну снагу с ниским степенима стручности, способност производње високотехнолошких производа је генерално зависна од висококвалификованог особља.

Друштво[уреди]

Индустријско друштво се може дефинисати на више начина. Индустрија је важан део већине друштава и нација, те стога владе морају да имају неку врсту индустријске политике, којом се регулише индустријски пласма, индустријско загађење, финансирање и индустријски рад.

Индустријски рад[уреди]

A female industrial worker amidst heavy steel semi-products (KINEX BEARINGS, Bytča, Slovakia, c. 1995–2000)
The assembly plant of the Bell Aircraft Corporation (Wheatfield, New York, United States, 1944) producing P-39 Airacobra fighters

У индустријском друштву, индустрија запошљава највећи део становништва. Ово се типично јавља у производном сектору. Синдикат је радничка организација који су се повезали да би остварили заједничке циљеве у кључним областима као што су плате, радно време и други услови рада. Синдикат, преко свог руководства, сарађује са послодавцем у име чланова синдиката и уговара радне одредбе са послодавцима. Овај покрет се првобитно јавио међу индустријским радницима.

Рат[уреди]

Индустријска револуција је променила начин ратовања, путем масовне производња наоружање и снабдевање, машинског транспорта, мобилизације, концепта тоталног рата и оружја за масовно уништење. Рани примери индустријског ратовања су били Кримски рат и Амерички грађански рат, али је његов пун потенцијал испољен током светских ратова. Погледајте и војно индустријски комплекс, индустрија оружја, војна индустрија и савремени рат.

Списак земаља према индустријској производњи[уреди]

Највеће земље по индустријској производњи према IMF и CIA, 2016
Економија
Земпле по индустријском производу 2016. године (милијарди УСД)
(01)  Кина
4.566
(—)  Европска унија
4.184
(02)  САД
3.602
(03)  Јапан
1.368
(04)  Немачка
1.050
(05)  Индија
672
(06)  Јужна Кореја
531
(07)  УК
505
(08)  Француска
478
(09)  Италија
442
(10)  Русија
424
(11)  Канада
424
(12)  Бразил
392
(13)  Индонезија
376
(14)  Аустралија
355
(15)  Мексико
346
(16)  Шпанија
312
(17)  Саудијска Арабија
276
(18)  Турска
232
(19)  Тајланд
191
(20)  Пољска
180

Двадесет највећих земаља по индустријском производу 2016. године, према IMF и CIA.

Двадесет највећих земаља по индустријском производу 2015. године према UNCTAD[11]
Economy
Двадесет највећих земаља по индустријском производу 2015. godine
(01)  САД
3.042.332
(02)  Кина
2.837.667
(03)  Јапан
1.415.551
(04)  Немачка
889.336
(05)  Индија
499.519
(06)  УК
468.181
(07)  Јужна Кореја
454.504
(08)  Француска
415.400
(09)  Канада
370.732
(10)  Италија
369.751
(11)  Мексико
365.959
(12)  Русија
277.858
(13)  Бразил
267.769
(14)  Аустралија
261.385
(15)  Саудијска Арабија
256.969
(16)  Шпанија
254.480
(17)  Република Кина
204.109
(18)  Индонезија
198.254
(19)  Турска
177.586
(20)  Пољска
141.921

Примарни сектор привреде[уреди]

Примарни сектор привреде је сектор који директно користи природне ресурсе или искориштава природне ресурсе. Њиме су обухваћени пољопривреда, шумарство, риболов и рударство. У контрасту с тим, секундарни сектор се бави производњом добара, и терцијарни сектор пружа услуге. Производне индустрије које агрегирају, пакују, пречишћавају или прерађују сировине у близини примарних произвођача, обично се сматрају делом тог сектора, посебно ако је сировина неподесна за продају или представља потешкоће при транспорту на велике раздаљине.[12]

Примарна индустрија је највећи сектор у земљама у развоју; на пример, сточарство је заступљеније у Африци него у Јапану.[13] Рударство јужном Велсу у 19. веку може служити као пример сценарија у коме се економија ослоња на један облик активности.[14]

Канада је необична међу развијеним земљама у погледу важности њеног примарног сектора, пошто су логирање и нафтна индустрија две од најважнијих индустрија те земље. Међутим, задњих година је дошло до знатног умањења њихове примарне индустрије, те су Канађани постали у већој мери зависни од кватернарне индустрије.

Пољопривреда[уреди]

У развијеним земљама примарна индустрија је постала технолошки напредна, на пример механизација у пољопривреди уместо ручног сејања и убирања плодова.[15] У развијенијим земљама се инвестира додатни капитал у примарна средства за производњу. На пример, у кукурузном појасу Сједињених Држава, комбајни беру кукуруз, и системи за прскање дистрибуирају велике количине inseкticidа, herbicidа и fungicidа, чиме се омогућавају виши приноси него што би било могуће користећи технике са мањим улагањем капитала. Ови технолошки напредци и инвестиције омогућавају снижавање потреба за радном снагом у примарном сектору, и стога развијене земље имају мање проценте учешћа радне снаге у примарним активностима. У тим земљама је радна снага превасходно заступљена у секундарном и терцијарном сектору.[16]

Развијене земље имају могућност даљег развоја њиховог примарног сектора захваљујући вишку богатства. На пример, пољопривредне субвенције Европске уније обезбеђују амортизациони простор за флуктуирајуће стопе инфлације и цене пољопривредних производа. То омогућава развијеном земљама извоз њиховоих пољопривредних производа по изузетно ниским ценама, то их чини екстремно конкурентним у односу на оне сиромашне или неразвијене земаља које одржавају политику слободног тржишта и ниске или непостојећих тарифа којим би се супротставиле.[17][18][19] Такве разлике такође настају због ефикасније производње у развијеним економијама, с обзиром на пољопривредну механизацију, бољу информације доступне пољопривредницима, а често и веће размере производње.

Списак земаља према пољопривредној производњи[уреди]

Највеће земље по пољопривредним производима у погледу номиналног ГДП, према IMF и CIA, 2015
Економија
Земље по пољопривредној производњи 2015. године (у милијардама УСД)
(01)  Кина
1.088
(02)  Индија
413
(-)  Европска унија
333
(03)  САД
290
(04)  Индонезија
127
(05)  Бразил
110
(06)  Нигер
106
(07)  Пакистан
63
(08)  Турска
62
(09)  Аргентина
59
(10)  Јапан
51
(11)  Египат
47
(12)  Тајланд
47
(13)  Русија
47
(14)  Аустралија
46
(15)  Мексико
43
(16)  Француска
42
(17)  Италија
41
(18)  Шпанија
39
(19)  Вијетнам
37
(20)  Иран
36

Двадесет највећих земања по пољопривредној производњи у 2015. години, према IMF и CIA.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Industry | Define Industry at Dictionary.com Archived 2014-02-04 at the Wayback Machine.
  2. „'Definition of Industry' Investopedia”. Архивирано из оригинала на датум 2017-07-24. 
  3. Horn, Jeff; Rosenband, Leonard; Smith, Merritt (2010). Reconceptualizint the Industrial Revolution. Cambridge MA, USA, London: MIT Press. ISBN 978-0262515627. 
  4. Landes, David (1999). The Wealth and Poverty of Nations. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0393318883. 
  5. „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2014-12-19. Приступљено 2014-12-19. 
  6. Industry Classification Benchmark main page
  7. Industry Classification Benchmark structure (pdf)
  8. „Dow Jones Indexes Divests Its 50% Interest in Industry Classification Benchmark” (press release). Dow Jones Indexes. 16. 6. 2011. 
  9. „United Nations Statistics Division - Classifications Registry”. unstats.un.org. 
  10. More, Charles (2000). „Understanding the Industrial Revolution”. London: Routledge. Архивирано из оригинала на датум 2011-08-14. 
  11. „Gross domestic product: GDP by type of expenditure, VA by kind of economic activity, total and shares, annual, 1970-2015”. 
  12. About.com: Sectors of the Economy
  13. Primary Sector in Economic Development
  14. Mining: it's only a word
  15. „Employment in agriculture (% of total employment)”. 
  16. H Dwight H. Perkins: Proceedings of the Academy of Political Science, Vol. 31, No. 1, China's Developmental Experience (Mar., 1973)
  17. WTO ministerial outcome imbalanced against developing countries
  18. Third World Farmers Hit by Unfair Rules
  19. U.S. subsidies help big business, but crush farmers from renovating countries

Литература[уреди]

  • Мастило, Наталија (2005): Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултет, Београд
  • Krahn, Harvey J., and Graham S. Lowe. Work, Industry, and Canadian Society. Second ed. Scarborough, Ont.: Nelson Canada, 1993. xii, 430 p. ISBN 0-17-603540-0
  • Dwight H. Perkins: Proceedings of the Academy of Political Science, Vol. 31, No. 1, China's Developmental Experience (Mar., 1973)
  • Cameron: General Economic and Social History
  • Historia Económica y Social General, by Maria Inés Barbero, Rubén L. Berenblum, Fernando R. García Molina, Jorge Saborido
  • Ashton, Thomas S. (1948). „The Industrial Revolution (1760–1830)”. Oxford University Press. 
  • Berlanstein, Lenard R., ур. (1992). The Industrial Revolution and work in nineteenth-century Europe. London and New York: Routledge. 
  • Clapham, J. H. (1926). „An Economic History of Modern Britain: The Early Railway Age, 1820–1850”. Cambridge University Press. 
  • Clapham, J. H. The Economic Development of France and Germany: 1815-1914 (1921) online, a famous classic, filled with details.
  • Clark, Gregory (2007). A Farewell to Alms: A Brief Economic History of the World. Princeton University Press. ISBN 0-691-12135-4. 
  • Daunton, M. J. (1995). „Progress and Poverty: An Economic and Social History of Britain, 1700–1850”. Oxford University Press. 
  • Dunham, Arthur Louis (1955). „The Industrial Revolution in France, 1815–1848”. New York: Exposition Press. 
  • Gatrell, Peter (2004). „Farm to factory: a reinterpretation of the Soviet industrial revolution”. The Economic History Review. 57 (4): 794. doi:10.1111/j.1468-0289.2004.00295_21.x. 
  • Griffin, Emma (2010). Short History of the British Industrial Revolution. Palgrave. 
  • Haber, Ludwig Fritz (1958). The Chemical Industry During the Nineteenth Century: A Study of the Economic Aspect of Applied Chemistry in Europe and North America. 
  • Haber, Ludwig Fritz (1971). The Chemical Industry: 1900–1930: International Growth and Technological Change. 
  • Jacob, Margaret C. (1997). „Scientific Culture and the Making of the Industrial West”. Oxford, UK: Oxford University Press. 
  • Aristotle, Politics, Book I-IIX, translated by Benjamin Jowett, Classics.mit.edu
  • Barnes, Peter, Capitalism 3.0, A Guide to Reclaiming the Commons, San Francisco 2006, Whatiseconomy.com
  • Dill, Alexander, Reclaiming the Hidden Assets, Towards a Global Freeware Index, Global Freeware Research Paper 01-07, 2007, Whatiseconomy.com
  • Fehr Ernst, Schmidt, Klaus M., The Economics Of Fairness, Reciprocity and Altruism - experimental Evidence and new Theories, 2005, Discussion PAPER 2005-20, Munich Economics, Whatiseconomy.com
  • Marx, Karl, Engels, Friedrich, 1848, The Communist Manifesto, Marxists.org
  • Stiglitz, Joseph E., Global public goods and global finance: does global governance ensure that the global public interest is served? In: Advancing Public Goods, Jean-Philippe Touffut, (ed.), Paris 2006, pp. 149/164, GSB.columbia.edu
  • Where is the Wealth of Nations? Measuring Capital for the 21st Century. Wealth of Nations Report 2006, Ian Johnson and Francois Bourguignon, World Bank, Washington 2006, Whatiseconomy.com

Спољашње везе[уреди]