Инкубациони период

Код неких болести, како је приказано на овом дијаграму, латентни период је краћи од периода инкубације. У том периоду особа може пренети инфекцију без показивања било каквих симптома и знакова болести. Таква инфекција се назива субклиничка инфекција.
Крива епидемије: израчунавање времена инкубације болести

Инкубација (лат. incubare) је временски период који протекне од продирања клица болести или агенаса радијације у организам неке особе до појаве првих знакова и симптома болести.[1] Периоди трајања инкубације су различити и најчешће варирају код различитих али и истих болести због различитих подтипова патогена, имунолошког стања болесника, начина продора патогена у организам, узраста оболеле особе (инкубација обично дужа код одраслих него код деце) итд.[1]

Фактори који утичу на трајање инкубације[уреди | уреди извор]

На дужину трајања инкубације и даљи ток болести утиче већи број фактора, међу којима су најважнији:[1]

Вируленција је један од битних фактора који утиче на дужину инкубације

Вируленција или патогеност инфективног агенса[уреди | уреди извор]

Оптималан ниво вируленције неког патогена је одређена максималним нивоом који он достигне од почетка преноса и максималним трајањем инфекције. У многим инфекцијама вирусима (нпр ХИВ и грип), бактеријским (туберкулоза) и прионима (БСЕ и ЦВД), болешћу изазвана смртност јавља се дуго након заражавања домаћина, што говори о томе да је вируленције веома зависна од еволуције преноса патогена и патологије у организму домаћина након инфекције. Према томе еволуција и патолошке промене након инфекције могу повећати или смањити вируленцију патогена, па самим тим и трајање периода инкубације, након појављивања у новом домаћину.

Путеви инокулације[уреди | уреди извор]

Патогени микроорганизми могу се локализовати на примарном месту адхеренције за епителне ћелије, где се умножавају и продукују токсин који путем крви стиже до циљних органа или могу пенетрирати до субепителног ткива, лимфних чворова и даље лимфотоком и крвотоком до циљних органа.[2]

Број репликација инфективног агенса[уреди | уреди извор]

Број патогена потребан да доведе до појаве манифестација болести (инфекције) инфективна доза,[3] која нпр. за неке познате патогене износи:[4]

  • 105 за Салмонеле (висока инфективна доза),
  • 1.010 за Колеру,
  • 200 за Шигеле,
  • 1 бацил за Кугу (мала инфективна доза).

Преосетљивост организма на одређени патоген и стање имунолошког одговора[уреди | уреди извор]

У клиничком смислу трајање инкубације као и саме инфекција (или њена вирулентност) је манифестација сложених односа патогена и домаћина, и првенствено зависе од особина микроорганизма са једне стране и одбрамбених снага (или преосетљивости) домаћина са друге.[5]

Трајање периода инкубације код појединих болести[уреди | уреди извор]

  • Слинавка и шап - 9-10 дана
  • Тетанус - 4-14 дана
  • Дечија парализе - 7-14 дана
  • Мале богиње - 8-14 дана
  • Рубеола - 16-20 дана
  • Маларија - 7-21 дана
  • Тифусна грозница - 7-21 дана
  • Тифус - 8-21 дана
  • Сифилис - 14-21 дана
  • Варичела - 14-21 дана
  • Дизентерија (амебна) - 21-24 дана
  • Инфективна мононуклеоза - 28-42 дана
  • Заразна жутица - 10-35 дана
  • Ковид 19 - 2-14 дана.[8]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Principles of Epidemiology | Lesson 1 - Section 9”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 2021-12-20. Приступљено 2022-11-11. 
  2. ^ „9.4C: Inoculation of Live Animals”. Biology LibreTexts (на језику: енглески). 2017-06-24. Приступљено 2022-11-11. 
  3. ^ Dumanović, J, Marinković, D, Denić, M: Genetički rečnik, Beograd, 1985.
  4. ^ Mina, Michael J.; Klugman, Keith P. (2013). „Pathogen Replication, Host Inflammation, and Disease in the Upper Respiratory Tract”. Infection and Immunity. 81 (3): 625—628. ISSN 0019-9567. PMC 3584896Слободан приступ. PMID 23319561. doi:10.1128/IAI.01460-12. 
  5. ^ Centers for Disease Control and Prevention 2009. Bacterial coinfections in lung tissue specimens from fatal cases of 2009 pandemic influenza A (H1N1)—United States, May-August 2009. MMWR Morb. Mortal. Wkly. Rep. 58:1071–1074
  6. ^ Panthier R, Hannoun C, Oudar J, et al. Isolement du virus West Nile chez un cheval de Camargue attaint d'encéphalomyélite. C R Acad Science Paris 1966;262:1308-10.
  7. ^ Azman, Andrew S.; Rudolph, Kara E.; Cummings, Derek A.T.; Lessler, Justin (2013). "The incubation period of cholera: A systematic review". Journal of Infection. 66 (5): 432–8.
  8. ^ Linton, Natalie M.; Kobayashi, Tetsuro G; Yang, Yichi; Hayashi, Katsuma M; Akhmetzhanov, Andrei R. E; Jung, Sung-mok; Yuan, Baoyin; Kinoshita, Ryo; Nishiura1, Hiroshi (2020). Incubation Period and Other Epidemiological Characteristics of 2019 Novel Coronavirus Infections with Right Truncation: A Statistical Analysis of Publicly Available Case Data. J Clin Med. 9 (2): 538

Литература[уреди | уреди извор]

  • Sharara, A.I., Chronic hepatitis C, Southern Medical Journal, 1997, 90(9):872–7.
  • Basic Information about HIV and AIDS, Centers for Disease Control and Prevention, cdc.gov. Accessed 2012-05-28. See also Kahn, J. O. and Walker, B. D., Acute Human Immunodeficiency Virus type 1 infection, New England Journal of Medicine, (1998) 331(1):33–39. doi:10.1056/NEJM199807023390107. PMID 9647878.
  • Godsey, M.J., M. Blackmore, N. Panella, K. Burkhalter, K. Gottfried, L. Halsey, R. Rutledge, S. Langevin, R. Gates, and K. Lamonte (2005). West Nile virus epizootiology in the southeastern United States, 2001. Vector Borne and Zoonotic Diseases. 5(1): 82-89. ISSN: 1530-3667.
  • Batalis, N.I., L. Galup, S.R. Zaki, and J.A. Prahlow (2005). West Nile virus encephalitis. American Journal of Forensic Medicine and Pathology 26(2): 192-196.
  • Davis, L.E., R. DeBiasi, D.E. Goade, K.Y. Haaland, J.A. Harrington, J.B. Harnar, S.A. Pergam, M.K. King, B.K. DeMasters, and K.L. Tyler (2006). West Nile virus neuroinvasive disease. Annals of Neurology 60(3): 286-300.
  • Jawetz E i sar. Medicinska mikrobiologija, Informator, 1998. Beograd
  • Švabić-Vlahović M. i sar: Medicinska bakteriologija, Savremena administracija, Beograd, 2005.
  • Мarković Lj. i sur: Opća Virusologija, Medicinski fakultet Zagreb, 1995.
  • Krstić Lj. Medicinska Virusologija, Štampa Čigoja, 2000.
  • Kranjčić-Zec I. i sar. Medicinska parazitologija, Informator, 1993. Beograd
  • Jovanović T. i sar. Praktikum iz mikrobilogije i imunologije, Informator, 2000. Beograd
  • Tasić G: Virusološka dijagnostika, Institut za zaštitu zdravlja Niš, 1999.
  • Troy Day, Andrea L Graham, Andrew F Read Evolution of parasite virulence when host responses cause disease doi:10.1098/rspb.2007.0809 Proc. R. Soc. B 7 November 2007 vol.274 no.1626 2685-2692Abstract, Full Text Free
  • S. Cornet, N. Franceschi, L. Bollache, T. Rigaud, and G. Sorci Variation and covariation in infectivity, virulence and immunodepression in the host-parasite association Gammarus pulex-Pomphorhynchus laevis Proc R Soc B December 7, 2009 276:4229-4236 Abstract (PDF)
  • Gandon et al. (2002) Imperfect vaccines and the evolution of pathogen virulence, Nature, 414, 751-756
  • Freeman Scott, Herron Jon C. Evolutionary Analysis edition 4th New Jersey Pearson Prentice Hall 2007
  • Levin Bruce R, Bergstrom Carl T Bacteria are different: Observations, interpretations, speculations, and opinions about the mechanisms of adaptive evolution in prokaryotes. Proc Natl Acad Sci U S A 20 June 2000. vol.97, 13 pages 6981–6985

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Инкубациони период на Викимедијиној остави

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).