Пређи на садржај

Интерлеукин 11

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерлеукин 11
Идентификатори
Симболи IL11; AGIF; IL-11
Вањски ИД OMIM147681 MGI107613 HomoloGene535 GeneCards: IL11 Gene
Преглед РНК изражавања
подаци
Ортолози
Врста Човек Миш
Ентрез 3589 16156
Eнсембл ENSG00000095752 ENSMUSG00000004371
UниПрот P20809 Q3V0U3
Реф. Секв. (иРНК) NM_000641 NM_008350
Реф. Секв. (протеин) NP_000632 NP_032376
Локација (УЦСЦ) Chr 19:
60.57 - 60.57 Mb
Chr 7:
4.38 - 4.38 Mb
ПубМед претрага [1] [2]

Интерлеукин 11 (ИЛ-11) је протеин који је код људи кодиран ИЛ11 геном.[1][2]

ИЛ-11 је мултифункционални цитокин који је прво изолован 1990. године из кичмене мождине-изведених стромалних ћелија. Он је кључни регулатор of више евената хематопоезе, поготову стимулације сазревања мегакариоцита.[3] Он је исто познат под именима инхибиторни фактор адипогенезе (АГИФ)[4] и опрелвекин.

У поређењу са другим интерлеукинима, ИЛ-11 је релативно слабо карактерисан.

Структура

[уреди | уреди извор]

Људски ИЛ-11 ген, који садржи 5 ексона и 4 интрона, је лоциран на хромозому 19,[1] и кодира 23 kDa протеин. ИЛ-11 is је члан ИЛ-6 цитокинске фамилије, која је особена по употреби заједничког корецептора гп130. Сигнал специфичност даје ИЛ-11Р алфа подјединица.

Сигнализација

[уреди | уреди извор]

Пренос сигнала се иницира након ИЛ-11 везивања за ИЛ-11Р алфа и гп130, што омогућава хомодимеризацију гп130 молекула. Ово омогућава гп130-асоцираној ЈАК кинази да се активира и да фосфорилише интрацелуларне тирозинове остатке на гп130.[5][6]

Функција

[уреди | уреди извор]

За ИЛ-11 је било показано да побољшава опоравак тромбоцита након хемотерапијом-узроковане тромбоцитопеније, индуцира акутну фазу протеина, модулира антиген-антитело одзив, учествује у регулацији пролиферације и диференцијације коштаних ћелија, и можда може бити коришћен као терапеутик за остеопорозу. ИЛ-11 стимулише раст одређених лимфоцита, и у моделу на глодарима, стимулише повећање кортикалне дебљине и јачање дугачких костију. Поред тога што има лимфопоетске/хематопоетске и остеотрофске особине, он функционише у многим другим ткивима, укључујући мозак, црева и тестисе.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б McKinley D, Wu Q, Yang-Feng T, Yang YC (1992). „Genomic sequence and chromosomal location of human interleukin-11 gene (IL11)”. Genomics. 13 (3): 814—9. PMID 1386338. doi:10.1016/0888-7543(92)90158-O. 
  2. ^ Mire-Sluis, Anthony R.; Thorpe, Robin, ур. (1998). Cytokines (Handbook of Immunopharmacology). Boston: Academic Press. ISBN 0-12-498340-5. 
  3. ^ Paul SR, Bennett F, Calvetti JA, Kelleher K, Wood CR, O'Hara RM, Leary AC, Sibley B, Clark SC, Williams DA (1990). „Molecular cloning of a cDNA encoding interleukin 11, a stromal cell-derived lymphopoietic and hematopoietic cytokine”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A.. 87 (19): 7512—6. PMID 2145578. doi:10.1073/pnas.87.19.7512. 
  4. ^ Kawashima I, Ohsumi J, Mita-Honjo K, Shimoda-Takano K, Ishikawa H, Sakakibara S, Miyadai K, Takiguchi Y (1991). „Molecular cloning of cDNA encoding adipogenesis inhibitory factor and identity with interleukin-11”. FEBS Lett.. 283 (2): 199—202. PMID 1828438. doi:10.1016/0014-5793(91)80587-S. 
  5. ^ Heinrich PC, Behrmann I, Haan S, Hermanns HM, Müller-Newen G, Schaper F (2003). „Principles of interleukin (IL)-6-type cytokine signalling and its regulation”. Biochem. J.. 374 (Pt 1): 1—20. PMC 1223585Слободан приступ. PMID 12773095. doi:10.1042/BJ20030407. 
  6. ^ Thomas J. Kindt; Richard A. Goldsby; Barbara Anne Osborne; Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 изд.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1429202114. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]