Интерлеукин 7

Из Википедије, слободне енциклопедије
Интерлеукин 7
Идентификатори
Симболи ИЛ7; ИЛ-7
Вањски ИД OMIM146660 MGI96561 HomoloGene680 GeneCards: ИЛ7 Gene
Преглед РНК изражавања
PBB GE IL7 206693 at tn.png
подаци
Ортолози
Врста Човек Миш
Ентрез 3574 16196
Eнсембл ENSG00000104432 ENSMUSG00000040329
UниПрот P13232 Q3UT18
Реф. Секв. (иРНК) NM_000880 NM_008371
Реф. Секв. (протеин) NP_000871 NP_032397
Локација (УЦСЦ) Chr 8:
79.81 - 79.88 Mb
Chr 3:
7.56 - 7.59 Mb
ПубМед претрага [1] [2]

Интерлеукин 7 (ИЛ-7) је протеин[1] који је код људи кодиран ИЛ7 геном.[2][3][4]

Функција[уреди]

ИЛ-7 је хематопоетски фактор раста излучен из стромалних ћелија у коштаној сржи и тимусу. Њега исто тако производе кератиноцити, дендритске ћелије, неурони и ендотелне ћелије, али га не производе лимфоцити. ИЛ-7 стимулише диференцијацију мултипотентних (плурипотентних) хематопоетских стем ћелија у лимфоидне прогенитор ћелије (у контрасту са мијелоидним прогенитор ћелијама где диференцијацију стимулише ИЛ-3). Он такође стимулише пролиферацију свих ћелија лимфоидне лозе (Б ћелије, Т ћелије и НК ћелије). Он је важан за пролиферацију у току одређених фаза сазревања Б-ћелија, опстанка, развоја и хомеостазе T и НК ћелија.[5]

ИЛ-7 цитокин је важан за развој Б и T ћелија. Овај цитокин и фактор раста хепатоцита (ХГФ) формирају хетеродимер који функционише као стимулишући фактор раста Б ћелија. За овај цитокин је нађено да је кофактор за В(Д)Ј преуређивања рецептора бета T ћелија (ТЦРБ) у току раног T ћелијског развоја. Овај цитокин може бити произведен локално од стране цревних епителијалних и гоблет ћелија, и он може да служи као регулаторни фактор за цревне лимфоците слузнице. Нокаут студије на мишевима сугеришу да овај цитокин игра есенцијалну улогу у ћелијском опстанку лимфоида.[6]

ИЛ-7 рецептор нокаут мишеви показују атрофију грудне жлезде, арест развоја T-ћелија у двоструко позитивној фази, и озбиљну лимфопенију. ИЛ-7 администрација код мишева резултује у повећању броја Б и T ћелија, и побољшаном опоравку T ћелија након циклофосфамид администрације или након трасплантације кичмене мождине.

ИЛ-7 увећава хематолошки малигнитет (акутна лимфобластна леукемија, лимфом T ћелија).[7]

Клиничка примена[уреди]

Рекомбинантни ИЛ-7 је био безбедно администриран пацијентима у неколико клиничких испитивања фазе I и II. ИЛ-7 студија на људима оболелим од рака је демонстрирала да администрација овог цитокина може да транзијентно поремети хомеостазу ЦД8+ и ЦД4+ T ћелија са пропорционалним падом у заступљености ЦД4+ЦД25+Фохп3+ T регулаторних ћелија.[8] Објективна регресија рака није примећена, међутим дозно ограничавајућа токсичност (ДЛТ) није остварен у овој студији услед развоја неутрализујућих антитела против рекомбинатног цитокина.

Референце[уреди]

  1. Namen AE, Lupton S, Hjerrild K, Wignall J, Mochizuki DY, Schmierer A, Mosley B, March CJ, Urdal D, Gillis S (1988). „Stimulation of B-cell progenitors by cloned murine interleukin-7”. Nature. 333 (6173): 571—3. doi:10.1038/333571a0. PMID 3259677. 
  2. Goodwin RG, Lupton S, Schmierer A, Hjerrild KJ, Jerzy R, Clevenger W, Gillis S, Cosman D, Namen AE (1989). „Human interleukin 7: molecular cloning and growth factor activity on human and murine B-lineage cells”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 86 (1): 302—6. PMC 286452слободно за читање. PMID 2643102. 
  3. Sutherland GR, Baker E, Fernandez KE, Callen DF, Goodwin RG, Lupton S, Namen AE, Shannon MF, Vadas MA (1989). „The gene for human interleukin 7 (IL7) is at 8q12-13”. Hum. Genet. 82 (4): 371—2. PMID 2786840. 
  4. Mire-Sluis, Anthony R.; Thorpe, Robin, ур. (1998). Cytokines (Handbook of Immunopharmacology). Boston: Academic Press. ISBN 0-12-498340-5. 
  5. Thomas J. Kindt; Richard A. Goldsby; Barbara Anne Osborne; Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 изд.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1429202114. 
  6. „Entrez Gene: IL7 interleukin 7”. 
  7. Or R, Abdul-Hai A, Ben-Yehuda A (1998). „Reviewing the potential utility of interleukin-7 as a promoter of thymopoiesis and immune recovery”. Cytokines Cell. Mol. Ther. 4 (4): 287—94. PMID 10068062. 
  8. Rosenberg SA, Sportès C, Ahmadzadeh M, Fry TJ, Ngo LT, Schwarz SL, Stetler-Stevenson M, Morton KE, Mavroukakis SA, Morre M, Buffet R, Mackall CL, Gress RE (2006). „IL-7 administration to humans leads to expansion of CD8+ and CD4+ cells but a relative decrease of CD4+ T-regulatory cells”. J. Immunother. 29 (3): 313—9. doi:10.1097/01.cji.0000210386.55951.c2. PMC 1473976слободно за читање. PMID 16699374. 

Литература[уреди]

Додатна литература[уреди]

  • Fry TJ, Mackall CL (2002). „Interleukin-7: from bench to clinic”. Blood. 99 (11): 3892—904. doi:10.1182/blood.V99.11.3892. PMID 12010786. 
  • Möller P, Böhm M, Czarnetszki BM, Schadendorf D (1997). „Interleukin-7. Biology and implications for dermatology”. Exp. Dermatol. 5 (3): 129—37. doi:10.1111/j.1600-0625.1996.tb00107.x. PMID 8840152. 
  • Appasamy PM (1999). „Biological and clinical implications of interleukin-7 and lymphopoiesis”. Cytokines Cell. Mol. Ther. 5 (1): 25—39. PMID 10390077. 
  • Fry TJ, Mackall CL (2003). „Interleukin-7 and immunorestoration in HIV: beyond the thymus”. J. Hematother. Stem Cell Res. 11 (5): 803—7. doi:10.1089/152581602760404603. PMID 12427286. 
  • Al-Rawi MA, Mansel RE, Jiang WG (2004). „Interleukin-7 (IL-7) and IL-7 receptor (IL-7R) signalling complex in human solid tumours”. Histol. Histopathol. 18 (3): 911—23. PMID 12792903. 
  • Aspinall R, Henson S, Pido-Lopez J, Ngom PT (2004). „Interleukin-7: an interleukin for rejuvenating the immune system”. Ann. N. Y. Acad. Sci. 1019: 116—22. doi:10.1196/annals.1297.021. PMID 15247003. 
  • Snyder KM, Mackall CL, Fry TJ (2007). „IL-7 in allogeneic transplant: clinical promise and potential pitfalls”. Leuk. Lymphoma. 47 (7): 1222—8. doi:10.1080/10428190600555876. PMID 16923550. 
  • Brunton LL, Lupton SD (1990). „An STS in the human IL7 gene located at 8q12-13”. Nucleic Acids Res. 18 (5): 1315. doi:10.1093/nar/18.5.1315. PMID 2320434. 
  • Lupton SD, Gimpel S, Jerzy R; et al. (1990). „Characterization of the human and murine IL-7 genes”. J. Immunol. 144 (9): 3592—601. PMID 2329282. 
  • Muegge K, Vila MP, Durum SK (1993). „Interleukin-7: a cofactor for V(D)J rearrangement of the T cell receptor beta gene”. Science. 261 (5117): 93—5. doi:10.1126/science.7686307. PMID 7686307. 
  • Watanabe M, Ueno Y, Yajima T; et al. (1995). „Interleukin 7 is produced by human intestinal epithelial cells and regulates the proliferation of intestinal mucosal lymphocytes”. J. Clin. Invest. 95 (6): 2945—53. doi:10.1172/JCI118002. PMID 7769137. 
  • Maruyama K, Sugano S (1994). „Oligo-capping: a simple method to replace the cap structure of eukaryotic mRNAs with oligoribonucleotides”. Gene. 138 (1-2): 171—4. doi:10.1016/0378-1119(94)90802-8. PMID 8125298. 
  • Noguchi M, Nakamura Y, Russell SM; et al. (1994). „Interleukin-2 receptor gamma chain: a functional component of the interleukin-7 receptor”. Science. 262 (5141): 1877—80. doi:10.1126/science.8266077. PMID 8266077. 
  • Sica D, Rayman P, Stanley J; et al. (1993). „Interleukin 7 enhances the proliferation and effector function of tumor-infiltrating lymphocytes from renal-cell carcinoma”. Int. J. Cancer. 53 (6): 941—7. PMID 8473051. 
  • Kroemer RT, Doughty SW, Robinson AJ, Richards WG (1996). „Prediction of the three-dimensional structure of human interleukin-7 by homology modeling”. Protein Eng. 9 (6): 493—8. doi:10.1093/protein/9.6.493. PMID 8862549. 
  • Kroemer RT, Richards WG (1997). „Homology modeling study of the human interleukin-7 receptor complex”. Protein Eng. 9 (12): 1135—42. doi:10.1093/protein/9.12.1135. PMID 9010926. 
  • Kim JH, Loveland JE, Sitz KV; et al. (1997). „Expansion of restricted cellular immune responses to HIV-1 envelope by vaccination: IL-7 and IL-12 differentially augment cellular proliferative responses to HIV-1”. Clin. Exp. Immunol. 108 (2): 243—50. doi:10.1046/j.1365-2249.1997.d01-1006.x. PMID 9158092. 

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Cytokines на Викимедијиној остави