Ипођакон

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Ипођакон или подђакон је чин у хришћанској цркви који је посредна веза између млађег (црквенослужитељи) и старијег (свештенослужитељи) клира.[1]

У православљу[уреди | уреди извор]

У Православној цркви, ипођакон углавном служи са епископом током његових светих служби, носећи пред собом у овим приликама рипиду, дикир и трикир. Ипођакон такође подвлачи орлец, носи пешкир за прање руку, доноси Богослужбене књиге и помаже са облачењем између осталог.

У савременој цркви, ипођакон не припада највишем свештенству, иако су до 13. века били део ђаконата. Тада, после реформи цариградског патријарха Манојла I због чињенице да су ипођакони ограничили своје дужности само на ђакона и поставили се у исти положај са ђаконима, патријарх је дејуре лишио ипођакона степена високог свештенства, наредивши да се хиротесија не врши пред Великим входом, већ у центру храма као и нижи свештеници. Истовремено, ипођакон се облачи у стихар и има један од додатака достојанства ђакона – орар, који се носи укрштено преко оба рамена и симболизује анђеоска крила.

Рукопроизвођени ипођакон (не неко ко је само једном благословен за службу) током Свете литургије у олтару рукује са светим посудама и Светим даровима и из тог разлога би требао да ограничи брачну комуникацију са супругом.[2] Из истог разлога, ипођакон не може ступити у венчање након хиротесије.

Извори[уреди | уреди извор]