Иранска теорија о пореклу Хрвата

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Иранска теорија о пореклу Хрвата је једна од теорија о пореклу Хрвата, према којој су Хрвати оригинално били ирански народ.[1] По једној варијанти ове теорије, Хрвати воде порекло са подручја данашњег Ирана и Авганистана (из регије Арахозија), одакле су се преселили прво у Сарматију (северни Кавказ), а потом на подручје данашње јужне Пољске (Беле Хрватске), где су се, вероватно, помешали са Словенима и оставили им своје име.[2][3] У делу литературе се за Хрвате из периода пре сеобе на Балкан користи назив Стари Хрвати, да би се њиме направила разлика у односу на данашње Хрвате. Хрвати на подручју Пољске били су познати као Бели Хрвати. Заговорници иранске теорије о пореклу Хрвата хрватско име препознају и у старим називима Харауватиш и Харауват на подручју Ирана и Авганистана.

Иран и Авганистан[уреди]

У 13. веку пре Христа, на подручју данашњег Ирана и Авганистана постојала је држава која се називала Харахваити (Харахватија), чије име неки доводе у везу са именом Хрвата. Ту државу спомиње староиранско-мадски верски учитељ и обновитељ Заратустра у светим књигама Авеста (Vendidat I,12).

Претпоставља се да је сам Заратустра могао бити пореклом из земље Харахваити, јер је у Авести испевао хвалоспев о овој земљи: „Као десето између најбољих места и насеља створио сам ја, Ахурамазда, лепу Харахваити“. Главни град државе Харахваити налазио се у близини данашњег града Кандахара у Авганистану. Овај град, као и река која кроз њега протиче називали су се Хорохват.

У част победе над Гауматом и над девет побуњених краљева, Дарије I је године 520/519. п. н. е. подигао победнички споменик-проглас на стени планине Багастан у горју Загрос. На том споменику су уклесана имена народа и земаља над којима влада „по вољи Ахурамазде“, а између осталих ту се налазе имена народа Харауватиш и земље Харауватија (Харахватија).

Име Харауватиш налази се и у попису народа Персијског царства, који је уклесан на унутрашњој страни величанствених степеница које су водиле на тврђаву у Даријевој престоници Персеполису. У планинским стенама близу Персеполиса, на месту које се данас зове Накш-и-Рустам, на гробници Дарија I уклесани су ликови представника тридесет народа којима је Дарије владао, са уклесаним именима тих народа. Испод десетог лика по реду, бројећи у горњем реду слева надесно, пише на староперсијском језику: „Ово је Харауват“.

Сарматија[уреди]

Камен из Танаиса на коме се налази реч Χοροάθος (Horoáthos)

Претпоставља се да су се Хрвати са територије данашњег Ирана и Авганистана преселили на подручје Сарматије, односно на простор поред Азовског мора (северни Кавказ). На том простору налазимо траг хрватског имена у 2. и 3. веку нове ере на две мраморне спомен-плоче пронађене на ушћу реке Танаис (данашњи Дон) у Азовско море. Хрватско име је овде записано као Horoúatos и Horóatos. Према тумачењима, ова два натписа представљају лична имена особа, које су биле хрватског порекла. Према тврдњи Ника Жупанића, у римско доба су у Танаису постојале особе са презименима која су упућивала на њихову народност. Из тога се закључује да су у Танаису тада живели и Хрвати (видети чланак: Камен из Танаиса).

У својој књизи "Словени у раном средњем веку", руски слависта Валентин Васиљевич Седов тврди да су Хрвати били једна од антских племенских заједница северног приобаља Црног мора. Њихов етноним, према Седову, спада у групу иранизама, који потичу из времена словенско-скитско-сарматских контаката у римско доба.[4]

Средња Европа и Балкан[уреди]

Такође се претпоставља да су се Хрвати касније преселили у Централну Европу, на подручје данашње јужне Пољске, у регион познат под именом Бела Хрватска. Према овој теорији, ту су се Хрвати помешали са Словенима и оставили им своје име.

Део ових Словена, који је усвојио име Хрвати, се, потом, доселио на Балкан у седмом веку, где се помешао са раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца.

Полемика[уреди]

Распадом СФР Југославије у Хрватској су настали повољни услови за проучавање етногенезе Хрвата и порекла њиховог имена. Међутим, поред осведочених стручњака, за те проблеме су се интересовали и многобројни дилетанти. Због различитих приступа проблему дошло је до сукоба међу њима.

Критична према иранској теорији је била и ћерка угледног лингвисте Далибора Брозовића Дуња Брозовић-Рончевић, лингвиста са великом научном спремом. Дипломирала је индологију и етнологију, а магистрирала општу лингвистику. На Одсеку за блискоисточне студије Универзитета Харвард, САД, студирала је иранистику (авестански, староперсијски, пехлеви). Мада свесна да ће објављивање њене критике иранске теорије у време српско-хрватских борби „изазвати жучне реакције оних за које је дубина старости хрватских коријена јединица мјере њихова хрватства“, ипак се одлучила на тај корак.[5] Чланак је изазвао изузетно интересовање како у Хрватској тако и у хрватској дијаспори. Први се јавно огласио књижевник и публициста Мато Марчинко.[6] Недуго потом се огласило и Знанствено друштво за проучавање подријетла Хрвата отвореним писмом „Тко се противи проучавању праповијести Хрвата“, у коме су између осталог, Алемко Глухак и Дуња Брозовић оптужени да „умјесто озбиљна мултидисциплинарног приступа сложеном проблему старости и подријетла Хрвата у складу са сувременим методама свјетске знаности и бројним новијим подацима иноземних истраживачких центара... поново подваљују Хрватима већ офуцани бољшевички рецепт из повијесне ропотарнице“ и забрањују „знанствено истраживање праповијести Хрвата“. Писмо су потписали истакнути хрватски интелектуалци Антун Бауер, Марко Јапунџић, Недјељко Кујунџић, Јурај Коларић, Златко Томичић, Иван Кох (Coch), Мијо Цурић, Данко Бенић, Андрија-Жељко Ловрић.[7]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Bellamy (2003). стр. 34.
  2. ^ http://lh3.ggpht.com/-WDYdiGGIJec/R1wE4o2kPvI/AAAAAAAAAF8/Ud8TL8cP2C8/HR-povijesna-PODRIJETLO%25252520I%25252520SEOBA%25252520HRVATA.jpg
  3. ^ [1]]
  4. ^ Валентин Васиљевич Седов, "Словени у раном средњем веку", Нови Сад, (2013). стр. 444.
  5. ^ Brozović-Rončević 1993a, стр. 18-19; Brozović-Rončević 1993b, стр. 27.
  6. ^ Heres 1993, стр. 24.
  7. ^ Matica 2/1994, стр. 19; Gluhak 1994, стр. 32.

Литература[уреди]

  • Bellamy, Alex J. (2003). The Formation of Croatian National Identity: A Centuries-old Dream. Manchester University Press. стр. 34—. ISBN 978-0-7190-6502-6. 
  • Brozović-Rončević, Dunja (1993a). „Jesu li Hrvati Iranci”. Matica: časopis Hrvatske matice iseljenika. 6/7: 18—19. 
  • Brozović-Rončević, Dunja (1993b). „Samo znanstvena istina”. Matica: časopis Hrvatske matice iseljenika. 8: 27,30. 
  • Gluhak, Alemko (1994). „Tko kome podmeće?”. Matica: časopis Hrvatske matice iseljenika. 2: 32. 
  • Heres, Tomislav (1993). „Hrvati ostaju Hrvati dok se drukčije ne dokaže”. Matica: časopis Hrvatske matice iseljenika. 8. 
  • „Tko se protivi proučavanju prapovijesti Hrvata”. Matica: časopis Hrvatske matice. 2: 19. 1994. 

Спољашње везе[уреди]