Ирски рат (1641—1653)

Ирски рат (1641-53)
	Део Енглеског грађанског рата
	; Прогон протестаната у Ирској на енглеској гравири из времена устанка.
Време	1641-1653.
Место	Ирска.
Узрок	Устанак католика у Ирској.
Исход	Устанак угушен.
Територијалне; промене	Ирска окупирана.
Сукобљене стране
Енглески ројалисти (до 1649); Шкотски парламентарци (до 1649); Енглески парламентарци	Ирска католичка конфедерација; Енглески ројалисти (од 1649); Шкотски ројалисти (од 1649)
Команданти и вође
Џејмс Ормонд (до 1647); Оливер Кромвел	Рори О'Мур; Овен О'Нил; Џејмс Ормонд (од 1649)
Јачина
12.000	20.000
Жртве и губици
тешки	тешки

Ирски рат (1641-53) био је део енглеског грађанског рата.^[2]

Увод

Од досељавања Келта у Ирску (у 5. веку п. н. е) основну друштвену организацију у Ирској представљало је племе. Током средњег века келтска племена су примила хришћанство (у 5. веку) и груписала се у 5 великих савеза са краљевима на челу (од севера на југ: Алстер, Конот, Мид, Ленстер и Манстер), који су се покоравала врховном краљу целе Ирске са престоницом у Тари, али самосталност племена остала је знатна. Историја Ирске од 8. до 12. века била је испуњена инвазијама Викинга (Данаца и Норвежана) и унутрашњим борбама. Англо-норманска инвазија Ирске покорила је цело острво до 1170. и прикључила Ирску енглеској круни, али су Ирци подигли више неуспелих устанака (1315 и 1377-99). У то време Ирска је подељена између енглеских барона и келтских племенских старешина; две трећине од укупно 600.000 становника живело је полуномадски, као сточари. Енглеска династија Тјудора (1509-1603) узалудно је настојала да у Ирској уведе реформацију, а упоредо је уводила систем колонизације, којом је Енглезима додељивана земља са које су претходно отерани Ирци, који су као католици били лишени законских права. То је довело до низа побуна и устанака Ираца-католика, од којих је највећи био 1598, када су устаници победили Енглезе код Блеквотера (енгл. Blackwater), али нису успели да се ослободе енглеске доминације.^[3]

Рат

Важније битке грађанског рата у Ирској (1641-53).

Искористивши нереде и грађански рат у Енглеској, католички Ирци су 1641. подигли устанак под вођством Рорија О'Мура (енгл. Rory O'Moore) и за 7 година ослободили се енглеске (и протестантске) власти.^[3] Краљевски намесник Џејмс Ормонд није успео да угуши устанак у Ирској, па је Даблин-своје последње упориште-предао енглеском Парламенту 1647. Снаге Парламента под пуковником Мајклом Џоунсом потукле су Ирце код Данген Хила. Ирци су се после тога придружили ројалистима, преосталим снагама Чарлса II, који је у Шкотској проглашен за краља Енглеске. Убрзо затим Парламент је упутио у Ирску Оливера Кромвела са 12.000 војника. Пошто се искрцао у Даблину 15. августа 1649, Кромвел је заузео Дрогеду 11. септембра, Вексфорд 11. октобра, а затим се, због опасности од Шкота, вратио у Енглеску.^[1]

Последице

Устанак у Ирској је угушен, али је Ирска остала рак-рана енглеске државе.^[1] Ирски великаши изгубили су своје титуле и поседе. Велики део земље је конфискован и на њој су настањени нови енглески колонисти.^[3]

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 693.
^ „The Confederate War, 1641-52”. bcw-project.org. Приступљено 10. 01. 2020. ^{[мртва веза]}
^ ^а ^б ^в Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 3). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 651.

[ВЕ1-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 693.

[2] „The Confederate War, 1641-52”. bcw-project.org. Приступљено 10. 01. 2020. ^{[мртва веза]}

[ВЕ2-3] а ^б ^в Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 3). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 651.

[1]

[2]

[3]