Исидора Секулић

С Википедије, слободне енциклопедије
Исидора Секулић
ИсидораСекулић.jpg
Исидора Секулић
Рођење(1877-02-16)16. фебруар 1877.
Мошорин,  Аустроугарска
Смрт5. април 1958.(1958-04-05) (81 год.)
Београд, Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНРЈ

Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877Београд, 5. април 1958) је била српска књижевница, академик и прва жена члан Српске академије наука и уметности.[а]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Титела. Родитељи су јој били Данило, варошки капетан[1] и Љубица, а браћа Предраг и Димитрије.[2] Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године.[3] Положила је 1898. године испит за грађанске школе из француског језика и књижевности. После тога радила је у Шапцу (1909-1912)[4] и Београду. Докторирала је 1922. године и била је први председник Удружења писаца Србије.[5]

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.

Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.[6]

Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.

Рекла је[уреди | уреди извор]

Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.[7]

Дела[уреди | уреди извор]

Споменик Исидори Секулић испред Педагошког факултета у Сомбору

У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Наводимо само нека од важнијих дела:

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Катарина Ивановић је била прва жена изабрана за почасног члана Српског ученог друштва (1876)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Браник", Нови Сад 1898.
  2. ^ Исидора Секулић, кратко подсећање (16. март 2016)
  3. ^ Пауновић, Момир (23. 7. 2019). „Исидора Секулић међу Панчевцима”. Политика. Приступљено 25. 7. 2019. 
  4. ^ Мијушковић, Мирољуб (8. 10. 2019). „Ша­бач­ке го­ди­не Иси­до­ре Секулић”. Политика. Приступљено 9. 10. 2019.  soft hyphen character у |title= на позицији 3 (помоћ)
  5. ^ „Исидора Секулић, краљица речи и апостолка самоће”. Вечерње новости. 8. 9. 2014. Приступљено 29. 4. 2016. 
  6. ^ Путоказ ка знању и мудрости („Вечерње новости“, 25. новембар 2015)
  7. ^ Prije pola stoljeća pojavila se studija Isidore Sekulić

Литература[уреди | уреди извор]

  • Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН. 
  • Пековић, Слободанка (2009). Исидорини ослонци. Нови Сад: Академска књига. 
  • Поповић, Радован (2009). Исидорина бројаница. Београд: Службени гласник. 
  • Радојевић, Мира (1999). „Неколико слика из сарадње Исидоре Секулић и Српског књижевног гласника”. Годишњак за друштвену историју. 6 (2): 91—109. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]