Пређи на садржај

Исламољевичарство

С Википедије, слободне енциклопедије

Исламољевичарство (од фр. Islamo-gauchisme)[1][2] је неологизам који означава наводну блискост и лабавост одређених љевичарских идеологија, личности или страна према политичком исламу или чак исламизму.[3]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Термин исламољевичарство састоји се од префикса „исламо-” () и именице „љевичарство” () и сковао га је француски филозоф Пјер-Андре Тагијеф [п] 2002, прије него што су га касније преузели разни медији, интелектуалци, академски или политичке личности. Релеватност термина је нарочито оспорена његовом инструментализацијом и стигматизационим аспектом сличним „јудеобољшевизму”.[4]

Историја

[уреди | уреди извор]

Поријекло

[уреди | уреди извор]

Есеји француских медији Libération [п] и France 24 не тврде да проналазе дефинитивно поријекло термина. Умјесто тога, оба медија прате поријекло до Тагијефове књиге Nouvelle judéophobie (срп. Нова јудеофобија). Он описује исламофашизам [п] као популарну врсту антиционизма [п] међу новом идеологијом Трећег свијета [п] — неокомунистичком и неољевичарском — познатијом као „антиглобалистички покрет”.[5][6] У интервјуу са новинарима листа Liberation Соњом Фаре и Францом Дируптом 2016, Тагијеф није био сигуран у то да ли је термин сковао он или га је негдје чуо, и истиче да су фразе „исламопрогресивци” и, током 1980-их, „палестинопрогресивци”, коришћене као самоописни термини француске љевице [п].[5][1] То је неологизам којим појединци означавају политички савез љевичара и исламиста.[3]

Према Алену Бадјуу [п] и Ерику Азану [п], термин „исламољевичари” сковала је Француска полиција [п] из једноставних разлога корисности.[7] Ал Џазира [п] тврди да је термин исламолевичарство сковала Марин ле Пен, која га користи за описивање онога што сматра нездравим савезом исламистичких фанатика и француске љевице.[8]

Према француском филозофу Паскалу Брункеру, термин су углавном осмислили британски троцкисти из Социјалистичке радничке партије [п] (СРП). Разумијевање термина као Споја атеистичке крајње љевице и религијског радикализма,[9] Брункер је тврдио да, пошто троцкисти виде потенцијал ислама за подстицање друштвених немира, они заговарају тактичке, привремене савезе са реакционарним [п] муслиманским странкама. Према Брункеру, љевичарске присталице идеологије Трећег свијета се надају да ће искористити исламизам као ударно средство за пропаст капитализма слободног тржишта [п] и виде жртвовање индивидуалних права [п], нарочито права жена, као прихватљив компромис у служби већег циља уништења капитализма. Брункер тврди да се исламисти, са своје стране, претварају да су из љевицу у њеном противљењу расизму, неоколонијализму и глобализацији [п], као тактичком и привременом средству за постизање свог циља наметања тоталитарне исламистичке теократије.[9][10] У есеју у листу Libération о поријеклу термина, наводи се да неколико коментатора повезује поријекло са бившим чланом Централног комитета СРП-а Крисом Харманом [п] и са оснивањем Партије поштовања и Џорџом Галовејем.[5]

Сличан термин, „исламомарксисти”, користио је режим иранског [п] шаха Пахлавија 1978, који је тврдио да постоји савез између мреже прогнаног свештеника Рухолаха Хомеинија и комунистичке Народне партије Ирана [п]. Најозлоглашенија тврдња шаховог режима била је што је за пожар у биоскопу Рекс [п] у Техерану у децембру 1978. окривио исламске марксисте, што је једна од узрока Иранске револуције 1979. године.[11]

Ширење термина

[уреди | уреди извор]

Термин је први пут почео да улази у преовлађују дискусију Француске током расправе о закону о секуларности и упадљивим религијским симболима у школама [п] 2003. и 2004. године. Часопис Le Monde га је први пут употребио у штампаном издању у септембру 2004. године.[12]

Према истраживању које је водио Давид Шаваларијас [п] из француског Националног центра за научна истраживања [п], термин је коришћен у 0,032% објава на Твитеру о француској политици од 2017. до 2020, са значајним скоком који је почео 2019, након што су министри у Кастексовој влади [п] почели да га користе у званичним изјавама. Истраживање је показало да се термин најчешће користио у трвењима између политичких заједница и често је био повезан са терминима као што су „издајник”, „непријатељ Републике” и „срамота”. Истраживање је даље открило да је термин био посебно усмјерен против љевичарских група у Француској и да су га најчешће користили налози повезанима са крајњом десницом и налозима које је Твитер суспендовао.[13]

Видалина предложена истрага из 2021. године

[уреди | уреди извор]

Француска министарка за високо образовање, истраживање и иновације Фредерик Видал [п] је у фебруару 2021. изјавила да ће исламољевичарски став мучи друштво и најавила да ће формално затражити од Националног центра за научна истраживања да спроведе истрагу, како би се утврдило да ли он и постколонијализам [п] ометају академска истраживања у Француској.[14]

Њена изјава изазвала је на значајну контроверзу. Конференција предсједника универзитета [п] назвала је термин „псеудопојмом” којем недостаје ригорозна дефиниција и да су шокирани „покретањем још једне стерилне дебате”.[15] Више од 600 академских професора и истраживања потписало је отворено писмо у часопису Le Monde у којем осуђује истрагу, наводећи да Видалова „клевета професију и заједницу коју, као министарка за високо образовање, треба да штити” и да то истраживање подсјећа на „антиродни покрет” и друге покушаје сузбијања истраживања колонијализма и расизма, као што био случај у Пољској, Мађарској и Бразилу.[16] У уводу, Le Monde је оптужио владу да „напада академске слободе и покушава да одврати пажњу од начина на који се носи са пандемијом ковида у Француској”.[17] Сам Национални центар је изјавио да концепт „не одговара ниједној научној стварности” и осудио „оне који би га користили за напад на академску слободу”.[18]

Унутар француског кабинета, мишљења су била подијељена, а портпарол владе Габријел Атал је рекао да ако феномен постоји, „изузетно је маргиналан”, а коалициони партнер Франсоа Бајру је рекао, „на универзитетима које познајем, то се не дешава”.[19] С друге стране, министар националног образовања Жан-Мишел Бланкер [п] рекао је да је то несумњива друштвена чињеница, а министар унутрашњих послова Жералд Дарманен [п] је рекао да би било непоштовање истине претварати се да универзитети, јавне службе и удружења нису погођена исламизмом који подржава љевица.[20] Пет дана након што је објавила изјаву, Видалова је рекла да „наравно, тај термин нема научну дефиницију, али одговара ономе што многи наши суграђани осјећају и одређеном броју чињеница” и бранила је истрагу, рекавши да је потребно сагледати ситуацију у земљи.[21]

Исламољевичарство у Ирану

[уреди | уреди извор]

Ширин Хантер [п] сматра да је тумачење ислама Махмуда Талеганија [п] у свјету марксистичке теорије 1970-их година надахнуло Организацију борбе за слободу радничке класе [п]. Резултат је према њој био радикализација исламског дискурса и појава „љевичарског ислама”.[22] Према Оливеру Руау [п], три главне иранске политичке групе — љевичарска, исламистичка и исламољевичарска — које су била активна 1970-их, имале су револуционарне, а не либерално-демократске идеологије.[23]

Дефиниције

[уреди | уреди извор]

Политиколог Морис Фрејзер сматра да исламољевичарство дио упечатљивог и скорог одустајања од просветитељског пројекта људских права, слободе, секуларизма, науке и напретка од стране политичке љевице, посебно међу антиглобалистичким активистима Нове љевице.[24]

Бернар-Анри Леви [п] је исламољевичарски став описао као велики нови савез између црвених, зелених и нових смеђих, осовине које се протеже од Le Monde diplomatique [п] до одреда смрти [п][25] и као неку врсту антиамеричке религије.[26] Према Марку Силинскију са Ратног колеџа Армије Сједињених Држава [п], исламољевичарство је савез исламиста и љевичара који је супротан западним вриједностима [п] и може се означити као црвено-зелено-смеђа оса [п]. Силински карактерише црно-зелени савез покрета Животи црнаца су важни и Савјета за америчко-исламске односе [п] као примјер исламољевичарства.[27] Алвин Хирш Розенфелд [п] описује исламољевичарсво као наду, коју гаји револуционарна маргина, да ће ислам постати предводник нове побуне, која ће учествовати у светом рату/крсташком походу/џихаду против глобалног капитализма.[28]

Према Роберту Вистриху [п], „отровно антијеврејско насљеђе може се наћи код Маркса, Фуријеа и Прудона, протежући се преко ортодоксних комуниста до данашњих исламољевичарских хибрида који систематски омаловажавају такозвану расистичку суштину јеврејске државе.”[29]

Критике термина

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Guibert, Philippe (7. 10. 2015). „Il faut inventer la «politique musulmane» de la France”. Slate.fr (на језику: француски). Приступљено 13. 9. 2025. 
  2. ^ Hermoso, Borja (26. 1. 2017). „Finkielkraut, contra el “neoprogresismo” y el “islamo-izquierdismo””. El País (на језику: шпански). Приступљено 13. 9. 2025. 
  3. ^ а б Johnson, Russell P. (1. 3. 2021). „Islamo-Leftism?”. divinity.uchicago.edu (на језику: енглески). The University of Chicago Divinity School. „Critics pointed out that the concept of "Islamo-leftism" is not even a real ideology, but a bogeyman of French right-wing talk media. No one can pin down exactly what it means, but commentators agree the term "Islamo-leftism" is an attempt by reactionary pundits to associate leftist academics with violent Islamist movements through connections that are tenuous at best and fictive at worst.” 
  4. ^ Marlière, Philippe (19. 2. 2021). „'Islamo-leftism': a sinister word meant to smear and silence French academics”. english.alaraby.co.uk (на језику: енглески). The New Arab. Приступљено 13. 9. 2025. 
  5. ^ а б в Faure, Sonya; Durupt, Frantz (14. 4. 2016). „Islamo-gauchisme, aux origines d’une expression médiatique”. liberation.fr (на језику: француски). Libération. Приступљено 13. 9. 2025. 
  6. ^ HOUEIX, Romain (25. 1. 2017). „Qu'est ce que cet "islamo-gauchisme" dont le camp Valls accuse Hamon ?”. france24.com (на језику: француски). France 24. Приступљено 13. 9. 2025. 
  7. ^ Badiou, Alain; Hazan, Éric (2013). „"Anti-Semitism is Everywhere" in France Today”. Ур.: Badiou, Alain; Hazan, Éric; Segré, Ivan. Reflections on anti-semitism (на језику: француски). London ; New York: Verso. стр. 41. ISBN 978-1-78168-115-2. 
  8. ^ Ryan, Yasmine (6. 4. 2012). „Focus on ‘radical Muslims’”. aljazeera.com (на језику: енглески). Al Jazeera. Приступљено 13. 9. 2025. 
  9. ^ а б Bruckner, Pascal (2010). The tyranny of guilt: an essay on Western masochism (на језику: енглески). Princeton: Princeton University Press. стр. 25. ISBN 978-1-40083-431-0. 
  10. ^ Pascal, Julia (23. 4. 2010). „The Tyranny Of Guilt: An Essay On Western Masochism, By Pascal”. independent.co.uk (на језику: енглески). The Independent. Приступљено 13. 9. 2025. 
  11. ^ „‭BBC ‮فارسی‬ - ‮ايران‬ - ‮گاهشمار انقلاب‬”. bbc.com (на језику: персијски). Приступљено 13. 9. 2025. 
  12. ^ Verner, Robin (23. 10. 2020). „D'où vient l'expression d'"islamo-gauchisme"?”. bfmtv.com (на језику: француски). BFMTV. Приступљено 13. 9. 2025. 
  13. ^ Chavalarias, David (21. 2. 2021). „“Islamogauchisme” : Le piège de l’Alt-right se referme sur la Macronie”. politoscope.org (на језику: француски). Politoscope. Приступљено 13. 9. 2025. 
  14. ^ „« Islamo-gauchisme » à l’université : Vidal lance une enquête, des présidents dénoncent une « polémique stérile »”. nouvelobs.com (на језику: француски). Le Nouvel Obs. 16. 2. 2021. Приступљено 13. 9. 2025. 
  15. ^ „« Islamo-gauchisme » : stopper la confusion et les polémiques stériles”. franceuniversites.fr (на језику: француски). France Universités. 16. 2. 2021. Приступљено 13. 9. 2025. 
  16. ^ „« Islamo-gauchisme » : « Nous, universitaires et chercheurs, demandons avec force la démission de Frédérique Vidal »”. lemonde.fr (на језику: француски). Le Monde. 20. 2. 2021. Приступљено 13. 9. 2025. 
  17. ^ „« Islamo-gauchisme » : Vidal, Darmanin, jeu dangereux”. lemonde.fr (на језику: француски). Le Monde. 19. 2. 2021. Приступљено 14. 9. 2025. 
  18. ^ „L’« islamogauchisme » n’est pas une réalité scientifique”. cnrs.fr (на језику: француски). CNRS. 17. 2. 2021. Приступљено 14. 9. 2025. 
  19. ^ „Bayrou: l’« islamo-gauchisme » n’est « pas le premier problème de l’université »”. mediapart.fr (на језику: француски). Mediapart. 18. 2. 2021. Приступљено 14. 9. 2025. 
  20. ^ „Emmanuel Macron empêtré dans le débat sur l’« islamo-gauchisme »”. lemonde.fr (на језику: француски). Le Monde. 22. 2. 2021. Приступљено 14. 9. 2025. 
  21. ^ „« Islamo-gauchisme » : Frédérique Vidal dénonce un « procès d’intention » à son égard”. lemonde.fr (на језику: француски). Le Monde. 21. 2. 2021. Приступљено 14. 9. 2025. 
  22. ^ Hunter, Shireen (2010). Iran's foreign policy in the post-Soviet era: resisting the new international order (на језику: енглески). Santa Barbara, Calif: Praeger. стр. 27. ISBN 978-0-313-38194-2. 
  23. ^ Diamond, Larry (2014). Democratization and authoritarianism in the Arab world (на језику: енглески). Baltimore, Md: Johns Hopkins University Press. стр. 41. ISBN 978-1-421-41416-4. 
  24. ^ Fraser, Maurice (децембар 2010). „Is the Decline of the West Reversible?”. European View (на језику: енглески). 9 (2): 149—156. ISSN 1781-6858. doi:10.1007/s12290-010-0128-0. Приступљено 24. 9. 2025. 
  25. ^ Walden, George (5. 12. 2011). „Public Enemies”. newstatesman.com (на језику: енглески). New Statesman. Архивирано из оригинала 22. 2. 2021. г. Приступљено 24. 9. 2025. 
  26. ^ Lévy, Bernard-Henri (2009). Left in Dark Times: A Stand Against the New Barbarism (на језику: енглески). Westminster: Random House Publishing Group. стр. 114. ISBN 978-1-4000-6435-9. Приступљено 24. 9. 2025. 
  27. ^ Silinsky, Mark (2016). Jihad and the West: black flag over Babylon (на језику: енглески). Bloomington, Indiana: Indiana University Press. стр. 49. ISBN 978-0-253-02720-7. 
  28. ^ Rosenfeld, Alvin H. (2015). Deciphering the new antisemitism (на језику: енглески). Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. стр. 12. ISBN 978-0-253-01869-4. 
  29. ^ Robert, Wistrich (2012). From ambivalence to betrayal: the left, the Jews, and Israel (на језику: енглески). Lincoln: University of Nebraska Press, for the Vidal Sassoon International Center for the Study of Antisemitism (SICSA), the Hebrew University of Jerusalem. стр. xii. ISBN 978-0-803-24083-4. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Исламољевичарство&oldid=30533308”