Ислам у Босни и Херцеговини
Ислам је најраспрострањенија религија у Босни и Херцеговини.[1] Локално становништво је упознало ислам у 15. и 16. веку након османског освајања Босне.
Муслимани чине највећу верску заједницу у Босни и Херцеговини (51%), док друге две велике групе чине православци (31%), од којих се скоро сви изјашњавају као Срби, и католици (15%), који се скоро сви изјашњавају као Хрвати.[2] Друга процена коју је урадила Истраживачка агенција Пју каже да су 52% становништва муслимани, 35% православци и само 8% католици.[3]
Готово сви муслимани у Босни и Херцеговини се изјашњавају као Бошњаци. До 1993. године, Босанце муслиманске културе или порекла (без обзира на верску праксу) југословенске власти су дефинисале као Муслимане у етнонационалном смислу (отуда велико М), иако су неки људи бошњачког или муслиманског порекла идентификовали своју националност (у етничком смислу пре него стриктно у погледу држављанства) као „југословени” пре почетка 1990-их. Мала мањина небошњачких муслимана у Босни и Херцеговини су Албанци, Роми и Турци.
Иако традиционално присташе сунизма из ханифијске правне школе, истраживање из 2012. показало је да 54% муслимана у Босни и Херцеговини себе сматра само муслиманима, док је 38% рекло да су сунити.[4] Постоји и мала суфијска заједница, која се првенствено налази у средњој Босни.[5] Такође је присутна и мала заједница шиита.[6] Готово сви муслимански џемати у Босни и Херцеговини помињу Исламску заједницу у Босни и Херцеговини као своју верску организацију.
Устав Босне и Херцеговине гарантује слободу вероисповијести,[7] која се поштује у целој земљи.
Историја[уреди | уреди извор]
Османско доба[уреди | уреди извор]
Ислам је у великим размерама на Балкан овело Османско царство средином до краја 15. века, које је преузело контролу над већим делом Босне 1463. године и заузело Херцеговину 1480-их. Током следећег века, Босанци — састављени од староседелачких хришћана и словенских племена који су живели у Краљевини осни под именом Бошњани[8] — су у великом броју прешли на ислам током исламизације Босне под османском влашћу. Током османског доба, име Бошњанин је трансформисано у садашње Бошњак, са суфиксом -ак који је заменио традиционални -анин. До почетка 1600-их, отприлике две трећине становништва Босне су били муслимани.[9] Босна и Херцеговина је остала провинција у Османском царству и стекла је аутономију након устанка у Босни 1831. године. Велики број џамија подигнут је широм покрајине. Већина џамија подигнутих током отоманског доба биле су релативно скромне конструкције, често са једним минаретом и централном молитвеном салом са неколико суседних фоајеа.
-
Џамија Фетхија у Бихаћу, некадашња црква Светог Антуна Падованског, 1266. -
Џамија Муслихудина Чекречије у Сарајеву, 1526. -
Алаџа џамија у Фочи, 1550. (фотографисана августа 1989; поново изграђена 2018) -
Карађоз-бегова џамија у Мостару, 1557. -
Али-пашина џамија у Сарајеву, 1560. -
Шишман Ибрахим-пашина џамија у Почитељу, 1561. -
Ферхадија џамија у Сарајеву, 1562. -
Чобанија џамија у Сарајеву, 1565. -
Џамија хаџи Ахмета Дукатара у Ливну, 1574. -
Џамија Ферхадија у Бањој Луци, 1579. (поново изграђена 2016) -
Коски Мехмед-пашина џамија у Мостару, 1617. -
Хусеина Чауша (Џинџијска) џамија у Тузли, 1708. -
Џамија Есме султанје (током реконструкције) у Јајцу, 1760.
_%D1%9F%D0%B0%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0.jpg)
.jpg)
.jpg)
Аутроугарско доба[уреди | уреди извор]
Након Берлинског конгреса 1878. године, Босна и Херцеговина је дошла под контролу Аустроугарске. Аустроугарска је 1908. формално анектирала ову територију. За разлику од постреконквисте Шпаније, аустроугарске власти нису покушавале да конвертују грађане ове новостечене територије јер је Децембарским уставом гарантована слобода вероисповести, па је Босна и Херцеговина остала с мноштво муслимана.
Босна и Херцеговина, заједно са Албанијом и Косовом и Метохијом, били су једини делови Османског царства на Балкану у којима је велики број људи прешао у ислам, а ту је остао и након стицања независности. У другим областима бившег Османског царства где су муслимани чинили већину или су почели да чине већину, ти муслимани су или протерани, асимиловани/хршћанизовани, масакрирани или су побегли негде другде (мухаџири).
Послератно доба[уреди | уреди извор]
Многи исламски верски објекти су оштећени или уништени током рата у Босни и Херцеговини током 1990-их година, са до 80% од преко 4000 различитих објеката,[10] а неколико џамија је обновљено уз помоћ средстава Саудијске Арабије и других земаља Блиског истока.
Историјски гледано, муслимани у Босни и Херцеговини су одувек практиковали облик ислама који је под јаким утицајем суфизма. Међутим, од рата у Босни и Херцеговини појединци група страних бораца са Блиског истока који су се борили на страни Армије Републике Босне и Херцеговине (Ел Муџахид), остали су неко време и покушавали да шире вахабизам међу локалним становништвом. Са веома ограниченим успехом, ови странци су само стварали трвење између локалног муслиманског становништва, огрезлог у сопственој традиционалној пракси вере, и без икаквог претходног контакта са овом врстом ислама, и њих самих.[11]
Демографија[уреди | уреди извор]
Колико се често муслимани у Босни и Херцеговини моле[12]
На попису из 2013. године верска припадност становништва је била: ислам (1.790.454 лица) и муслиманска (22.068 лица). Ислам има 1,8 милиона следбеника, што чини око 51% становништва у Босни и Херцеговини. Истраживање центра Пју каже да у Босни и Херцеговини има 52% муслимана.[3] Највећи удео муслимана у Босни и Херцеговини имају општине Бужим (99,7%) и Теочак (99,7%).
| Кантон | Становништво (2013) | Број муслимана[13] | % |
|---|---|---|---|
| Федерација Босне и Херцеговине | 2.219.220 | 1.581.868 | 71,3% |
| Тузлански кантон | 445.028 | 395.921 | 89,0% |
| Зеничко-добојски кантон | 364.433 | 303.994 | 83,4% |
| Кантон Сарајево | 413.593 | 350.594 | 84,8% |
| Унско-сански кантон | 273.261 | 252.758 | 92,5% |
| Средњобосански кантон | 254.686 | 147.809 | 58,0% |
| Херцеговачко-неретвански кантон | 222.007 | 91.395 | 41,2% |
| Република Српска | 1.228.423 | 172.742 | 14,1% |
| Брчко Дистрикт | 83.516 | 35.844 | 42,9% |
| Босанско-подрињски кантон Горажде | 23.734 | 22.372 | 94,3% |
| Посавски кантон | 43.453 | 8.341 | 19,2% |
| Кантон 10 | 84.127 | 7.904 | 9,3% |
| Западнохерцеговачки кантон | 94.898 | 780 | 0,8% |
| Босна и Херцеговина | 3.531.159 | 1.790.454 | 50,7% |
| Година | Прој | Проценат |
|---|---|---|
| 1872. | 630.456[14] | 51% |
| 1879. | 448.613
|
38,73%
|
| 1885. | 492.710
|
36,88%
|
| 1895. | 548.632
|
34,99%
|
| 1910. | 612.137
|
32,25%
|
| 1921. | 588.244
|
31,07%
|
| 1931. | 718.079
|
30,90%
|
| 1948. | 788.403
|
30,73%
|
| 1953. | 891.800
|
31,3%
|
| 1961. | 842.247
|
25,69%
|
| 1971. | 1.482.430
|
39,57%
|
| 1981. | 1.630.033
|
39,52%
|
| 1991. | 1.902.956
|
43,47%
|
| 2013. | 1.790.454
|
50,70%
|
Савремени односи[уреди | уреди извор]
За већину Бошњака који се изјашњавају као муслимани, вера често служи као веза са заједницом, а верска пракса је ограничена на повремене посете џамији (посебно за време Рамазана и два Бајрама) и значајне обреде прелаза као што су акика, вјенчање и смрт. Женске мараме, или хиџаб, носи само мањина Бошњакиња, или само у верске сврхе (као што је чаршаф за молитву и одлазак у џамију).
Верски поглавари из три главне верске заједнице тврде да се међу млађим особама повећава обред као израз повећане идентификације са својим етничким наслеђем, добрим делом због националног верског препорода који је настао као након рата у Босни и Херцеговини.[15] Поглавари три главне верске заједнице су приметили да уживају већу подршку својих верника након завршетка рата у Босни и Херцеговини.[15] Међутим, с друге стране, насиље и беда узрокована верским сукобима навели су мали број Босанаца да у потпуности одбаце религију. Ова атеистичка заједница суочава се са дискриминацијом и често је вербално нападају верске вође. Према последњем попису, отворено декларисани атеисти чине 0,79% становништва БиХ.[16]
Према истраживању јавног мњења из 1998. године, 78,3% Бошњака у Федерацији Босне и Херцеговине изјаснило се као религиозно.[17]
У Босни и Херцеговини постоји осам муфтија у већим општинама широм земље: Сарајеву, Бихаћу, Травнику, Тузли, Горажду, Зеници, Мостару и Бањој Луци. Поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини је Хусеин Кавазовић.[18]
Види још[уреди | уреди извор]
- Исламска заједница у Босни и Херцеговини
- Бошњаци
- 13. СС брдска дивизија Ханџар (1. хрватска)
- Помаци
- Национални споменици Босне и Херцеговине
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Bosnia and Herzegovina”. United States Department of State (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-02.
- ^ „CIA – The World Factbook – Bosnia and Herzegovina”. Cia.gov. Приступљено 4. 1. 2018.
- ^ а б „PEW Research” (PDF).
- ^ „The World's Muslims: Unity and Diversity” (PDF). Pew Research Center. 2012. стр. 30. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 1. 2017. г. Приступљено 7. 4. 2016.
- ^ „EKSKLUZIVNO- N1 sa dervišima: Pogledajte rijetko viđene snimke mističnih obreda”. Ba.n1info.com. Архивирано из оригинала 31. 7. 2018. г. Приступљено 4. 1. 2018.
- ^ „Concerns Grow over Bosnian Shia-Sunni Divide | Balkan Insight”. 9. 11. 2016.
- ^ „Freedom of religion Law..., Official Gazette of B&H 5/04” (PDF). Mpr.gov.ba. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 12. 2016. г. Приступљено 4. 1. 2018.
- ^ Bašić, Denis (2009). The roots of the religious, ethnic, and national identity of the Bosnian-Herzegovinan [sic] Muslims. University of Washington. ISBN 9781109124637.
- ^ Malcolm 1995, стр. 71.
- ^ Shatzmiller, Maya (2002). Islam and Bosnia: Conflict Resolution and Foreign Policy in Multi-Ethnic States. Queens University School of Policy. стр. 100.
- ^ „Radical Islamists Seek To Exploit Frustration In Bosnia”. Rferl.mobi. Приступљено 14. 6. 2016.
- ^ https://assets.pewresearch.org/wp-content/uploads/sites/11/2017/05/09154356/Central-and-Eastern-Europe-Topline_FINAL-FOR-PUBLICATION.pdf Шаблон:Bare URL PDF
- ^ „Ethnic composition of Bosnia & Herzegovina 2013”.
- ^ Karpat, K.H. (1985). Ottoman population, 1830-1914: demographic and social characteristics. Madison, Wis: University of Wisconsin Pres.
- ^ а б „Bosnia and Herzegovina: International Religious Freedom Report 2006”. U.S. Department of State—Bureau of Democracy, Human Rights, and Labor. 2006-09-15.
- ^ Dubensky, Joyce S. (2016). Peacemakers in Action: Profiles in Religious Peacebuilding. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 391. ISBN 9781107152960. Приступљено 4. 1. 2018.
- ^ Velikonja, Mitja (2003). Religious separation and political intolerance in Bosnia-Herzegovina. Texas A&M University Press. стр. 261. ISBN 1585442267. Приступљено 6. 1. 2011.
- ^ „Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini - Početna”. Rijaset.ba. Архивирано из оригинала 2015-09-24. г. Приступљено 14. 6. 2016.
Литература[уреди | уреди извор]
- Aščerić-Todd, Ines (2015). Dervishes and Islam in Bosnia: Sufi Dimensions to the Formation of Bosnian Muslim Society. The Ottoman Empire and its Heritage. 58. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-27821-9. ISSN 1380-6076. S2CID 127053309. doi:10.1163/9789004288447.
- Bougarel, Xavier (2005). „Balkan Muslim Diasporas and the Idea of a "European Islam"”. Ур.: Dulic, Tomislav. Balkan Currents. Essays in Honour of Kjell Magnusson. Uppsala Multiethnic Papers. 49. Uppsala: Uppsala University Press. стр. 147—165. S2CID 158986618 — преко Halshs.archives-ouvertes.fr.
- Bougarel, Xavier (2012) [2007]. „Bosnian Islam as ‘European Islam’: Limits and Shifts of A Concept”. Ур.: al-Azmeh, Aziz; Fokas, Effie. Islam in Europe: Diversity, Identity, and Influence (PDF). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 96—124. ISBN 9780511809309. S2CID 91182456. doi:10.1017/CBO9780511809309.007.
- Cesari, Jocelyne, ур. (2014). „Part III: The Old European Land of Islam”. The Oxford Handbook of European Islam. Oxford: Oxford University Press. стр. 427—616. ISBN 978-0-19-960797-6. LCCN 2014936672. S2CID 153038977. doi:10.1093/oxfordhb/9780199607976.001.0001.
- Friedman, Francine (2000). Mylonas, Harris, ур. „The Muslim Slavs of Bosnia and Herzegovina (with Reference to the Sandžak of Novi Pazar): Islam as National Identity”. Nationalities Papers. Cambridge: Cambridge University Press on behalf of the Association for the Study of Nationalities. 28 (1): 165—180. ISSN 0090-5992. S2CID 154938106. doi:10.1080/00905990050002498. eISSN 1465-3923.
- Greenberg, Robert D. (2009). „Dialects, Migrations, and Ethnic Rivalries: The Case of Bosnia-Herzegovina”. Journal of Slavic Linguistics. Bloomington, Indiana: Slavica Publishers (Indiana University Press). 17 (1/2): 193—216. JSTOR 24600141. S2CID 154466698. doi:10.1353/jsl.0.0022.
- Malečková, Jitka (2020). „Civilizing the Slavic Muslims of Bosnia-Herzegovina”. "The Turk" in the Czech Imagination (1870s-1923). Studia Imagologica. 26. Leiden: Brill Publishers. стр. 118—158. ISBN 978-90-04-44077-7. ISSN 0927-4065. doi:10.1163/9789004440791_005
. - Račius, Egdūnas, ур. (2020). Islam in Post-communist Eastern Europe: Between Churchification and Securitization. Muslim Minorities. 35. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-42534-7. ISSN 1570-7571. LCCN 2020907634.
- Šuško, Dževada, ур. (2019). Both Muslim and European: Diasporic and Migrant Identities of Bosniaks. Muslim Minorities. 30. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-39402-5. ISSN 1570-7571. LCCN 2018061684.
- Zheliazkova, Antonina (јул 1994). „The Penetration and Adaptation of Islam in Bosnia from the Fifteenth to the Nineteenth Century”. Journal of Islamic Studies. Oxford: Oxford University Press. 5 (2: Islam in The Balkans): 187—208. ISSN 0955-2340. JSTOR 26195615. S2CID 144333779. doi:10.1093/jis/5.2.187. eISSN 1471-6917.
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- Akyol, Riada Asimovic (13. 1. 2019). „Bosnia Offers a Model of Liberal European Islam”. The Atlantic. Washington, D.C. Архивирано из оригинала 13. 1. 2019. г. Приступљено 18. 4. 2021.
- Allievi, Stefano; Maréchal, Brigitte; Dassetto, Felice; Nielsen, Jørgen S., ур. (2003). Muslims in the Enlarged Europe: Religion and Society. Muslim Minorities. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-13201-6. ISSN 1570-7571. S2CID 142974009.
- Bencheikh, Ghaleb; Brahimi-Semper, Adam (19. 5. 2019). „L'Islam dans le Sud-Est Européen”. www.franceculture.fr (на језику: француски). Paris: France Culture. Приступљено 25. 3. 2021.
- Bougarel, Xavier; Clayer, Nathalie, ур. (2001). Le Nouvel Islam Balkanique. Les Musulmans, acteurs du post-communisme, 1990-2000 (на језику: француски). Paris: Maisonneuve et Larose. ISBN 2-7068-1493-4.
- Bougarel, Xavier; Clayer, Nathalie (2013). Les musulmans de l'Europe du Sud-Est: Des Empires aux États balkaniques. Terres et gens d'islam (на језику: француски). Paris: IISMM - Karthala. ISBN 978-2-8111-0905-9 — преко Cairn.info.
- Clayer, Nathalie (2004). „Les musulmans des Balkans Ou l'islam de "l'autre Europe"/The Balkans Muslims Or the Islam of the «Other Europe"”. Religions, pouvoir et société: Europe centrale, Balkans, CEI. Le Courrier de Pays de l'Est (на језику: француски). Paris: La Documentation française. 5 (1045): 16—27. ISSN 0590-0239. doi:10.3917/cpe.045.0016 — преко Cairn.info.
- Elbasani, Arolda; Roy, Olivier, ур. (2015). The Revival of Islam in the Balkans: From Identity to Religiosity. Islam and Nationalism. Basingstoke: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-137-51783-8. S2CID 164180984. doi:10.1057/9781137517845. hdl:1814/36698.
- Popović, Alexandre (1986). L'Islam balkanique: les musulmans du sud-est européen dans la période post-ottomane. Balkanologische Veröffentlichungen (на језику: француски). 11. Berlin: Osteuropa-Institut an der Freien Universität Berlin. ISBN 9783447025980. OCLC 15614864.
- Stieger, Cyrill (5. 10. 2017). „Die Flexibilität der slawischen Muslime”. Neue Zürcher Zeitung (на језику: немачки). Zürich. Архивирано из оригинала 5. 10. 2017. г. Приступљено 25. 3. 2021.
