Исмаил Кадаре

С Википедије, слободне енциклопедије
Исмаил Кадаре
Ismail Kadare.jpg
Исмаил Кадаре, 2002. године
Датум рођења(1936-01-28)28. јануар 1936.(87 год.)
Место рођењаЂирокастра
  Краљевина Албанија

Исмаил Кадаре (алб. Ismail Kadare; Ђирокастра, 28. јануар 1936) је албански књижевник, песник, есејиста, сценариста и драматург. Он је водећа међународна књижевна личност и интелектуалац. Он је био фокусиран на поезији све до објављивања свог првог романа, Генерал мртве армије, који му је донео међународну славу.[1]

Кадаре је 1992. године добио светску награду Чино Дел Дука. Године 2005, му је додељена инаугурална међународна награда Ман Букер; 2009. Награда принца од Астурије за уметност; и 2015. године Јерусалимска награда. Прималац је награде Парк Кјонг-ни 2019. и међународне награде за књижевност Нојштат 2020. године.[2] Француска га је 1996. године поставила за страног сарадника Академије наука о моралу и политици Француске, а 2016. је добио титулу Командир Легије части. Био је 15 пута номинован за Нобелову награду за књижевност. Од 1990-их, обе главне политичке странке у Албанији су од Кадара тражиле да постане председник Албаније на основу консензуса, али је он то одбио.

Његов номинациони поротник за Нојштатску награду написао је: „Кадаре је наследник Франца Кафке. Нико од Кафкиног доба није ушао у паклени механизам тоталитарне моћи и њеног утицаја на људску душу у толико хипнотичкој дубини као Кадаре.” Његово писање се такође пореди са писањем Николаја Гогоља, Џорџа Орвела, Габријела Гарсије Маркеза, Милана Кундере и Балзака. Живећи у Албанији у време строге цензуре, Кадаре је осмислио лукаве стратегије како би надмудрио комунистичке цензоре који су забранили три његове књиге, користећи средства као што су парабола, мит, басна, народна прича, алегорија и легенда, прошаране двоструким значењима, алузијама, инсинуацијама, сатиром и шифрованим порукама. Године 1990, да би побегао од комунистичког режима и његове тајне полиције Сигурими, пребегао је у Париз. Његови радови су објављени на 45 језика. „Њујорк тајмс“ је писао да је он био национална личност у Албанији која се по популарности може поредити са Марком Твеном у Сједињеним Државама, и да „тешко да постоји албанско домаћинство без Кадарове књиге“.

Кадара неки сматрају једним од највећих писаца и интелектуалаца 20. и 21. века и универзалним гласом против тоталитаризма.[3][4][5] Он је супруг књижевнице Хелене Кадаре и отац амбасадорке Уједињених нација и потпредседнице Генералне скупштине УН, Бесијане Кадаре.

Биографија[уреди | уреди извор]

Кадаре је рођен 28. јануара 1936. у Ђирокастру, на југу Албаније, у породици скромног судског службеника. Мајка му потиче из имућне породице, тако да одраста у либералној и образованој грађанској средини. Детињство и родни град (под наизменичном италијанском односно грчком окупацијом током Другог светског рата) описује у роману „Хроника у камену”.[6][7]

Студирао је на Факултету у Тирани и на Заводу за књижевност „Максим Горки” у Москви.[8]

Шездесетих година XX века ради као новинар и уредник, када почиње да објављује поезију. Године 1963. објављује први роман, „Генерал мртве војске”, који доживљава успех и у земљи и у иностранству.[9] По роману је 1983. снимљен истоимени филм с Марчелом Мастројанијем у главној улози.[10]

Од тада редовно објављује бројна дела која су га учинила једним од најзначајијих европских писаца XX века. Међу њима се посебно истиче „Палата снова”, политичка алегорија, чија је радња смештена у османском Истанбулу, али којом Кадаре на суптилан начин критикује комунистички режим Енвера Хоџе.[11][9]

Године 1990, пред сам пад комунизма у Албанији, добија азил у Француској. Азил је затражио због, како каже, непомирљивости истинског књижевног стваралаштва и диктатуре:

Кадаре остаје у Француској до 1999, кад се враћа у Албанију. Тренутно живи на релацији ТиранаПариз.[12]

Одабрана дела[уреди | уреди извор]

  • Генерал мртве војске (1963),
  • Тврђава (1970),
  • Хроника у камену (1971),
  • Велика зима (1977),
  • Мост на три лука (1978),
  • Прекинути април (1980),[6][7]
  • Палата снова (1981),
  • Концерт на крају зиме (1988),
  • Пирамида (1992)
  • Разговор о брилијантима једног децембарског поподнева (2013)

Преводи на енглески[уреди | уреди извор]

Следећи романи Кадаре преведени су на енглески:

Награде, признања, чланства[уреди | уреди извор]

  • Дописни члан Академије моралних и политичких наука у Паризу,
  • Добитник одликовања француске Легије части,
  • Добитник награде Приx мондијал Кино дел Дука 1992.,
  • Добитник Међународнe Букер наградe 2005.,
  • Добитник награде Принц од Астурије 2009.[14]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Apolloni 2012, стр. 25
  2. ^ Semeni, Llazar (5. 10. 2020). „Albania's writer Ismail Kadare awarded Neustadt Prize”. AP News. 
  3. ^ „Ismaíl Kadaré – Laureates – Princess of Asturias Awards for Literature 2009”. The Princess of Asturias Foundation. 
  4. ^ „Ismaíl Kadare, Prince of Asturias Award Laureate for Literature”. Fundacion Princessa de Asturias. 24. 6. 2009. Приступљено 12. 3. 2017. 
  5. ^ Breto, Jose Carlos Rodrigo (2018). Ismail Kadare: La grand estratagema (на језику: шпански). Barcelona: Ediciones del Subsuelo. стр. 317—318. ISBN 978-84-947802-0-2. »Y que este libro sea el principio de toda una serie de ensayos que pueda cosntruir para abundar y ahondar en la obra del escritor que considero como más importante del Siglo XXI, y uno de los más importantes de la segunda mitad del Siglo XX.« 
  6. ^ а б в „Ismail Kadare”. Books and Writers. Архивирано из оригинала на датум 10. 2. 2015. Приступљено 15. 4. 2013. 
  7. ^ а б „Broken April - Ismail Kadare”. Various journals. Amazon.com. Приступљено 15. 4. 2013. 
  8. ^ Apolloni, Ag (2012). Paradigma e Proteut. OM. стр. 40. ISBN 9789951632041. 
  9. ^ а б https://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268&yyyy=2016&mm=08&dd=23&nav_id=1168706
  10. ^ Apolloni, Ag (2012). Paradigma e Proteut. OM. стр. 345. ISBN 9789951632041. 
  11. ^ Röhm, Joachim. „Nachwort zum 'Palast der Träume' (PDF). Приступљено 28. 6. 2019. 
  12. ^ Apolloni, Ag (2012). Paradigma e Proteut. OM. стр. 358. ISBN 9789951632041. 
  13. ^ „Central Europe Review: The Three-Arched Bridge”. 10. 5. 1999. Архивирано из оригинала на датум 14. 6. 2006. Приступљено 23. 5. 2006. 
  14. ^ „Price of Asturias awards laureates 2009”. Архивирано из оригинала на датум 17. 7. 2012. Приступљено 15. 4. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]