Испитивање плућних функција
| Испитивање плућних функција | |
|---|---|
| MeSH | D012129 |
| OPS-301 code | 1-71 |
| MedlinePlus | 003853 |
 Плућне функције | |
| TLC | Укупни капацитет плућа: запремина ваздуха у плућима при максималном удаху (TLC = VC + RV). |
|---|---|
| TV | Дисајни волумен: запремина ваздуха која се издахне у току једног дисајног покрета при мирном дисању. |
| RV | Резидуални волумен: запремина ваздуха која остаје у плућима после максималног издисаја |
| ERV | Експираторни резервни волумен: максимална запремина ваздуха која се може издахнути из плућа после мирног експиријума. |
| IRV | Инспираторни резервни волумен: максимална количина која може да се удахне после мирног инспиријума |
| IC | Инспираторни капацитет: запремина ваздуха коју чини збир IRV и TV |
| IVC | Инспираторни резервни капицетет: максимална запремина удахнутог ваздуха након максималног инспиријума. |
| VC | Витални капацитет: запремина ваздуха (у L или ml) која се може издахнути из плућа после најдубљег удисаја. |
| VT | Тидал волумен: запремина ваздуха која улази или излази из плућа током мирног дисања (означава се са TV или VT) |
| FRC | Функционални резидуални капацитет: запремина ваздуха која остаје у плућима на крају експиријума. |
| RV/TLC% | Резидуални волумен изражен у проценатима TLC |
| VA | Алвеоларни волумен ваздуха |
| VL | Стварна запремина плућа, укључујући и запремину ваздуха у дисајним путевима. |
| FVC | Форсирани витални капацитет: брзи форсирани експиријум после максималног инспирјума |
| FEVt | Форсирани експираторни капацитет (време): генерички термин који указује на запремину ваздуха која се издише под принудним условима у првим Т секундама. |
| FEV1 | Форсирани експирацијски волумен у секунди: Волумен ваздуха који је издахне из плућа на крају прве секунде форсираног издисаја (експиријума) |
| FEFx | Форсирани средњи експирујумски проток: мери се из средњег деле спирометријске криве форсираног ексоиријума |
| FEFmax | Максимални тренутни проток ваздуха остварен током FVC маневара |
| FIF | Форсирани инспираторни проток: |
| PEF | Максимални експиријумски проток: измерен проток ваздуха након највеће присилне експирације |
| MVV | Максимални капацитет вентилације: запремина ваздуха који у одређеном периоду током поновљеног максималног напора |
Испитивање плућних функција (акроним ПФТ од енг. речи Pulmonary function testing) је метода потпуне процене дисајног система, укључујући анамнезу пацијента, физикалне прегледе и тестове плућне функције. Тестови плућне функције мере брзину протока ваздуха, волумен плућа, измену гаса и функцију дисајних мишића. Избор и редослед прегледа зависе од анамнезе и налаза физичког прегледа.
Пимарна сврха испитивања плућнеих функција је идентификација тежине оштећења плућа.[1] Испитивање плућне функције има дијагностичку и терапијску улогу и помаже клиничарима да одговоре на нека општа питања о стању пацијента са плућном болешћу. Ови тестови такође пружају увид у плућну физиологију (функцију) тако да могу послужити за брзо сужавање диференцијалне дијагнозе и предлагање даље дијагностичке и терапијске стратегију. Сложенији тестови укључују: мерење притиска једњака за одређивање односа притиска и запремине и спироергометрију. Ови тестови, дају и детаљније податке о патофизиолошким променама и указују на основну патологију болести која довела до нарушавања плућних функција..
Испитивање плућних функција обично изводи респираторни терапеут, физиотерапеут, пулмолог и/или лекар опште праксе. Основни тестови рада плућа могу се извести и амбулантно, укључујући спирометрију и пулсну оксиметрију.
Намена[уреди | уреди извор]
Испитивање плућних функција има за циљ:
- дијагностизу болести
- процену тежине поремећаја
- прогнозу болести
- праћења тока респираторних болести
Анализа резултата функционалног респираторног истраживања има три главна циља:
- утврђивање присуства опструктивног синдрома,
- утврђивање рестриктивног синдрома
- утврђивање мешовитог синдрома, или везе између рестриктивног и опструктивниог синдрома.[2][3]
Сврха[уреди | уреди извор]
Сврха испитивање плућних функцијаје је да одреди:
- проток бронха,
- запремину плућа,
- ниво размене гасова.
Познавање стања вентилационе функције плућа омогућава терапеуту разумевање разлога и откривање узрока аномалије у размени гасаова и омогућава пртавовремено спречавање могућеих тежих поремећаја.
Како квалитет размене гаса у мировању не предвиђа одсуство неправилности током вежбања или током спавања, испитивање плућних функција омогућава правовремено откривање нарушених функција и у овим стањима.
Индикације[уреди | уреди извор]
Испитивање плућних функција као дијагностичко и терапеутско средство користи из различитих разлога, као што су:
- Хронична краткоћа даха
- Астма
- Хронична опструктивна болест плућа
- Рестриктивна болест плућа
- Преоперативно тестирање стања плућа
- Погоршање плућне болести или инвалидност
- Тешко јутре дисање (нпр. код астме)
Педијатријски неуромускуларни поремећаји[уреди | уреди извор]
Неуромускуларни поремећаји попут Дишенова мишићне дистрофије повезани су са постепеним губитком мишићне функције током времена. Укључивање дисајних мишића резултује нарушеном способношћу кашља и смањеном способношћу доброг дисања што доводи до колапса дела или целог плућа и поремећаја размене гаса и укупне инсуфицијенције у снази плућа.[тражи се извор] Тестирање плућне функције код пацијената са неуромускуларним поремећајима помаже да се процени респираторни статус пацијената у време постављања дијагнозе, прати њихов напредак и ток, процени могућа операција и даје општа прогнозе.[4]
Поступак испитивања[уреди | уреди извор]
Уобичајени поступци испитивања, плућних функција, мање се баве аналзом размене гасова већ пре свега структуром бронхијалног система., јер се најчешћи поремећаји налазе у овом систему плућа. Бронхијална астма и хронична опструктивна болест плућа утичу првенствено на бронхије. Гасови у крви се проверавају само у посебним случајевима, као од пацијената који су на вештачкој вентилирацији. Дифузијска мерења су такође јако ретка.
Спирометрија[уреди | уреди извор]
Најчешће мерење функције плућа је спирометрија. Проток ваздуха током дисања мери се сензором протока. Поред дисања у мировању, спирометрија захтева и максимално издисање и удисање. Спирометријским прегледом се одређују:
- плућни волумени (респираторни волумен, волумен инхалационе резерве, експираторни резервни волумен)
- капацитети плућа (витални капацитет, инспираторни капацитет),
- дисајни волумени у функција времена (форсирани експираторни волумен).
Током присилног експирацијског маневара, добијен је витални капацитет који се у овом случају означава као форсирани витални капацитет (FVC) и форсирани експираторни волумен током прве секунде (FEV1) као и брзина протока у кривој протока/запремине.
FEV1 је вредност која се често користи за процену проходности дисајних путева, као и за однос FEV1 и FVC. Вредности добијене током респирометријских тестова упоређују се са референтним вредностима за одређени пол, старост и висину и изражавају се као проценат реализације предвиђених вредности.
Тумачећи добијене резултате спирометрије разликујемо нормално дисање од опструктивног или рестриктивног типа дисања.
- Мере опреза
Спирометрија је веома ретко праћена компликацијама. Убрзо након теста пацијент може осетити сећате краткоћу даха или вртоглавицу.
Спирометрију не треба радити ако је испитаних недавно има срчани удар или друге акутне срчане проблеме.
Плетизмографија целог тела[уреди | уреди извор]
Друга метода за мерење функције плућа је плетизмографија тела којом се мери отпор дисајних путева. Проблем са мерењем отпора целог дисајног пута је у одређивању притиска ваздуха у алвеолама који покреће измерени проток ваздуха кроз бронхије. Што је већи притисак у алвеолама да би се створио одређени проток, пацијент дише са више напора јер је већи отпор дисајних путева.
Телесни плетизмограф дизајниран је као кабина са (углавном) затвореном запремином ваздуха, изгледа као мала телефонска говорница. Мерења су зато знатно већа. Са овом затвореном запремином ваздуха, може се одредити проширење или компресија грудног коша. Сензор притиска одређује промену притиска ваздуха у кабини, која је у супротном односу са променом притиска ваздуха у грудима, а самим тим и у алвеолама. Фактор пропорционалности зависи од волумена плућа.
Утврђивање специфичне отпорности мање зависи од сарадње од спирометрије, јер испитаник само мора дисати мирно у устаник.
Да би се одредио волумен плућа, дисање на уста прекида се затварачем. Субјект дише против оклузије, региструје се усни притисак и торакални покрет. Бојл-Мариотов закон одређује тренутни волумен плућа из односа запремине торакалног помака и притиска уста / плућа помноженог са околним притиском То омогућава утврђивање даљих варијабли мерења, на пример, максимални могући волумен ваздуха у плућима (ТЛЦ укупног плућа, укупни капацитет ) и преостали волумен плућа који се не може издахнути ( заостала запремина РВ). За ове вредности потребно је извршити и спирометрију током мерења.
Остале методе[уреди | уреди извор]
Постоје два друга начина да се одреди отпор дисајних путева, осцилометрија (данас се назива пулсна осцилометрија ) и метода затварача. Пулсна осцилометрија може одредити отпор ваздушним експлозијама у плућима. Метода затварача верује да ако су дисајни путеви затворени за кратко време, притисак из алвеола на уста је уравнотежен, што, међутим, делује слабије код патолошки измењених дисајних путева.
Ниједна од ових алтернативних метода не може одредити волумен плућа и самим тим ТЛЦ и РВ.
Тест бронхоспазмолизе[уреди | уреди извор]
Код бронхоспазмолизе тестира се реверзибилност бронхијалне опструкције. У ту сврху се испитује да ли се може постићи смањење отпора дисајних путева (Ртот) код пацијента коришћењем спреја за дисање. Ово је праћено порастом ФЕВ1. Обично је опструкција бронхијалне астме реверзибилна, опструкција код хроничног опструктивног бронхитиса никада није у потпуности реверзибилна.
У случају реверзибилне опструкције, тест бронхоспазмолизе додатно смањује заостали волумен, који се пре свега мери плетизмографијом тела; разлика се назива волумен пулмонум ауцтум.
Анализа гаса у крви[уреди | уреди извор]
Гасне анализе крви су једна од многих медицинских метода која се користи за процену ефикасности респираторне, али и функција других органских система од виталне важности за правилно функционисање организма човека. Мерењем парцијалних притисака кисеоника, угљен-диоксида, |киселости крви (pH), концентрације бикарбоната, и других вредности, могућа је објективна процена алвеоларне (плућне) вентилације али и функција других органских система од изузетне важности за нормалан живот. Гасне анализе поред великог значаја који имају у дијагностици многих болести, од непроцењиве су вредности пре свега у дијагностици респираторне (дисајне) ацидозе и алкалозе, али и код метаболичке ацидозе и алкалозе, јер се преко ацидо-базног статуса који се израчунава на основу података из анализа, непосредно одређује и доза терапијских средстава за регулисање дисајних ацидо-базних и других поремећаја.[5]
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Pulmonary terms and symbols: a report of the ACCP-ATS Joint Committee on Pulmonary Nomenclature, Chest 67:583, 1975
- ^ O'Donnell DE, Laveneziana P. Physiology and consequences of lung hyperinflation in COPD. Eur Respir Rev 2006;15:61–7
- ^ O'Donnell DE. Implications cliniques de la distension thoracique, ou quand la physiopathologie change la prise en charge thérapeutique. Rev Mel Respir 2008;25:1305-18
- ^ Sharma, Girish D. (2009). „Pulmonary Function Testing in Neuromuscular Disorders”. Pediatrics. 123: S219—S221. PMID 19420147. S2CID 7426512. doi:10.1542/peds.2008-2952D.
- ^ Varagić M.V., Stevanović M., Farmakoterapija u pulmologiji Medicinska knjiga Beograd-Zagreb, 1990.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Exploration Fonctionnelle Respiratoire (EFR) Архивирано на сајту Wayback Machine (4. август 2022) (језик: француски)
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
