Истанбул

Из Википедије, слободне енциклопедије
Истанбул
тур. İstanbul
Istanbul collage 5f.jpg
Истанбул - колажни приказ знаменитости
Основни подаци
Држава  Турска
Вилајет Истанбул
Становништво
Становништво (2015) 14.657.434 [1]
Агломерација 18.635.000
Географске карактеристике
Координате 41°00′36″ СГШ; 28°57′37″ ИГД / 41.01° СГШ; 28.960278° ИГД / 41.01; 28.960278 Координате: 41°00′36″ СГШ; 28°57′37″ ИГД / 41.01° СГШ; 28.960278° ИГД / 41.01; 28.960278
Временска зона UTC+3
Надморска висина 100 m
Површина 1.830,92 km2
Истанбул на мапи Турске
Истанбул
Истанбул
Остали подаци
Позивни број 212, 216
Веб-сајт istanbul.gov.tr

Истанбул (тур. İstanbul), у употреби и називи Константинопољ и Цариград, јесте град у Турској у вилајету Истанбул. Град је смештен на Босфорском мореузу и некадашња је престоница трију великих царстава: Римског (330—395), Византијског (395—1453) и Османског (1453—1923). Након оснивања савремене Турске Републике, Анкара је проглашена њеним главним градом. Истанбул је највећи град у Турској и њено је културно и привредно средиште, а уједно и једини град на свету који се простире на два континента. Према процени из 2009. године, у граду је живело 10.895.257 становника.

Данас је Истанбул седиште истоимене области, док је делу града познатом као Фанар седиште Цариградске патријаршије.

Назив[уреди]

Београдска капија.(тур. Belgrad Kapısı)

Најстарије име за овај град, оно које су му доделили грчки колонисти из Мегаре јесте Византион (грч. Βυζάντιον - Byzantion, лат. Byzantium). Једно кратко време у 3. веку, град је носио име Августа Антонина које му је дао цар Септимије Север у част свога сина.

Кад је Константин Велики град учинио источном престоницом царства, град се називао Други Рим (лат. Secunda Roma, грч. Δευτέρα Ρώμη). Од 5. века користи се и назив Нови Рим (лат. Nova Roma, грч. Νέα Ρώμη).

Уместо назива Нови Рим ускоро се чешће почео користити назив Константинопољ или Константинополис (грч. Κωνσταντινούπολις - Kōnstantinoupolis, лат. Constantinopolis) што значи „Константинов град“. Осим овог назива, у Византији се често град ословљавао као „Краљица градова“ (грч. Βασιλίς τῶν πόλεων), а у колоквијалном говору обично се користио само назив „Град“ (стгрч. ἡ Πόλις - hē Polis, грч. η Πόλη - i Poli).

У исламском свету град је био познат под називима - арап. القسطنطينية - al-Qusṭanṭiniyah, отур. قسطنطينيه - Kostantiniyye. Након освајања Цариграда 1453. године, ово је било званично име у османском турском језику, те се користило до пада царства 1923. године. У персијском и арапском језику такође су се пре користили и називи као Rūmiyet al-kubra (Велики град Римљана) или Taht-i Rūm (престоница Римљана) и сл.

Назив Истанбул се први пут помиње у 10. веку у јерменским и арапским па онда турским изворима. Име долази од грчког израза „εἰς τὴν Πόλιν“ или „στην Πόλη“, што значи „у граду“. Овај се назив користио у говорном језику и пре османског освајања града, те се тако користио и за време османске владавине, мада је званичан назив био отур. قسطنطينيه - Kostantiniyye. Након стварања Турске Републике 1923. године, овај је назив проглашен јединим службеним називом града, те су турске власти од странаца захтева коришћење овог назива уместо нетурских назива као Константинопољ или Цариград. Такође се понекад користио и назив Стамбул, што је укинуто проглашењем новог службеног назива. У 17. и 18. веку неко се време паралелно уз службени османски назив Kostantiniyye, користио и назив İslambol или İslambul у неким делима и документима. Као и Византијци, и Турци су у отоманско време додавали граду нека почасна имена, као: Dersaadet (در سعادت 'Врата благостања'), Derâliye (در عاليه) или (Bâb-ı Âlî ' 'باب عالی' Висока или Узвишена порта'), или Pâyitaht (پایتخت, 'Столица престола'), која су обично означавала власт.

У источним и јужним словенским језицима, па тако и у српском пре се користио и још се користи назив Цариград (старословенски језик: Цѣсарьградъ, старословенски: Царьградъ, руски језик: Царьград, бугарски језик: Цариград, украјински језик: Царгород, западни јужнословенски језици: Цариград, тј латиничним: Carigrad. Овај је назив спој словенских речи „цар“ и „град“, који вероватно долази од грчког израза Βασιλέως Πόλις (латиничним: Basileus Polis), што значи „град цара“ (или краља). Такође, ово име је прешло и у румунски језик у облику Ţarigrad.

Средњовековни Викинзи, тачније Варјази, за овај су град користили старонордијско име Miklagarðr (од mikill 'велико' и garðr 'град'). Ово се име користи и данас у исландском језику у облику Mikligarður.

Иако турска влада намеће у свим језицима службени назив „Истанбул“, многи језици још увек користе традиционална имена за тај град. Тако се на модерном грчком језику, град још увек назива Κωνσταντινούπολη (Konstantinupoli), на јерменском Болис, на хебрејском קושטא (Кушта) итд. Такође се у српском користи и назив Цариград.

Географија[уреди]

Истанбул се налази близу Северноанадолијског раседа који је одговоран за неколико разорних земљотреса у скоријој историји. Истраживања показују да постоји велика вероватноћа да ће Истанбул и околину задесити страховити земљотреси у наредним деценијама.[2] Близина Мраморног мора доноси и опасност од цунамија ако дође до земљотреса. Лош квалитет градње већег дела модерног града прети да евентуалне земљотресе претвори у разарајуће катастрофе.[3]

Клима[уреди]

Клима Истанбула је умерено-континентална.

Клима Истанбула,  Турска
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 18,3
(64,9)
24,0
(75,2)
26,2
(79,2)
32,9
(91,2)
33,0
(91,4)
40,2
(104,4)
40,5
(104,9)
38,8
(101,8)
33,6
(92,5)
34,2
(93,6)
27,2
(81)
21,2
(70,2)
40,5
(104,9)
Средњи максимум, °C (°F) 8,7
(47,7)
9,1
(48,4)
11,2
(52,2)
16,5
(61,7)
21,4
(70,5)
26,0
(78,8)
28,4
(83,1)
28,5
(83,3)
25,0
(77)
20,1
(68,2)
15,3
(59,5)
11,1
(52)
18,4
(65,1)
Просек, °C (°F) 5,8
(42,4)
5,9
(42,6)
7,6
(45,7)
12,1
(53,8)
16,7
(62,1)
21,0
(69,8)
23,4
(74,1)
23,6
(74,5)
20,2
(68,4)
16,0
(60,8)
11,9
(53,4)
8,2
(46,8)
14,3
(57,7)
Средњи минимум, °C (°F) 2,9
(37,2)
2,8
(37)
3,9
(39)
7,7
(45,9)
12,0
(53,6)
16,0
(60,8)
18,5
(65,3)
18,7
(65,7)
15,5
(59,9)
12,0
(53,6)
8,5
(47,3)
5,3
(41,5)
10,3
(50,5)
Апсолутни минимум, °C (°F) −10,4
(13,3)
−16,1
(3)
−7,0
(19,4)
−0,6
(30,9)
3,6
(38,5)
8,0
(46,4)
10,5
(50,9)
8,2
(46,8)
5,2
(41,4)
2,0
(35,6)
−2,0
(28,4)
−3,4
(25,9)
−16,1
(3)
Количина падавина, mm (in) 98,4
(38,74)
80,2
(31,57)
69,9
(27,52)
45,8
(18,03)
36,1
(14,21)
34,0
(13,39)
38,8
(15,28)
47,8
(18,82)
61,4
(24,17)
96,9
(38,15)
110,7
(43,58)
123,9
(48,78)
843,9
(332,24)
Извор: Светску метеоролошку организацију (ОУН)[4] Devlet Meteoroloji İşleri Genel Müdürlüğü[5][6] и BBC Weather Centre

Окрузи[уреди]

Капали чаршија

Адалар (Adalar), Арнавуткој (Arnavutköy), Аташехир (Ataşehir), Авџилар (Avcılar), Багџилар (Bağcılar), Бахчелиевлер (Bahçelievler), Бакиркој(Bakırköy), Бајрампаша (Bayrampaşa), Башакшехир (Başakşehir), Бешикташ (Beşiktaş), Бејкоз (Beykoz), Бејликдузу (Beylikdüzü), Бејоглу (Beyoğlu), Бујукчекмеџе (Büyükçekmece), Чаталџа (Çatalca), Чекмекој(Çekmeköy), Есенлер (Esenler), Есенјурт (Esenyurt), Ејуп (Eyüp), Фатих (Fatih), Газиосманпаша (Gaziosmanpaşa), Гунгорен (Güngören), Кадикој (Kadıköy), Кагитхане (Kağıthane), Картал (Kartal), Кучукчемекџе (Küçükçekmece), Малтепе (Maltepe), Пендик (Pendik), Санџактепе (Sancaktepe), Саријер (Sarıyer), Силиври (Silivri), Султанбејли (Sultanbeyli), Султангази (Sultangazi), Шиле (Şile), Шишли (Şişli), Тузла (Tuzla), Умраније (Ümraniye), Ускудар (Üsküdar), Зејтинбурну (Zeytinburnu)

Историја[уреди]

Неолитски предмети, који су откривени почетком 21. века, наговештавају да је полуострво на ком се налази Истамбул било насељено чак од 7. века п. н. е. То рано насеље, важно у ширењу неолитске револуције са Блиског истока у Европу, трајало је скоро хиљаду година пре него што је преплављено због благог пораста нивоа воде.[7] Пре тог археолошког открића било је укорењено да су трачка племе, укључујући и Фригијце, почели да се насељавају на Сарајбуруну краје 6. века п. н. е. Прво људско насеље са азијске стране, хумка Фикиртепе, је из бакарног доба, са пронађеним предметима који датирају од 5500 до 3500 година п. н. е.[8]

Најрајније понато насеље по имену Семистра на месту Истамбула су подигла трачка племена око 1000. п. н. е.[9] Уз трачку луку Лигос, ова два насеља су била једина два насеља са европске стране Истамбула, док су феничанске трговачке станице основана на почетку 1. миленијума п. н. е., а градић Халкидон са азијске стране је основан око 680. п. н. е.

Византион[уреди]

Главни чланак: Византион

Византон (старогрчки: Βυζάντιον, латински: Byzantium, грчки: Βυζάντιο) било је колонијално насеље Грка из Мегаре из 667. п. н. е., које је добило име по њиховом краљу Бизасу, (грчки: Βύζας, Βύζαντας).

Након удружења са Песценијем Нигером, против Септимија Севера, град је био под римском опсадом, и претрпео је велику штету 196. године. Септимије Север обновио је град који је убрзо опет био у успону.

Византијско царство[уреди]

Главни чланак: Константинопољ
Остаци византијског стуба пронађеног у византијском акропољу, који се данас налази у палати Топкапи.
Уметников доживљај Цариграда

Положај Византиона мотивисао је Константина Великог на утемељење Новог Рима (латински: Nova Roma) тј. Константинопоља (грчки:Κωνσταντινούπολις, латиничним: Kōnstantinoupolis, латински: Constantinopolis). По легенди, пророчански сан показао му је положај града. Константинопољ је постао и остао престоница Источног римског царства или Византског царства, све до његовог пада 1453. године.

Повољан положај града између Европе и Азије био је веома важан за развој трговине и културе. Због важног стратешког положаја, Цариград је контролисао путеве између Азије и Европе, као и пролаз из Средоземног мора у Црно море.

Цариград је, као главни град Византије, био највећи град у Европи, па су га Грци звали i Poli ("Град"), будући да је био средиште хеленског света. 1204. године град су освојили и опљачкали крсташи у Четвртом крсташком рату, а поново су га освојили Никејанци 1261. године, под вођством Михајла VIII Палеолога.

Падом Рима и Западног римског царства, град је постао једини главни град онога што данас историчари зову Византија или Византско царство (овај термин уведен је тек у 18. веку). Ово је царство имало грчку културу те је постало центар православља, након одвајања од римске Цркве. У овом се царству налазило мноштво цркви, укључујући Ају Софију (Свету Софију), највећу светску цркву. Град је још увек седиште цариградског патријарха, духовног вође православне Цркве.

Османско царство[уреди]

Након опсаде дуге 53 дана, 29. маја 1453. године, султан Мехмед II Освајач ушао је у Цариград кроз велику рупу у Теодосијевим зидовима коју је направио његов топ. Цариград је 1453. године постао трећа престоница османског царства.

Велики базар и палата Топкапи подигнути су неколико година након турског освајања. У граду су подигнуте џамије, као џамија Фатих, заједно са припадајућим школама и купалиштима. У град је насељено ново становништво које се састојало од Јевреја, хришћана и муслимана, који су досељени из свих делова царства.

За време владавине Сулејмана држава доживљава велики уметнички и архитектонски развој. Архитекта Мимар Синан у граду је направио многе џамије и друге зграде, а османска керамичка уметност и калиграфија такође доживљава процват.

Прошлост града[уреди]

Светска баштина Унеска
Историјски делови Истанбула
Назив на званичном списку светске баштине
Локација  Турска
Тип културна
Критеријум I, II, III, IV
Референца 356
Унеско регија Европа
Историја уписа у светску баштину
Упис 1985. (9. седница)
Цар Константин Велики, мозаик из цркве св. Софија

Прву насеобину на овом месту основали су грчки колонисти из Мегаре 667. п. н. е. и назвали су је Византион по свом краљу Бизасу. Током грађанског рата 196. године, Септимије Север га опседа и тешко разара, али га по доласку на власт обнавља и град се врло брзо опоравља од тога.

Константин Велики одлучује да на том месту подигне нову престоницу, пошто му се оно указало у сну, и 330. године оснива га под именом Нови Рим. Тај назив, међутим није ухватио корена и уместо тога све више се користио назив Константинов град тј. Константинопољ. Након распада Римског царства Цариград постаје главни град Источног дела који ће бити назван Византија тек у новије време. Никада у својој историји цар и поданици Источног римског царства нису себе називали Византијци, нити су икада своју државу називали Византија. Они су били Ромеји током целе своје историје, док је антички назив града Византион био потпуно ван употребе.

Захваљујући доброј позицији на раскршћу главних копнених и морских путева, као и чињеници да је био престоница најзначајније државе у то доба Цариград се врло брзо развија и ускоро постаје највећи и најбогатији град ондашњег света.

Крсташи IV крсташког похода успевају да га освоје са морске стране и страховито га пљачкају 1204. (Пад Цариграда (1204)). Након тога Цариград бива седиште Латинског царства све док 1261. када бива ослобођен од стране никејског цара Михаила VIII Палеолога који обнавља Византијско царство.

Турски султан Мехмед II успева да, након дуге блокаде и опсаде, освоји град у последњем јуришу у уторак, 29. маја 1453, након чега је град претрпео огромно пљачкање и разарање, а у одбрани града погинуо је и последњи византијски цар Константин Драгаш (Пад Цариграда (1453)).

Цариград, као престоница Турске империје, доживљава велику промену из Византијског у Отомански град. Црква св. Софија (Аја Софија), као и још неколико цркава у граду, бива претворена у џамију. Широм града су подизане џамије, јер је сваки султан хтео да градњом џамије покаже своју величину. Најлепше су свакако: Сулејманова (која је и највећа у граду), Фатихова, Бајазитова и султан Ахметова.

Ред Суфита, који је раширен по целом исламском свету, основао је у граду велики број текија, а сматра се да их је у доба Турске империје било преко 100 оперативних у самом граду. Многе од њих су опстале до дана данашњег као џамије или музеји.

Оснивањем Турске републике 1923. престоница се сели у Анкару (Ангору), а град од 1930. добија званично име Истанбул.

Педесетих година 20. века турска полиција организује велике насилне антигрчке нереде. Као последица тога велики број Грка напушта Истанбул, а некада бројна и напредна грчка заједница у граду бива драстично смањена. Аднанова влада је шездесетих година 20. века започела процес модернизације и индустријализације земље који није заобишао ни Истанбул. Цену модернизације платиле су неке историјске грађевине широм града. Као последица тога 1970—их година почиње велики прилив становништва у град, првенствено из Анадолије, јер је рад у фабрикама нудио много бољи живот у односу на мукотрпно бављење пољопривредом у планинским пределима Мале Азије.

Становништво[уреди]

Демографија
1990. 2000.
6.629.431 8.803.468

Током историје, Истанбул се често рангиран међу највећим градовима света. Око 500. године, Константинопољ је имао између 400.000 и 500.000 људи. До 13. века Константинопољ је био у конкуренцији за највећи град у свету заједно са Багдадом и кинеским Чанањем. Никада више није био највећи град на свету, али је био највећи град у Европи до 19. века када га је претекао Лондон. Данас је то један од највећих урбаних средина у Европи. Према подацима из јула 2011. Истанбул има 11,25 милиона чиме је то други град у Европи након Москве са 11,65 милиона.[10] Према превиђањима англомерација Истанбула ће до 2015. да претекне англомерацију Москве.

Турски институт за статистику проценио је да популација на дан 31. децембар 2012. износи 13.854.740, чиме је то највећи град у Турској где живи 18% становништва државе. Годишњи пораст становника је око 3,45% чиме је Истанбул најбрже растући град међу метрополисима у државама које су чланови Организације за економску сарадњу и развој. Високи раст осликава тренд урбанизације широм земље, с обзиром да су после Истанбула други и трећи град по расту у земљама ОЕЦД-а турски градови Измир и Анкара.

Истанбул је доживео велики раст поготову у другој половини 20. века, када је дошло до удесетостручења у броју становника. Раст је делимично последица проширења града између 1980. и 1985. године када је број становника града дуплиран. Значајан раст је услед велике миграције људи са истока Турске услед потраге за послом и бољих услова живота.

Број странаца у Истанбулу је релативно мали са само 42.228 у 2007.[11] Само 28% становника града су оригинално из Истанбула.

Знаменитости[уреди]

Истанбул је град у коме се сусрећу многе цивилизације и чији су трагови видљиви широм града.

Зграде, споменици и стадиони[уреди]

Тргови, квартови и пијаце[уреди]

  • Трг Таксим
  • Бејолу
  • Бебечки рибљи ресторани
  • Велики Базар
  • Пијаца зачина
  • Залив Златни рог

Образовање[уреди]

Капије универзитета

Град је седиште многих универзитета, који су претежно државни, али се последњих година отворио и један број приватних.

  • (Bahçeşehir University)
  • (Boğaziçi University)
  • Фатих универзитет
  • Галатасарај универзитет
  • (Işık University)
  • (İstanbul Bilgi University)
  • (İstanbul Technical University)
  • (İstanbul University)
  • (Koç University)
  • (Marmara University)
  • (Sabancı University)
  • (Yeditepe University)
  • (Yıldız Technical University)

Привреда[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Саобраћај[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.
Босфорски мост
Главни сокак (булевар) у највећој пословној четврти - Левент.

Истанбул има развијен систем градског превоза али је и поред тога свакодневно суочен са великим саобраћајним застојима на прилазима граду и главним градским саобраћајницама.

Градски превоз у Истанбулу чине аутобуси, минибусеви, лаки метро, бродићи и трајекти. У граду се налази и цивилни аеродром.

Међународна сарадња[уреди]

Истанбул је збратимљен са 45 градова широм света.[12] То су:

Референце[уреди]

  1. http://www.tuik.gov.tr/PreHaberBultenleri.do?id=21507. 
  2. „archives.cnn.com”. Archives.cnn.com. 28. 4. 2000. Приступљено 7. 1. 2012. 
  3. „atlas.cc.itu.edu.tr”. Atlas.cc.itu.edu.tr. Приступљено 7. 1. 2012. 
  4. „Istanbul”. Worldweather. 5. 10. 2006. Приступљено 7. 1. 2012. 
  5. „Yıllık Toplam Yağış Verileri - İstanbul (Data of the total annual precipitacion of Istanbul)”. Meteor.gov.tr. Приступљено 7. 1. 2012. 
  6. „Ölçülen En Düşük Sıcaklıklar (Lowest Recorded Temperatures): 30.01.2012 06:00 - 31.01.2012 06:00 (UTC) - İstanbul”. 
  7. Oya Algan; M. Namık Yalçın; Mehmet Özdo (2011). „Holocene coastal change in the ancient harbor of Yenikapı–İstanbul and its impact on cultural history”. 76 (1): 30—45. doi:10.1016/j.yqres.2011.04.002. 
  8. „Cultural Details of Istanbul”. Republic of Turkey, Minister of Culture and Tourism. Приступљено 2. 10. 2007. 
  9. Maxwell (2010). стр. 19.
  10. „File 11a: The 30 Largest Urban Agglomerations Ranked by Population Size at Each Point in Time, 1950–2025” (xls). World Urbanization Prospects, the 2011 Revision. The United Nations. 5. 4. 2012. Приступљено 20. 9. 2012. 
  11. Kamp, Kristina (17. 2. 2010). „Starting Up in Turkey: Expats Getting Organized”. Today's Zaman. Приступљено 27. 3. 2012. 
  12. „Братски градови Истанбула”. Приступљено 8. 9. 2007. 

Литература[уреди]

  • Maxwell, Virginia (2010). Istanbul. Lonely Planet. стр. 19. ISBN 978-1-74220-404-8. 
  • ʻAner, Nadav (2005). Pergola, Sergio Della; Gilboa, Amos; Ṭal, Rami, ур. The Jewish People Policy Planning Institute Planning Assessment, 2004–2005: The Jewish People Between Thriving and Decline. Jerusalem: Gefen Publishing House Ltd. ISBN 978-965-229-346-6. 
  • Athanasopulos, Haralambos (2001). Greece, Turkey, and the Aegean Sea: A Case Study in International Law. Jefferson, N.C.: McFarland & Company, Inc. ISBN 978-0-7864-0943-3. 
  • Barnes, Timothy David (1981). Constantine and Eusebius. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-16531-1. 
  • Baynes, Norman H. (1949). Baynes, Norman H.; Moss, Henry S. L. B, ур. Byzantium: An Introduction to East Roman Civilization. Oxford, Eng.: Clarendon Press. ISBN 978-0-674-16531-1. 
  • Béhar, Pierre (1999). Vestiges d'Empires: La Décomposition de l'Europe Centrale et Balkanique. Paris: Éditions Desjonquères. ISBN 2-84321-015-1. 
  • Bideleux, Robert; Jeffries, Ian (1998). A History of Eastern Europe: Crisis and Change. New York and London: Routledge. ISBN 0-415-16111-8. 
  • Boyar, Ebru; Fleet, Kate (2010). A Social History of Ottoman Istanbul. Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-13623-5. 
  • Bloom, Jonathan M.; Blair, Sheila (2009). The Grove Encyclopedia of Islamic Art and Architecture: Delhi to Mosque. Oxford University Press. стр. 1. ISBN 978-0-19-530991-1. Приступљено 11. 4. 2013. »Whatever the prehistoric antecedents of Istanbul, the continuous historical development of the site began with the foundation of a Greek colony from Megara in the mid-7th century BCE...« 
  • Brink-Danan, Marcy (2011). Jewish Life in Twenty-First-Century Turkey: The Other Side of Tolerance. New Anthropologies of Europe. Bloomington, Ind.: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-35690-1. 
  • Brummett, Palmira Johnson (2000). Image and Imperialism in the Ottoman Revolutionary Press, 1908–1911. Albany, N.Y.: SUNY Press. ISBN 978-0-7914-4463-4. 
  • Cantor, Norman F. (1994). Civilization of the Middle Ages. New York: HarperCollins. ISBN 978-0-06-092553-6. 
  • Çelik, Zeynep (1993). The Remaking of Istanbul: Portrait of an Ottoman City in the Nineteenth Century. Berkeley, Calif., & Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-08239-7. 
  • Chamber of Architects of Turkey (2006). Architectural Guide to Istanbul: Historic Peninsula. 1. Istanbul: Chamber of Architects of Turkey, Istanbul Metropolitan Branch. ISBN 978-975-395-899-8. 
  • Chandler, Tertius (1987). Four Thousand Years of Urban Growth: An Historical Census. Lewiston, N.Y.: St. David's University Press. ISBN 978-0-88946-207-6. 
  • Connell, John (2010). Medical Tourism. CAB Books. Wallingford, Eng.: CABI. ISBN 978-1-84593-660-0. 
  • Dahmus, Joseph (1995). A History of the Middle Ages. New York: Barnes & Noble Publishing. ISBN 978-0-7607-0036-5. 
  • De Sélincourt, Aubery (2003). Marincola, John M, ур. The Histories. Penguin Classics. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-044908-2. 
  • De Souza, Philip (2003). The Greek and Persian Wars, 499-386 B.C. London: Routledge. ISBN 978-0-415-96854-6. 
  • Dumper, Michael; Stanley, Bruce E., ур. (2007). Cities of the Middle East and North Africa: A Historical Encyclopedia. Santa Barbara, Calif.: ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-919-5. 
  • Efe, Recep; Cürebal, Isa (2011). „Impacts of the "Marmaray" Project (Bosphorus Tube Crossing, Tunnels, and Stations) on Transportation and Urban Environment in Istanbul”. Ур.: Brunn, Stanley D. Engineering Earth: The Impacts of Megaengineering Projects. London & New York: Springer. стр. 715—34. ISBN 978-90-481-9919-8. 
  • El-Cheikh, Nadia Maria (2004). Byzantium Viewed by the Arabs. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 0-932885-30-6. 
  • Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire, 1300–1923. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  • Freely, John (1996). Istanbul: The Imperial City. New York: Viking. ISBN 978-0-670-85972-6. 
  • Freely, John (2000). The Companion Guide to Istanbul and Around the Marmara. Woodbridge, Eng.: Companion Guides. ISBN 978-1-900639-31-6. 
  • Freely, John (2011). A History of Ottoman Architecture. Southampton, Eng.: WIT Press. ISBN 978-1-84564-506-9. 
  • Georgacas, Demetrius John (1947). „The Names of Constantinople”. Transactions and Proceedings of the American Philological Association. The Johns Hopkins University Press. 78: 347—67. doi:10.2307/283503. JSTOR 283503. 
  • Göksel, Aslı; Kerslake, Celia (2005). Turkish: A Comprehensive Grammar. Comprehensive Grammars. Abingdon, Eng.: Routledge. ISBN 978-0-415-21761-3. 
  • Göktürk, Deniz; Soysal, Levent; Türeli, İpek, ур. (2010). Orienting Istanbul: Cultural Capital of Europe?. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-58011-3. 
  • Grant, Michael (1996). The Severans: The Changed Roman Empire. London: Routledge. ISBN 978-0-415-12772-1. 
  • Gregory, Timothy E. (2010). A History of Byzantium. Oxford, Eng.: John Wiley and Sons. ISBN 978-1-4051-8471-7. 
  • Gül, Murat (2012). The Emergence of Modern Istanbul: Transformation and Modernisation of a City (Revised Paperback изд.). London: IB.Tauris. ISBN 978-1780763743. 
  • Harter, Jim (2005). World Railways of the Nineteenth Century: A Pictorial History in Victorian Engravings (illustrated изд.). Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8089-6. 
  • Holt, Peter M.; Lambton, Ann K. S.; Lewis, Bernard, ур. (1977). The Cambridge History of Islam. 1A (illustrated, reprint изд.). Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29135-4. 
  • Isaac, Benjamin H. (1986). The Greek Settlements in Thrace Until the Macedonian Conquest (illustrated изд.). Leiden, the Neth.: BRILL. ISBN 978-90-04-06921-3. 
  • Kapucu, Naim; Palabiyik, Hamit (2008). Turkish Public Administration: From Tradition to the Modern Age. USAK Publications. 17. Ankara: USAK. ISBN 978-605-4030-01-9. 
  • Karpat, Kemal H. (1976). The Gecekondu: Rural Migration and Urbanization (illustrated изд.). Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20954-0. 
  • Keyder, Çağlar, ур. (1999). Istanbul: Between the Global and the Local. Lanham, Md.: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8476-9495-2. 
  • King, Charles (2014). Midnight at the Pera Palace, The birth of modern Istanbul. Norton & Cy. ISBN 9780393089141-. 
  • Klimczuk, Stephen; Warner, Gerald (2009). Secret Places, Hidden Sanctuaries: Uncovering Mysterious Sights, Symbols, and Societies. New York: Sterling Publishing Company, Inc. ISBN 978-1-4027-6207-9. 
  • Knieling, Jörg; Othengrafen, Frank (2009). Planning Cultures in Europe: Decoding Cultural Phenomena in Urban and Regional Planning. Urban and Regional Planning and Development. Surrey, Eng.: Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-0-7546-7565-5. 
  • Köksal, Özlem, ур. (2012). World Film Locations: Istanbul. Bristol, Eng.: Intellect Books. ISBN 978-1-84150-567-1. 
  • Köse, Yavuz (2009). „Vertical Bazaars of Modernity: Western Department Stores and Their Staff in Istanbul (1889–1921)”. Ур.: Atabaki, Touraj; Brockett, Gavin. Ottoman and Republican Turkish Labour History. Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. стр. 91—114. ISBN 978-0-521-12805-6. 
  • Landau, Jacob M. (1984). Atatürk and the Modernization of Turkey. Leiden, the Neth.: E.J. Brill. ISBN 978-90-04-07070-7. 
  • Limberis, Vasiliki (1994). Divine Heiress: The Virgin Mary and the Creation of Christian Constantinople. London: Routledge. ISBN 978-0-415-09677-5. 
  • Lister, Richard P. (1979). The Travels of Herodotus. London: Gordon & Cremonesi. ISBN 978-0-86033-081-3. 
  • Masters, Bruce Alan; Ágoston, Gábor (2009). Encyclopedia of the Ottoman Empire. New York: Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1025-7. 
  • Morris, Ian (2010). Social Development (PDF). Stanford, Calif.: Stanford University. Приступљено 5. 7. 2012. 
  • Necipoğlu, Gülru (1991). Architecture, Ceremonial, and Power: The Topkapi Palace in the Fifteenth and Sixteenth Centuries. Cambridge, Mass.: The MIT Press. ISBN 978-0-262-14050-8. 
  • Necipoğlu, Gülru (2010). „From Byzantine Constantinople to Ottoman Kostantiniyye”. Ур.: ölcer, Nazan. From Byzantion to Istanbul. Istanbul: SSM. ISBN 978-605-4348-04-6. 
  • Norris, Pippa (2010). Public Sentinel: News Media & Governance Reform. Washington, D.C.: World Bank Publications. ISBN 978-0-8213-8200-4. 
  • Organisation for Economic Co-operation and Development (2008). Istanbul, Turkey. OECD Territorial Reviews. Paris: OECD Publishing. ISBN 978-92-64-04371-8. 
  • Oxford Business Group (2009). The Report: Turkey 2009. Oxford, Eng.: Oxford Business Group. ISBN 978-1-902339-13-9. 
  • Papathanassis, Alexis (2011). The Long Tail of Tourism: Holiday Niches and Their Impact on Mainstream Tourism. Berlin: Springer. ISBN 978-3-8349-3062-0. 
  • Quantic, Roy (2008). Climatology for Airline Pilots. Oxford, Eng.: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-69847-1. 
  • Reinert, Stephen W. (2002). „Fragmentation (1204–1453)”. Ур.: Mango, Cyril. The Oxford History of Byzantium. Oxford, Eng.: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814098-6. 
  • Reisman, Arnold (2006). Turkey's Modernization: Refugees from Nazism and Atatürk's Vision. Washington, D.C.: New Academia Publishing, LLC. ISBN 978-0-9777908-8-3. 
  • Roebuck, Carl (1959). Ionian Trade and Colonization. Monographs on Archaeology and Fine Arts. New York: Archaeological Institute of America. ISBN 978-0-89005-528-1. 
  • Room, Adrian (2006). Placenames of the World: Origins and Meanings of the Names for 6,600 Countries, Cities, Territories, Natural Features, and Historic Sites (2nd изд.). Jefferson, N.C.: McFarland & Company. ISBN 978-0-7864-2248-7. 
  • Rôzen, Mînnā (2002). A History of the Jewish Community in Istanbul: The Formative Years, 1453–1566 (illustrated изд.). Leiden, the Neth.: BRILL. ISBN 978-90-04-12530-8. 
  • Sanal, Aslihan (2011). Fischer, Michael M. J.; Dumit, Joseph, ур. New Organs Within Us: Transplants and the Moral Economy. Experimental Futures (illustrated изд.). Chapel Hill, N.C.: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-4912-9. 
  • Schmitt, Oliver Jens (2005). Levantiner: Lebenswelten und Identitäten einer ethnokonfessionellen Gruppe im osmanischen Reich im "langen 19. Jahrhundert" (на језику: German). München: Oldenbourg. ISBN 978-3-486-57713-6. 
  • Shaw, Stanford J.; Shaw, Ezel K. (1977). History of the Ottoman Empire and Modern Turkey. 2. Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29166-8. 
  • Tarasov, Oleg; Milner-Gulland, R. R. (2004). Icon and Devotion: Sacred Spaces in Imperial Russia. London: Reaktion. ISBN 1-86189-118-0. 
  • Taşan-Kok, Tuna (2004). Budapest, Istanbul, and Warsaw: Institutional and Spatial Change. Delft, the Neth.: Eburon Uitgeverij B.V. ISBN 978-90-5972-041-1. 
  • Taylor, Jane (2007). Imperial Istanbul: A Traveller's Guide: Includes Iznik, Bursa and Edirne. New York: Tauris Parke Paperbacks. ISBN 978-1-84511-334-6. 
  • Tigrek, Sahnaz; Kibaroğlu, Ayșegül (2011). „Strategic Role of Water Resources for Turkey”. Ур.: Kibaroğlu, Ayșegül; Scheumann, Waltina; Kramer, Annika. Turkey's Water Policy: National Frameworks and International Cooperation. London & New York: Springer. ISBN 978-3-642-19635-5. 
  • Time Out Guides, ур. (2010). Time Out Istanbul. London: Time Out Guides. ISBN 978-1-84670-115-3. 
  • Turan, Neyran (2010). „Towards an Ecological Urbanism for Istanbul”. Ур.: Sorensen, André; Okata, Junichiro. Megacities: Urban Form, Governance, and Sustainability. Library for Sustainable Urban Regeneration. London & New York: Springer. стр. 223—42. ISBN 978-4-431-99266-0. 
  • WCTR Society; Unʼyu Seisaku Kenkyū Kikō (2004). Urban Transport and the Environment: An International Perspective. Amsterdam: Elsevier. ISBN 978-0-08-044512-0. 
  • Wedel, Heidi (2000). Ibrahim, Ferhad; Gürbey, Gülistan, ур. The Kurdish Conflict in Turkey. Berlin: LIT Verlag Münster. стр. 181—93. ISBN 978-3-8258-4744-9. 
  • Wynn, Martin (1984). Planning and Urban Growth in Southern Europe. Studies in History, Planning, and the Environment. Los Altos, Calif.: Mansell. ISBN 978-0-7201-1608-3. 

Спољашње везе[уреди]