Исток и Запад (новине)
 Исток и Запад издање од 1861 | |
| Тип | Двонедељне новине |
|---|---|
| Власник | Александар Сандић |
| Издавач | Александар Сандић |
| Редакција | Слависти |
| Главни уредник | Александар Сандић |
| Оснивање | 1861 |
| Језик | Њемачки |
| Укидање | 1865 |
| Седиште | Грчки кварт (Беч) , Хотел , Златни анђео , Беч , Аустријско царство |
| Веб-сајт | [3] |
Исток и Запад је био најутицајнији политички часопис на њемачком језику за развој, афирмацију и популаризацију словенске политичке мисли, у новонасталом Аустријском царству кроз призму историје, и науке. Новине је покренуо, један од најбољих политичких писаца [1]доктор филозофије, словенске филологије, адвокат и публициста Александар Сандић [2], 1861. године у Бечу.
Исток и Запад[уреди | уреди извор]
Као политичко филозофски, термин, када се појавио 15. јануара 1861, назив „Исток и Запад“ је привукао пажњу Бечке јавности историјским дешавањима насељеној становништвом различитог поријекла и конфесија, подређениx њемачкој владајућој класи у Бечу. За разлику од њемачког културно фиксног назива „Оријент“, у мултинационалном Бечу часопис је имао јаснију поруку међуетничког дизајнирања у даљем тумачењу „Истока “ и „Запада “.
Издавачки рад[уреди | уреди извор]
Издавачка кућа Александра Сандића, подржана од кнеза Михаила Обреновића, књаза Николе I Петровића[3], уз савјете Вука Караџића, Јована Бошковића и свесрдну финансијску помоћ и сарадњу Михаила Рајевског, окупља: „војску„ од најбољих политичкиx писаца, и почиње са издавањем листа „Исток и Запад“.
Афера истраге листа[уреди | уреди извор]
На трећу годишњицу излажења листа 1. јануара 1863год. „Исток и Запад “ је публиковао уводни чланак под насловом „ Словени Аустрије“. Од стране цензора чланак је квалификован као „злочин нарушавања јавног реда и мира“, издање заплијењено, a царско државно тужилаштво започело је истрагу о раду Александра Сандића. Сандић се за помоћ поводом истраге о његовом раду у Аустријском царству обратио као свједоцима свом бившем професору Францу Миклошичу и пријатељу Феликсу Каницу, чије радове и публикације на српскохрватском језику уз сугестију Франца Миклошича, је редиговао професор Сандић. Истрага је утврдила „неутемељене кулоарске гласине„и затворена је у марту 1863. године. cловенски „одбрамбени играч„ како су читаоци листа називали„Исток и Запад “ је наставио са излажењем, упркос конкуренцији на велику радост читалаца како извјештава Абел Лукшић новинар, уредник и издавач Словенског листа“.
Гашење листа[уреди | уреди извор]
Покретањем листа „Српски дневник“ 1860. године, Александар Сандић се истовремено прихватио да буде редован дописник из Беча . У то вријеме појављује се одређен број публициста који су се залагали да се у јавном мњењу потпомогне струја која енергичније брани њемачке аспирације у cловенским земаљама, са посебним акцентом на Руску империју и Балкан, што је било у супротности са уређивачком политиком „Истока и Запада“. Александар Сандић гаси лист и затвара новинско издавачку дјелатност у Бечу.у децембру 1865. године.
Историја свијета[уреди | уреди извор]
С правом се може рећи да у Бечу није било сегмента културног дјеловања без Грчког кварта (Беч, и “Словенскиx беседа“ код Златног анђела (нем. Hotel “zum goldenen Engel“) гдје се налазила редакција филозофа A. Сандића. По савјету Платона Атанацковића, и Вук Стефановић Караџић по препоруци Др. Франца Миклошича, уз свесрдну сарадњу Др. Михаила Рајевског, у Бечу и Петербургу Александар Сандић, наредне четири године пише први уџбеник историје на српском језику .[4]
Савремено доба[уреди | уреди извор]
Лист и „Исток и Запад“ остао је у архивама културног наслеђа Европе, као основа за изучавање, непознаница историјских дешавања у cловенским земљама, посебно Источне Европе и Балкана, као референтни систем вриједности, младих научника који су дали тон цијелом времену у коме су живјели и стварали.[5].
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ : Serapeum. Zeitschrift für Bibliothekwissenschaft ... (1865), Seite 30, Verlag T.O. Weigel, Leipzig 1865 (Digitalisat)
- ^ „Часници Српске читаонице у Новом Саду[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 28. 10. 2014. г. Приступљено 28. 10. 2014. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ [1], Сусрет Александра Сандића и Николе Петровића, после смрти кнеза Михаила на Видовдан 1896
- ^ Светозар Бошков Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за историју
- ^ [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (28. октобар 2014) "Исток и Запад" - Етнографски поглед на Европу]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Blätter, Volume 1
- {http://www.worldcat.org/search?q=au%3ASandic%CC%81%2C+Aleksandar&fq=&dblist=638&start=21&qt=next_page}}, Александар Сандић
- (Digitalisat), Исток и Запад, страница 102 (језик: немачки)
- [4], Александар Сандић
- [5][мртва веза], Кореспонденција барона Метела Ожеговића, о претплети на "Исток и Запад" страница 238, (језик: хрватски)