Исток (град)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Исток
Istog at night.jpg
Исток ноћу
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина Косово и Метохија
Округ Пећки
Општина Исток
Становништво
Становништво
 — 2011. 5.115
 — густина 11,29 ст./km2
Географске карактеристике
Координате 42°46′51″ СГШ; 20°29′15″ ИГД / 42.7808° СГШ; 20.4875° ИГД / 42.7808; 20.4875Координате: 42°46′51″ СГШ; 20°29′15″ ИГД / 42.7808° СГШ; 20.4875° ИГД / 42.7808; 20.4875
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина 488 м
Површина 453 км2
Исток на мапи Србије
Исток
Исток

Исток (алб. Istog, Istogu, Burimi) је град и средиште истоимене општине у Србији, који се налази у западном делу Косова и Метохије и припада Пећком управном округу. Према попису из 2011. године било је 5.115 становника.[a]

Овде се налази црква Светих апостола Петра и Павла.

Историја[уреди]

Од ослобођења од турске вековне окупације 1912. године Исток био је у саставу Краљевине Црне Горе, до уједињења са Краљевином Србијом 1918. године. Помиње се у Светоарханђелској хрисовуљи цара Душана 1348. године као Исток и суседна села. У градићу и непосредној околини постоје:

  1. Манастир Гориоч, метох манастина Дечана.
  2. Црква Св. апостола Петра и Павла, саграђена 1929. у част ослободилаца Метохије од петвековног робовања под Турцима. Пред црквом је био подигнут мермерни споменик са уклесаним натписом у знак захвалности и вечног помена изгинулим ратницима и ослободиоцима. У цркви се налазио дуборезни иконостас са иконама и осталим богослжбеним предметима, дар тадашњег српског патријарха Варнаве. За време Другог светског рата Албанци су цркву претвориди у затвор за Србе из Истока и околних села, где су их држали до отпремања у логоре Албаније и Аустрије. Затвореници у цркви били су изложени батинању и без основних хигијенских услова. После ослобођења 1944–1945. тадашње власти су великодушно прешле преко почињених недела у име лажног „братства и јединства“. Године 1999. Албанци су, некажњени за претходне злочине, поновили свој пир над српским живљем, попалили и опљачкали имовину и куће, убили некодико десетина српских домаћина, пошто су их позвали на тобожњи договор у једну од највећих домаћинских кућа, а њихове лешеве бацили у сеоски бунар који су потом забетонирали. Директора српске гимназије у граду везали су за два трактора и вукли улицама док није издахнуо. На крају су све српске породице протерали са огњишта.
  3. Остаци треће српске цркве, Св. Ђорђа, налазили су се до 1999. у старом српском гробљу, непосредно уз зграду садашње општине Исток. Цркву је посетио епископ жички, Сава Дечанац, и о њој писао у „Братству" 1848. године. О истој цркви пише и српски историчар и путописац М. С. Милојевић 1872. и саопштава да је на њеном зиду затекао записану фреско-техником читаву повељу. Српски археолози су 1990. године откопали остатке цркве и на северним деловима зида затекли остатке фресака и натписа у доњем појасу сликаног слоја са поменом Воина. Није утврђено да ли је реч о непознатом ратнику или племићу Воину чије име носи брег и долина Војиндо, недалеко од Истока. У цркви су пронађене и надгробне плоче са натписима из XVI века. Тадашњи дом културе општине Исток постарао се да налазиште са црквом среди и савремено презентује као археодошки парк. Недуго затим, Албанци су 1999. цео археодошки парк и остатке цркве разорили. У бечком Државном архиву чува се текст жадбе Срба из Метохије на немачком језику. У тексту из 1878. године стоји да је 9. јуна убијен у Истоку Милутин Букумировић. Серафим Ристић, архимандрит Дечана у свом Плачу Старе Србије пише 1864. године да су арбанашки зликовци отели Србима, Кости Поповићу и Јовану Драговићу, новац, жито, па чак и одела која су имали на себи. Приликом отварања нове зграде дома кудтуре српски историчари и културни радници су на савремени начин изложили мермерни орнаментисани поклопац саркофага из XIV века, пронађен у остацима Студенице Хвостанске. Албанци га нису 1999. избацили нити уништили, али га данас посетиоцима представљају као „илирски културни споменик“. [1]

Географија[уреди]

Исток је град близу планине Мокре Горе, на надморској висини од 488 m. Просечна годишња температура у Истоку је 10,7 °C. Најтоплији месец је јули, са просечном температуром од 27 °C. Најхладнији месец је јануар, са просечном температуром од -10 °C. Брзина ветра понекад достиже 120 км/ч.

Становништво[уреди]

Према попису из 1961. године град је био већински насељен Србима и Црнoгорцима, док је 1981. године већинско становништво било албанско. Након рата 1999. године већина Срба и Црногораца је напустила Исток.

Етнички састав према попису из 1961.[2]
Албанци
  
1.132 42,6 %
Срби
  
1.105 41,6 %
Црногорци
  
174 6,5 %
Муслимани
  
86 3,2 %
Укупно: 2.657
Етнички састав према попису из 1981.[3]
Албанци
  
2.413 53,9 %
Срби
  
1.312 29,3 %
Роми
  
377 8,4 %
Црногорци
  
190 4,2 %
Муслимани
  
153 3,4 %
Укупно: 4.478
Етнички састав према попису из 2011.[4]
Албанци
  
5.043 98,6 %
Египћани
  
29 0,6 %
Роми
  
14 0,3 %
Бошњаци
  
13 0,2 %
Укупно: 5.115

Број становника на пописима:

Демографија[5]
Година Становника
1948. 2.074
1953. 2.111
1961. 2.657
1971. 3.467
1981. 4.478
1991. 6.384

Познате личности[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.

Референце[уреди]

  1. ^ Ивановић, Милан (2013). Метохија:споменици и разарања. Нови Сад: Нови Сад:Прометеј. стр. 417.  (COBISS.SR 278213639)
  2. ^ Национални састав становништва ФНР Југославије 1961. године pod2.stat.gov.rs
  3. ^ Национални састав становништва СФР Југославије 1981. године pod2.stat.gov.rs
  4. ^ Етнички састав становништва Косова и Метохије 2011. године pop-stat.mashke.org (на језику: албански)
  5. ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]