Историја Јужноафричке Републике

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Чланак из серије чланакa о
Култури Јужноафричке Републике
Flag of South Africa.svg
Историја
Религија
Језици
Народи
Кухиња
Уметност
Спорт
Симболи
Историја Јужноафричке Републике
Flag of South Africa.svg
Застава Јужноафричке Републике
УпотребаЦивилна и државна застава, цивилни и државни амблем.
ИзгледОва застава заменила је заставу која је коришћена од 1928. године и изабрана је да заступа мултикултурализам и етничку разноликост у новом, демократском друштву после апартхејда.

Историја Јужноафричке Републике дуга је преко 100 хиљада година. Верује се да су тада први људи населили територију Јужноафричке Републике. Историјски запис ове етнички разнолике земље генерално је подељен на пет различитих периода: преколонијално доба, колонијално доба, постоколонијално доба, доба апартхејда и доба после апартхејда. Већину ове историје, посебно колонијално и постколонијално доба, карактеришу сукоби култура, насилни територијални спорови између европских досељеника и староседелаца, расељавања и репресије и друге политичке и расне тензије.

Открића дијаманата и злата у деветнаестом веку имала су велики утицај на богатство регије, постављајући је на светску позорницу, док се економија променила од искључиво пољопривредне на индустријализацију и развој урбане инфраструктуре. Открића су такође довела до нових сукоба који су кулминирали у отвореном рату између Бури становника и Британске империје, борећи се, у суштини, за контролу над новонасталом рударском индустријом у Јужној Африци.

Након пораза од Бурија у Англо-бруском рату односно Другом бурском рату (1899–1902), Јужноафричка унија је настала као доминација Британске империје под условима Јужноафричког акта из 1909. године, који је спојио четири претходно одвојене британске колоније: Рт добре наде (Колонија Кејп), Натал, Трансвал и реку Орање. Земља је постала самоуправна национална држава у оквиру Британске империје, 1934. године, након усвајања Закона о статусу уније. Влада је завршила 31. маја 1961. године као последица референдума из 1960. године, који је легетимизовао да земља постане суверена држава под именом Република Јужна Африка или Јужноафричка Република. Усвојен је републички устав.

Од 1948. до 1994. године, у политици Јужноафричке Републике доминирао је Африканерски национализам. Расна сегрегација и бела мањинска владавина, званично познато као апартхејд, африканерска реч која значи „одвојеност”, настала је 1948. године (под британском владавином) и постала званични закон сегрегације када је Јужна Африка постала република. То је био продужетак сегрегационистичког законодавства донетог 1960. године. Након деценија оружане борбе и међународне опозиције апартхејда, током којег је војну и политичку подршку обезбедио Совјетски Савез за нерасни Афрички национални конгрес (АНК), 27. априла 1994. године АНК је однео победу на првим демократским изборима у земљи у којој би све расе могле гласати. Од тада, Афрички национални конгрес доминирао је политиком у Јужноафричкој Републици, у несигурном савезу са Јужноафричком комунистичком партијом и Конгресом јужноафричких синдиката.

Садржај

Рана историја (пре 1652)[уреди]

Праисторија[уреди]

Дете из Таунга

Научници који су истраживали периоде пре него што су направљени писани историјски записи, утврдили су да је територија, која се данас назива Јужноафричком републиком, један од важних центара еволуције човека. Насељавали су је аустралопитецини од пре најмање 2,5 милиона година. Модерно људско насеље појавило се пре око 125 хиљада година у средњем каменом добу, што је показано археолошким открићима у Класиес Ривер пећинама.[1] Прво људско насеље повезано је са ДНК групом пореклом из северозападне области јужне Африке и још увек је преовлађујућ код домаћих Којсанаца. Јужну Африку су касније населили мигранти из западног региона централне Африке који говоре банту језик.

Професор Рејмонд Дарт открио је 1942. године у Бломбос пећини лобању детета из Таунга стару 2,51 милиона година, први пример Australopithecus africanus икад пронађеног. Пратећи Дартове кораке, Роберт Брум открио је нови, много робуснији хоминид 1938. године Paranthropus robustus у Кромдраи, а 1947. године открио је још неколико примера Australopithecus africanus у Стеркфонтејну. У даљем истраживању у пећини Бломбос 2002. године откривена су гравирања са зорцима мреже или укрштања, која датирају од пре 70 хиљда година. Ово је тумачено као најранији пример апстрактне уметности или симболичке уметности коју је створио Хомо сапијенс икада откривен.[2]

У последњих неколико деценија појавило се много више врста раних хоминида. Најстарије је Мало стопало, колекција костију стопала непознатих хоминида старих између 2,2 и 3,3 милиона година, откривених у Стеркфонтејну од стране Роналда Кларка. Важан скорији проналазак био је проналазак 1,9 милиона година старог Australopithecus sediba, откривеног 2008. године. Откриће у близини Јоханезбурга објављено је 2015. године, а откривена је претходно непозната врста Homo, названа Homo naledi. Ово је описано као једно од најважнијих палеонтолошких открића у модерном времену.[3]

Бушмани и Хотентоти[уреди]

Којсанци показују како се пали ватра трљајући штапове.

Сматра се да су потомци средњепалеолитских популација домородачка племена Бушмани и Хотентоти. Насељавање јужне Африке од стране предака Којсанаца одговара најранијем раздвајању популације Хомо сапијенса у целини, повезано је са генетичком науком са оним што је описано научним терминима као матрилинеарна хаплогрупа Л0 (мтДНК) и патрилинеарна хаплогрупа А (Y-ДНК), пореклом из северозападне области јужне Африке.[4][5][6]

Бушмани и Хотентоти груписани су под називом Којсанци и у суштини им се разликују само занимања. Док су Бушмани били ловци, Хотентоти су били пастири.[7][8][9]

Археолошка открића костију стоке на полуострву Кејп указују на то да су се Хотентоти почели ту насељавати пре око 2 хиљаде година.[10] Крајем 15. и почетком 16. века, португалски морнари, који су били први Европљани на Кејпу, сусрели су се са пастирима Хотентотима са стоком. Касније, енглески и холандски поморци су крајем 16. и 17. века разменили метале за стоку и овце са Хотентотима. Конвенционално је гледиште да је доступност стоке био један од разлога зашто је средином 17. века Холандска источноиндијска компанија основала седиште на месту на коме се данас налази лука Кејптаун. Почетно порекло Хотентота остаје неизвесно.[11][12]

Успостављање службеног положаја Холандске источноиндијске компаније у Кејпу 1652. године убрзо је довело до сукоба између холандских насељеника и Којсанаца око власништва земљишта. Почели су шверц и крађа стоке, док су Којсанци силом протерани са полуострва, после ратова. Први којсанско-холандски рат избио је 1659. године, други 1673. године, а трећи је трајао од 1674. до 1677. године.[13] До тренутка њиховог пораза и протеривања са полуострва и околних округа, Којсанци су десетковани епидемијом великих богиња, против којих Којсанци нису имали природног отпора или домаћих лекова. Болест су донели на полуострво холандски морнари.[14]

Банту људи[уреди]

Ширење Бантуа је било једно од најважнијих демографских кретања у људској праисторији, чистећи велики део афричког континента током другог и првог миленијума пре нове ере.[15] Заједнице људи који говоре банту језике стигле су до јужних делова Африке из слива Конга. Напредни Бантуи продрли су на територије Хотентота, присиљавајући домородачко становништво ове регије да се преселе на безводна подручја. Неке мигрантске групе, преци данашњег народа Нгони (Зулу, Коса, Свази и Ндебеле), више су волеле да живе близу источне обале што је данас Јужноафричка Република.[16] Други, данас познати као Сото-Тсвана народи (Тсвана, Педи и Сото), настанили су се у унутрашњости, на висоравни познатој као Хајвелд,[16] док су данашњи народи Венда, Лемба и Тсонга направили своје домове у североисточним подручјима данашње Јужноафричке Републике.

Краљевство Мапунгубве, које се налазило близу северне границе данашње Јужноафричке Републике, на ушћу река Лимпопо и Шаше, у непосредној близини данашњег Зимбабвеа и Боцване, прво је аутохтоно краљевство у јужној Африци између 900. и 1300. године. Оно се развило у највеће краљевство на потконтиненту пре него што је напуштено због климатских промена у 14. веку. Ковачи су правили предмете од гвожђа, бакра и злата, како за локалну декоративну употребу, тако и за спољну трговину. Краљевство је контролисало трговину преко источноафричких лука према Арабији, Индији и Кини и широм јужне Африке, чинећи га богатим кроз размену злата и слоноваче за увозне предмете, попут кинеског порцелана и персијских стаклених перлица.[17]

Специфичности контакта између Банту народа и домаћих етничких група Којсанаца остају у великој мери непредвиђене, иако постоји језички доказ неке асимилације, пошто неколико јужних језика Банту (посебно Коса и Зулу) садрже многе цоктаве сугласнике којсанских језика. Асимилација није слична оној код европских насељенка, који су се прилагодили и асимилирали холандски, фламански, немачки и малајски језик у холандски жаргон африканса.

Рано европско истраживање[уреди]

Португалска улога[уреди]

Португалски поморац Бартоломео Дијас био је први Европљанин који је истражио обалу Јужне Африке 1488. године, покушавајући да открије трговачки пут до Далеког истока преко најјужнијег дела Јужне Африке, коју је назвао Кабо дас Торментас, што значи Рт Олуја. Новембра 1497. године, флота португалских бродова под командом португалског морепловца Васка да Гаме обишла је Рт Добре Наде. До 16. децембра флота је прошла Велику рибљу реку на источној обали јужне Африке, где се Дијас раније вратио. Да Гама је обали дао име Натал док су пролазили, што на португалском значи Божић. Флота Да Гаме наставила је на север према Занзибару и касније пловила источно, стигавши на крају до Индије и тиме отворивши Кејп руту између Европе и Азије.[18]

Холандска колонијализација (1652–1815)[уреди]

Холандска источноиндијска компанија (на данашњем холандском: Vereenigde Oostindische Compagnie или VOC) одлучила је основати трајно насеље у Кејпу. Ова компанија, једна од најважнијих европских трговачких кућа које плове путем зачина на исток, није имала намеру да колонизује ову област, уместо тога желела је само да успостави сигуран базни камп у коме би пролазећи бродови могли бити смештени и сервисирани[16] и где би гладни морнари могли набавити свеже залихе меса, воћа и поврћа. У ту сврху, мала експедиција Холандске источноиндијске компаније, под командом Јана ван Рибека, стигла је до залива Тејбл 6. априла 1652. године.[19]

Населили су се у Кејпу како би снабдевали своје трговачке бродове. Којсанци су престали да тргују са Холанђанима, Кејп и VOC морали су да увозе холандске фармере како би основали фарме за опскрбу пролазећих бродова, као и да обезбеде растуће VOC насеље. Мала почетна група слободних грађана, назив по коме су ови фармери били познати, постепено се повећавала и почела да шири своје фарме северно и источно од територије Којсанаца.[16] Слободни грађани били су бивши војници VOC-а и вртлари, који нису били у могућности да се врате у Холандију када су њихови уговори са VOC-ом истекли.[20] VOC је такође довела 71 хиљаду робова у Кејптаун из Индије, Индонезије, источне Африке, Маурицијуса и Мадагаскара.[21]

Већина грађана имала је холандско порекло и припадали су Холандској реформистичкој цркви, али је било и неколико Немаца, који су претежно били лутеранти. Холанђанима и Немцима су се придружили француски Хугеноти 1688. године, који су били калвинистички протестанти који су побегли из верских прогона у Француској под њенм католичким владарем, краљем Лујом XIV.

Ван Рибек сматрао је неполитичким поробљавање локалних домородаца Бушмана и Хотентота, тако да је VOC почела да увози велики број робова, првенствено из холандских колонија у Индонезији. На крају, Ван Рибек и VOC почели су да праве најамне слуге од Бушмана и Хотентота. Потомство мешаних раса холандских насељеника и Којсанаца и Малајаца постало је познато као Обојени Кејпа и Кејп Малајци. Значајан број потомака из белих и робовских синдиката упијен је у локалну популацију која говори прото-африканс.[22] Симон ван дер Стел, први гувернер холандског насеља, познат по свом развоју уносне јужноафричке винске индустрије, био је мешовитог расног порекла.[23]

Британска колонијализација, Мфекане и бурске републике (1815–1910)[уреди]

Британци на Рту добре наде[уреди]

Карикатура Сесила Роудса како стоји једном ногом на Рту добре наде, а другом на Каиру.

Нетом пре Француске револуције, 1787. године, фракција унутар политике Низоземске републике, позната као Патриотска партија, покушала је скинути са власти штатхолдера Виљема Орањског. Иако је побуна угушена, васкрсла је након француске инвазије у Холандију од 1794. до 1795. године, која је резултирала бежањем штатхолдера из земље. Патриотски револуционари су прогласили Батавијску републику, која је била блиско повезана са револуционарном Француском. Као одговор, штатхолдер, који је пребивао у Енглеској, издао је Кју белешке, којима је наредио колонијалним гувернерима да се предају Британцима. Британци су затим преузели Рт добре наде 1795. године, како би спречили да падне у француске руке. Рт добре наде враћен је Холанђанима 1803. године. Две године касније, Британци су Рт добре наде наследили као награду током Наполеонових ратова,[16] поново га отимајући од француског Краљевства Холандије, које је заменило Батавијску републику.

Као Холанђани пре њих, Британци су имали јако мало интереса за Колонију Кејп, гледали су је само као луку са добрим стратешким положајем. Чланови о капитулацији Рта добре наде из 1806. године дозвољавали су колонији да задржи „сва своја права и привилегије које су до тада уживали”.[24] Британски суверенитет на овом подручју признат је Бечким конгресом 1815. године, а холандски држављани су прихватили плаћање 6 милиона фунти за колонију.[25] Британци забрањују употребу холандског језика 1806. године у циљу привикавања Европских насељеника на британски језик и културу.[26] Ово је утицало на присиљавање више холандских колониста да се преселе далеко од британског административног домашаја. Много касније, 1820. године, британске власти убедиле су око 5 хиљада британских имиграната да напусте Велику Британију. Многи од њих су се населили у Грејамстаун и Порт Елизабет.

Британска политика за Јужну Африку варирала је у односу на владу, али је главни императив током 19. века био заштита стратешког пута према Индији, са што мање трошка за колонију. Овај циљ био је компликован због граничних сукоба са Бурима, који су убрзо постали ненаклони према британској власти.[16]

Европско истраживање унутрашњости[уреди]

Пуковник Роберт Џејкоб Гордон из Холандске источноиндијске компаније био је први Европљанин који је истраживао делове унутрашњости док је командовао холандским гарнизоном на Рту добре наде, од 1780. до 1795. године. Четири експедиције Гордона које су се десиле између 1777. и 1786. забележене су у серији од неколико стотина цртежа познатих колективно као Гордон Атлас, као и у његовим часописима, који су откривени тек 1964. године.[27]

Рани односи између европских насељеника и Коса, првих Банту народа које су упознали, били су мирни. Међутим, дошло је до надметања око земље, а ова напетост довела је до преокрета у виду рација над стоком 1779. године.[16]

Британски истраживачи Дејвид Ливингстон и Вилијам Озвел верује се да су први људи који су прешли пустињу Калахари 1849. године.[28] Краљевско географско друштво је касније наградило Ливингстона златном медаљом за откривање језера Нгами у пустињи.[29]

Зулу милитаризам и експанзионизам[уреди]

Краљ Шака у традиционалној војној одећи Зулу народа.

Зулу народ део је племена Нгуни и у почетку су били мали клан у данашњем северном делу покрајине Квазулу-Натал, а основао га је Зулу каНтомбела око 1709. године.

Двадесетих година 19. века дошло је до великог преокрета који се односио на војну експанзију Зулу краљевства, која је заменила првобитни афрички систем кланова са краљевствима. Људи који говоре сото језик овај период називају дифакане („присилна миграција”), док људи који говоре зулу језик га називају мфекане („лом”).[16]

Постоји више различитих теорија о узроку дифакане, који се крећу од еколошких фактора до конкуренције у трговини слоноваче.[30] Друга теорија каже да је главни узрок Зулу насиља трговина робовима из залива Делгоа у Мозамбику, смештеном северно од Зулуленда. Према овој теорији, португалски робовласници су били приморани да оду на југ због повећане поморске активности за време Наполеонових ратова; бежање избеглица од надолазећих робовласника подстицало је насилну нестабилност у региону.[31]

Нгуни племена су 1818. године у Зулуленду постала милитаристичко краљевство под водством Шаке Зулу, сина поглавице Зулу клана.[32]

Народи су се склањали са пута Шакине војске и тиме и сами постајали агресори над својим комшијама. Овај талас расељавања се ширио јужном Африком али и даље. Такође је убрзао формирање неколико нових држава, нарочито држава Сото народа (данас Лесото) и Свази (данас Есватини).

Шаку су убили његова полубраћа Дингани и Умлангана 1828. године. Слабији и неспособнији Дингани постао је краљ, отпустио је војску, али наставио деспотизам. Дингани је такође покушао да успостави односе са британским трговцима на обали Натал, али су се догађаји почели развијати наслућујући пропаст независности Зулу. Процене броја жртава мфекане су од 1 до 2 милиона.[33][34][35][36]

Буру људи и републике[уреди]

Бурска породица из 1886. године.

После 1806. године, бројни холандски досељеници Колоније Кејп селили су се у унутрашњост, у почетку у малим групама. На крају је, тридесетих година 18. века, велики број Бурија мигрирао у оном што је данас познато као Велики пут.[16] Међу иницијалним разлозима за њихов одлазак из Колоније Кејп било је правило за енглески језик. Религија је била веома важан аспект културе досељеника, а библијске и црквене службе биле су на холандском. Слично томе, у школама, правосуђу и трговини користио се холандски језик све до доласка Британаца. Закон о језику проузроковао је неповерење, незадовољство и отпор.

Још један од разлога за одлазак холандских фармера из Кејпа било је укидање ропства од стране британске власти на Дан еманципације 1. децембра 1838. године. Пољопривредници су се жалили да не могу надокнадити рад својих робова без губитка превелике своте новца.[37] Улагали су велике количине капитала у робове, а власници који су купили робове на кредит или их користили као сигурност код кредита суочили су се са великим губицима. Ово је тражено пошто су Бури подржавали укидање ропства конвенцијама Блумфонтејн (1854) и Санд ривер (1852),[38][39] а Британија је доделила суму од 1.200.000 британских фунти као надокнаду холандским насељеницима, под условом да своје захтеве поднесу у Британији. Ово је проузроковало даље незадовољство холандских насељеника. Погрешно су веровали да је управа Кејпа узела тај новац себи као отплату за ослобађање њихових робова. Они насељеници којима је додељен новац могли су то само лично или преко посредника подигнути у Британији. Провизију коју су узимали посредници била је вредност једног роба, због тога они насељеници који су тражили новац за само једног роба нису могли добити ништа.[40]

Јужноафричка Република[уреди]

Застава Јужноафричке републике (Трансвал)

Јужноафричка Република (холандски: Zuid-Afrikaansche Republiek или ZAR, не треба мешати са каснијом Јужноафричком Републиком), Трансвал и понекад Република Трансвал, била је независна и међународно призната национална држава у јужној Африци од 1852. до 1902. године. Независни суверенитет републике формално је признала Велика Британија потписивањем Конвенције реке Санд 17. јануара 1852. године.[41] Република је, под премијером Полом Кругером, поразила британске снаге у Првом бурском рату и остала независна до краја Другог бурског рата 31. маја 1902. године, када је била преморана да се преда Британцима. Територија Јужноафричке републике после овог рата постала је позната као Трансвалска колонија.[42]

Фри Стејт[уреди]

Застава Слободне Државе Орање

Независна бурска република Слободна Држава Орање, развила се из суверенитета британске Колоније река Орање, подстакнута присуством британских трупа и трајала је од 1848. до 1854. године на територији између река Орање и Вал, званој Трансорање. Британија је, због војног терета који јој је наметнуо Кримски рат у Европи, потом повукла своје трупе са територије 1854. године, када су територије заједно са другим подручјима у региону проглашене Слободном Државом Орање. Марта 1858. године, након спорова о земљишту, шверцовања говеда и серија напада и контранапада, Слободна Држава Орање објавила је рат краљевству Басото, које није успела да порази.[43] Назив Слободне Државе Орање промењен је поново у Колонија реке Орање, коју је створила Британија након што ју је други пут окупирала 1900. године и потом анексирала 1902. године, током Другог бурског рата. Колонија, са процењеном популацијом мањом од 400 хиљада 1904. године,[44] престала је да постоји 1910. године, када је припојена у Јужноафричку унију као Фри Стејт.

Република Натал[уреди]

Застава Републике Натал

Република Натал била је краткотрајна бурска република основана 1839. године од стране Бура који су емигрирали из Колоније Кејп. Група од 25 Британаца стигла је из Кејпа и основала насеље на северној обали залива Натал, који ће касније постати лука Дурбан. Бури су 1838. године основали Републику Наталију са Питермарицбургом као главним градом. У ноћи са 23. на 24. мај 1842. године, британске колонијалне силе напале су логор Бура. Напад није успео, а британске снаге повукле су се у Дурбан, који су опколили Бури. Локални трговац Дик Кинг и његов слуга Ндонгени, који су касније постали народни хероји, успели су да побегну из блокаде и оду у Грејамстаун, на удаљености од 600 km за 14 дана како би прикупили британско појачање. Појачање је стигло у Дурбан 20 дана касније, опсада је сломљена, а Бури су се повукли.[45] Бури су прихватили британску анексију 1844. године. Многи наталски Бури, који су одбили да признају британску владавину, прешли су преко планине Дракенсберг како би се населили у Слободној Држави Орање и Трансвалској републици.[46]

Колонија Рт добре наде (Кејп)[уреди]

Сер Хари Смит

Између 1847. и 1854. године, сер Хари Смит, гувернер и високи повереник Колоније Кејп, анексирао је територију северно до изворног британског и холандског насеља.

Смитова експанзија Колоније Кејп резултирала је сукобом са незадовољним Бурима у суверентитету реке Орање, који су 1848. године отпочели неуспелу побуну у Бумплатсу.[47] Анексија је такође убрзала рат између британских колонијалних сила и домаћег народа Коса 1850. године у источном приморском региону.[48]

Почев од средине 19. века, Рт добре наде, који је тада био највећа држава у јужној Африци, почео је да се креће ка већој независности од Британије, а 1854. године одобрен им је први локално изабрани парламент, Парламент Рта добре наде.

Након дугог политичког сукоба, 1872. године, успели су добити одговорну владу са локалним одговорним извршним премијером. Кејп је ипак остао део Британске империје, иако је у пракси био самоуправан. Колонија Кејп била је неуобичајена у Јужној Африци јер су њени закони забранили било какву дискриминацију на основу расе и, за разлику од Бурских република, одржани су избори где су све расе имале право гласа.

У почетку је био период снажног економског раста и друштвеног развоја. Међутим, слабо обавештени Британци покушали су да државе Јужне Африке уједине у Британску федерацију, што је довело до међунационалних тензија и Првог бурског рата. У међувремену, откриће дијаманата у близини Кимберлија и злата у Трансвалу довело је до поновне нестабилности, нарочито зато што су подстакли амбиционалног колонијалисту Сесила Роудса. Као премијер Кејпа, Роудс је укинуо право гласа за све расе, а његова експанзионистичка политика довела је до Другог бурског рата.[49]

Натал[уреди]

Индијски најамни радници долазе у Дурбан

Индијски робови из холандских колонија доведени су у области Кејпа 1654. године од стране холандских насељеника.[50]

До краја 1847. године, након британске анексије бивше бурске републике Наталије, готово сви Бури су напустили некадашњу републику коју су британци преименовали у Натал. Улогу бурских насељеника преузели су субвенционисани британски имигранти од којих је 5 хиљада стигло између 1849. и 1851. године.[51]

До 1860. године, са ропством укинутим 1834. године, а након анексије Натала као британске колоније 1843. године, британски колонијалисти у Наталу (сада Квазулу-Натал) окренули су се Индији да би решили недостатак радне снаге. Мушкарци локалног ратног Зулу народа одбијали су да усвоје свој покорни раднички положај. Те године, у луку Дурбан стигао је брод са преко 300 Индијаца.

Током наредних 50 година, стигло је још 150 хиљада индијских најамних слуга и радника, као и бројних слободних „индијских путника”, градећи темељ за оно што је касније постало највећа индијска заједница ван Индије.

До 1893. године, када је у Дурбан стигао адвокат и друштвени активиста Махатма Ганди, Индијци су надмашили белце у Наталу. Борба за грађанска права Гандијевог Индијског конгреса Натала није успела; док 1994. године није дошло до демократије, Индијци у јужној Афирци били су предмет већине дискриминационих закона који су се примењивали на све становнике земље који нису били белци.

Гриква народ[уреди]

Николас Ватербури, вођа Гриква народа

До краја 18. века, становништво Колоније Кејп порасло је толико да је укључивало велики број људи мешовите расе, „обојених” који су били потомци екстензивних међурасних односа између белих, мушких, холандских насељеника и жена Хотентота и женских робова увезених из источних холандских колонија.[52] Припадници ове заједнице мешовите расе били су језгро онога што је постао народ Гриква.

Под вођством бившег роба по имену Адам Кок, ови „обојени” или Бастери (што значи „копиле”), како су их називали Холанђани, започели су пут на север у унутрашњост, оно што је данас провинција Северни Кејп. Пут Гриква, како би избегли утицај Колоније Кејп, описан је као „један од великих епова 19. века”.[53] На овом дугачком путовању придуржили су им се бројни Бушмани и Хотентоти, припадници локалних афричких племена, као и неки бели одметници. Око 1800. године почели су прелазити северну границу коју је формирала река Орање, појављујући се коначно у ненасељеном подручју које су назвали Грикваленд.[54]

Др. Џон Филип, настојник Лондонског мисионарског друштва у Јужној Африци, подстакао је 1825. године фракцију народа Гриква да се пресели у мјесто звано Филиполис, мисионарску станицу неколико стотина километара јужно од Грикваленда. Филипова намера била је да Грикве заштите мисионарску станицу од бандита у регији, као и бедеме од покрета северњачких белих насељеника из Колоније Кејп. Сукоб око земље између Гриква народа и насељеника довео је до тога да су послате британске трупе у регион 1845. године. То је означило почетак деветогодишње британске интервенције у сукобима у региону, који су Британци назвали Трансорање.[55]

Већина филиполиских Гриква кренули су на даљи пут 1861. године како би избегли да буду колонизовани од стране Колоније Кејп или да ступе у сукоб са проширеном бурском републиком Слободном Државом Орање. Отишли су око 500 mi (800 km) источно, преко Кватламбе (данас познато као планински масив Дракенсберг), насељавајући се на крају на подручју званично названом „Номенсленд”, који су Грикве преименовали у Источни Грикваленд.[56] Источни Грикваленд је касније анексирала Британија 1874. године и припојен је Колонији Кејп 1879. године.[57]

Првобитни Грикваленд, северно од реке Орање, анексирала је британска Колонија Кејп и преименовала је у Запанди Грикваленд након открића најбогатијег налазишта дијаманата на Кимберлију 1871. године, који је име добио по британском колонијалном секретару, Ерлу Кимберлију.[58]

Иако нису званично постојале границе, вођа Гриква Николас Ватербур је тврдио да су се дијамантска налазишта налазила на територији која је припадала Гриквама.[59] Бурске републике Трансвал и Слободна Држава Орање су се такође такмичиле за власништво над том територијом, али Британија, као најзначајнија сила у региону, освојила је контролу над спорном територијом. Ватербур је 1878. године водио неуспешну побуну против колонијалних власти, због чега је ухапшен и накратко прогнан.[60]

Погранични ратови у Кејпу[уреди]

У ранијем периоду Јужноафричке Републике, европско поимање националних граница и власништва над земљом није имало противнике у афричкој политичкој култури. За поглавицу једног племена у Лесоту, уобичајени данак су коњи и говеда за коришћење земљишта које је под његовом управом.[61][62] И за бурске и британске насељенике верује се да су овај начин сматрали да представља куповину и трајно власништво над земљом под независном управом.

Како су британски и бурски насељеници почели да оснивају трајне фарме након путовања преко земље у потрази за најбољим пољопривредним земљиштем, наишли су на отпор локалног Банту народа који је првобитно мигрирао јужно из централне Африке стотинама година раније. У југоисточном делу Јужноафричке Републике, Бури и Косе су се сукобили дуж Велике рибље реке и 1779. године избио је први од девет пограничних ратова. Скоро 100 година, Коса народ се борио са досељеницима, прво са Бурима или Африканерима, а касније са Британцима. У Четвртом пограничном рату, који је трајао од 1811. до 1812. године, Британци су присилили Косе да се повуку назад преко Велике рибље реке и изградили су тврђаве дуж ове границе.

Све веће економско учешће Британаца у јужној Африци двадесетих година 19. века, а посебно након открића првих дијаманата у Кимберлију и злата у Трансвалу, довело је до притиска на земљу и афричке послове, што је даље водило ка напетим односима са афирчким државама.[16]

Сукоб између две вође Коса народа, Ндламбе и Нгкика, 1818. године завршио је поразом Нгкике, али су Британци наставили да признају Нгкику као главног поглавицу. Он је позвао Британце за помоћ у борби против Ндламбеа, који се повредио током Петог пограничног рата 1819. године, нападајући британски колонијални град Грејамстаун.

Ратови против Зулу народа[уреди]

Краљ Сетшвајо

У источном делу данашње Јужноафричке Републике, у регији названој Наталија од стране бурског племена, Бури су преговарали са краљем Зулу народа Динганијем каСензангакона, који им је омогућио да се населе у делу тадашњег Зулу краљевства. Уследило је шверцовање говеда и убијање странке Бура под вођством Пита Ретифа.

Након убиства Ретифове странке, Бури су се бранили од напада Зулуа на реци Нкоме 16. децембра 1838. године. Процењује се да је ратовало око 5 хиљада Зулу ратника. Бури су заузели дефанзивну позицију са високим обалама реке Нкоме, које су формирале природне препреке у њиховом залеђу, и воловске запреге које су биле барикаде између њих и нападачке војске Зулу. Око 3 хиљаде Зулу ратника умрло је у сукобу који је историјски познат као Битка код Крваве реке.[63][64]

У каснијој британској анексији краљевства Зулу, Англо-зулу рат вођен је 1879. године. Након успешног увођења федерације у Канади, веровало се да слични политички напори, заједно са војним кампањама, могу успети и са афричким краљевствима, племенским областима и бурским републикама у Јужној Африци.

Сер Хенри Бартл Фрере је послат у Јужну Африку 1874. године, као високи комесар за Британску империју како би остварио такве планове. Међу препрекама било је присуство независних држава Јужноафричке Републике и Краљевине Зулуленда и њихове војске. Фрере је, на властиту иницијативу, без одобрења британске владе и са намером да подстакне рат са Зулу, поставио Зулу краљу Кечвају ултиматум 11. децембра 1878. године, којем краљ није могао да се покори. Бартл Фрере је затим послао лорда Челмсфорда да нападне Зулуленд. Рат је познат по неколико крвавих битака, укључујући и огромну победу Зулуа у бици код Исандлуане, као и по томе да је био велика тачка у историји империјализма на овим просторима.

Потенцијална победа Британије над Зулу народом, која би обележила крај независности Зулу народа, постигнута је уз помоћ сарадника Зулуа који су имали културне и политичке озлојеђености против централизоване Зулу власти.[65] Британци су затим поставили огромне плантаже шећера на подручју који је данас познат као провинција Квазулу-Натал.

Ратови са Басото народом[уреди]

Од 1830-их па надаље, велики број белих насељеника Колоније Кејп прешао је реку Орање и почео насељавати плодни јужни део територије познате као Нижа каледонска долина, која је била окупирана од стране Басото сточара под надлежношћу оснивачког монарха Басото народа Мошвешвеа I. Године 1845. потписан је уговор између британских колониста и Мошвешвеа, који је признавао насељавање белаца на том подручју. Нису постављене чврсте границе између подручја које су насељаваали белци и Мошвешвеовог краљевства, што је довело до сукоба на граници. Мошвешве је веровао да је изнајмљивао пашњаке насељеницима, док су насељеници веровали да су добили трајно право на земљиште. Африканерски насељеници су се посебно гнушали идеје да живе под Мошвешвеовом влашћу и међу Африканцима.[66]

Британци, који су у то време контролисали подручје између река Орање и Вал, названо Суверенитет реке Орање, одлучили су да је видна граница неопходна и проглашена је линија названа Управна линија која дели подручје између британских и басотских територија. Ово је довело до сукоба између Басота и Британаца, који су поражени од стране Мошвешвеових ратника у бици код Фирвоета 1851. године.

Као казна Басоту, гувернер и главни комадант Колоније Кејп, сер Џорџ Кеткарт, распоредио је трупе покрај реке Мохокаре; Мошвешвеу је наређено да плати новчану казну. Када није платио ту казну у потпуности, на планини Береа 1852. године избила је битка, где су Британци претрпели велике губитке. Британци су предали територију Бурима 1854. године, потписујући Конвенцију реке Санд. Ова и остале територије у региону тада су постале Слободна Држава Орање.[67]

Уследио је низ ратова од 1858. до 1868. године између Басото краљевства и бурске републике Слободне Државе Орање.[68] У биткама које су уследиле, Слободна Држава Орање неуспешно је покушала заузети Мошвешвеово планинско упориште на Таба Босију, док је Сото вршио рације на територији Слободне Државе Орање. Обе стране усвојиле су тактику спаљивања земљишта, тако уништавајући велике пашњаке и њиве.[69] Суочени са гладовањем, Мошвешве је 15. октобра 1858. године потписао мировни уговор, иако су кључна питања о границама остала нерешена.[70] Поново је избио рат 1865. године. Након неуспешног апела за помоћ од Британској империји, Мошвешве је потписао споразум из Таба Босије 1866. године, при чему је Басото уступио значајну територију Слободној Држави Орање. Британски парламент је 12. марта 1868. године прогласио Басото краљевство британским протекторатом и делом Биратнске империје. Престала су отворена непријатељства између Слободне Државе Орање и Басото.[71] Земља је касније названа Басутоленд, а тренутно се зове Лесото.

Ратови са Ндебеле народом[уреди]

Путујући Бури

Када су Бури стигли у северозападни део данашње Јужноафричке Републике 1836. године, дошли су у сукоб са подгрупом Ндебеле народа, које су насељеници назвали „Матабеле”, са поглавицом Миликазијем. Уследио је низ битака, у којима је Миликази на крају поражен. Повукао се из ове области и водио своје људе на север, до оног што ће касније постати Матабеле регија Јужне Родезије (данас Зимбабве).[72]

Остали чланови Ндебеле етничке језичке групе у различитим подручјима на сличан начин дошли су у сукоб са Бурима, нарочито у области која је касније постала Северни Трансвал. Септембра 1854. године, 28 Бура, оптужена за шверц стоке, убијена су у три одвојена инцидентта од стране савеза Ндебеле поглавица Мокопанија и Манкопанија. Мокопани и његови следбеници, предвиђајући одмазде насељеника, повукли су се у планинске пећине познате као Гваса (африканс: Makapansgat). Крајем октобра, бурски командоси, подржани од стране локалних трибалских сарадника Кгатла, поставили су опсаде око пећина. Крајем опсаде, око три недеље касније, Мокопане и између 1.000 и 3.000 људи умрли су у пећинама. Преживели су ухваћени и наводно поробљени.[73]

Ратови са Педима[уреди]

Педски ратови, такође познати и као Секукунијеви ратови, састојали су се од три одвојене операције које су вођене између 1876. и 1879. године против народа Педи, које је предводио владар краљ Секукуни, у североисточној регији познатој као Секукуниленд, која се граничи са Свазилендом. Даљи сукоби проузроковани су јер Секукуни није дозволио да се тражи злато на територији коју је сматрао сувереном и независном под његовом влашћу. Први Секукунијев рат 1876. године започели су Бури, а две одвојене операције Другог Секукунијевог рата 1878. и 1879. године започели су Британци.[74]

Током последње операције, Секукуни и чланови његове пратње, склонили су се у планинску пећину где су били одсечени од воде и хране. На крају се предао бурским и британским снагама 2. децембра 1879. године. Секукуни, чланови његове породице и неки педски генерали затим су затворени две године у Преторији, док је Секукуниленд постао део Трансвалске Републике. На анексираној територији никада није пронађено благо.[75]

Откриће дијаманата[уреди]

Сесил Роудс, саоснивач Де Бирс уједињених рудника у Кимберлију.

Прва открића дијаманата између 1866. и 1867. године била су алувијална, на јужним обалама реке Орање. До 1869. године дијаманти су нађени на некој раздаљини од било којег водотока или реке, у тврдом камену званом плаво тло, касније названо кимберлит, по рударском граду Кимберли где су концентрисани ископи дијаманата. Ископи су се налазили у области нејасних граница и спорног власништва над земљиштем. Право на ово земљиште расправљали су Јужноафричка Република (Трансвал), Слободна Држава Орање и народ мешовите расе Гриква под водством Николаса Ватербура.[76] Гувернер Колоније Кејп сер Хенри Баркли убедио је све који су тражили право на земљиште да одлуку предају арбитру, па је тако Роберт Кит, заменик гувернера Натала тражен да арбитрира.[77] Кит је доделио власништво Гриквама. Ватербури, страхујући од сукоба са бурском републиком Слободном Државом Орање, потом је тражио и добио британску заштиту. Грикваленд је затим постао посебна Колонија Круна, која је преименована у Западни Грикваленд 1871. године, са генерал-пуковником и законодавним саветом.[78]

Колонија Круна Западног Грикваленда анексирана је Колонији Кејп 1877. године, а усвојена законом 1880. године.[79] Гриква народ није остварио никакву материјалну корист због колонијализације или анексирања; нису добили никакав део дијамантског богатства која су настала у Кимберлију. Заједница Гриква касније је распуштена.[80]

До седамдесетих и осамдесетих година 19. века рудници Кимберлија производили су 95% светских дијаманата.[81] Све већа потрага за златом и другим ресурсима била су финансирана богатством и практичним искуством стеченим у Кимберлију.[82] Приходи који су настали у Колонији Кејп из дијаманских ископа Кимберлија омогућили су да се Колонији Кејп одобри одговорни државни статус 1872. године, пошто више није зависила од британског трезора и тиме је омогућено да буде потпуно самоуправна, на сличан начин као што су и федерација Канаде, Новог Зеланда и неких аустралијских држава.[83] Богатство добијено из дијамантских ископа Кимберлија, које је ефективно утростручило царинске приходе Колоније Кејпа од 1871. до 1875. године, такође је удвостручило и њену популацију и дозволило да прошири своје границе и железнице на север.[84]

Британски империјалиста Сесил Џон Роудс је 1888. године основао Де Бирс уједињене руднике у Кимберлију, након што је откупио и спојио појединачне делове помоћу финансија које је пружила династија Ротшилд. Обилна, јефтина афричка радна снага била је основа за успех рудника дијаманата у Кимберлију, с обзиром да ће касније бити разлог за успех рудника злата на Витватерсранду.[85][86] У неким академским круговима предложено је да је богатство које је настало у Кимберлију било значајан фарктор за освајање Африке, у којем су се европске силе до 1902. године такмичиле једна са другом око постављања граница на скоро читавом континенту и делиле га међусобно.[87][88]

Откриће злата[уреди]

Јоханезбург пре него што га је копање злата трансформисало у савремени град.

Иако постоји много прича, не постоји поуздан доказ о томе ко је први открио злато или начин на који је првобитно откривено крајем 19. века у Витватерсранду (енглески: White Waters Ridge, дословно преведено Гребен Беле Реке) у Трансвалу.[89] Откриће злата у фебруару 1886. године, на фарми Ланглагте у Витватерсранду, посебно је изазвало јурњаву за златом код проспектора и трагаче за богатством из целог света. Међутим, изузев у ретким избијањима злата на површину, главни златни наноси током много година постепено су покривани хиљадама стопа тврдог камена. Проналажење и вађење дубоко испод земље захтевало је капитал и инжењерске вештине које су убрзо резултирале да дубоки рудници у Витватерсранду производе четвртину светског злата, а „инстант град” Јоханезбург постаје главни златни гребен.[90]

У року од 2 године од открића злата у Витватерсранду, основане су четири рударске финансијске куће. Прву је формирао Херман Екстајн 1887. године, која је на крају постала Ренд рудници. Хермана следе Сесил Роудс и Чарлс Рад, са својом компанијом Златна Поља Јужне Африке. Роудс и Рад су се раније обогатили на рударењу дијаманата у Кимберлију.[91] У акцијама Витватерсрандског златног рудника 1895. године дошло је до инвестиционог успона. Драгоцени метал који је подупирао међународну трговину доминирао је јужноафричким извозом у наредним деценијама.[92]

Од водећих 25 страних индустријалаца који су били инструментални у отварању дубоких рударских операција на златним пољима Витватерсранда, 15 је било Јевреја, 11 је било из Немачке или Аустрије, од којих су 9 такође били Јевреји.[93] Комерцијалне могућности отворене откривањем злата привукле су многе друге људе европског јеврејског порекла. У Јужној Африци 1880. године било је око 4.000 јеврејског становништва; до 1914. године порастао је на више од 40.000, углавном миграната из Литваније.[94]

Радно окружење рудника, у међувремену, како је један од историчара описао, било је „опасно, брутално и тегобно”, те је због тога било непопуларно међу локалним црним Африканцима.[95] Запошљавање црне радне снаге почело је да се отежава, чак и уз понуду бољих плата. Средином 1903. године остало је готово пола од 90.000 црних радника који су били запослени у индустрији средином 1899. године.[96] Донесена је одлука да се почну увозити кинески најамни радници који су спремни да раде за далеко мање плате од локалних афричких радника. Првих 1.000 најамних кинеских радника стигло је у јуну 1904. године. До јануара 1907. године, 53.000 кинеских радника радило је у рудницима злата.[97]

Први англо-бурски рат[уреди]

Регионална подела током англо-бурских ратова:
     Јужноафричка Република (Трансвал)
     Слободна Држава Орање
     Британска Колонија Рт добре наде
     Република Натал

Бурска република Трансвал принудно је анексирана Британији 1877. године, приликом покушаја Британије да уједини државе јужне Африке под својом влашћу. Дугогодишње незадовољство Бура довело је до побуне у Трансвалу и до Првог англо-бурског рата, такође познатог и као Бурски устанак, 1880. године.[98] Сукоб је завршен скоро одмах након што је почео када су Бури однели победу у Бици код Маџуба Хила 27. фебруара 1881. године.

Република је поново стекла независност као Zuid-Afrikaansche Republiek ("Јужноафричка Република (Трансвал)") или ЗАР. Пол Кругер, један од вођа побуне, постао је председник Јужноафричке Републике 1883. године. У међувремену, Британци, који су свој пораз код Маџубе видели као нешто неочекивано, наставили су са својом жељом да уједине све јужноафричке колоније и републике. Ово су сматрали најбољим начином да се усагласе са већинским белим африканерским становништвом, као и да промовишу своје велике стратешке интересе у овој области.

Узрок англо-бурских ратова био је приписан такмичењу око тога која ће нација контролисати и имати највише користи од витватерсрандских рудника злата.[99] Огромно богатство рудника било је у рукама европских "рандлордова" који су запошљавали углавном британске иностране управнике, рударске стручњаке, инжењере и техничке стручњаке, које су Бури описивали као uitlander, што значи странци. „Странци” су приговарали за ускраћивање парламентарне заступљености и права гласа, жалили су се на кашњење бирократске владе у издавању лиценци и дозвола и на општу административну неспособност владе.[100]

Колона најамника, вођена капетаном Линдером Старом Џејмесоном, ушла је 1895. године у Јужноафричку Републику са намером да изазове устанак у Витватерсранду и да тамо успостави британску управу. Овај оружани упад постао је познат као Џејмесонова рација.[101] Завршен је када је упадничка колона нападнута из заседе и заробљена од стране бурских командоса. Председник Кругер је сумњао да је побуна добила бар прећутно одобрење владе Кејп Колоније под премијером Сесилом Роудсом, а да је Кругерова Јужноафричка Република била у непосредној опасности. Кругер је реаговао формирањем савеза са суседном бурском републиком Слободном Државом Орање. То није спријечило избијање Другог англо-бурског рата.

Други англо-бурски рат[уреди]

Емили Хобхаус је водила кампању против ужасних услова британских концентрационих логора у Јужној Африци, што је утицало на британско јавно мњење против рата.

Обновљене тензије између Британаца и Бура достигле су врхунац 1899. године када су Британци тражили права гласа за 60.000 страних белаца у Витватерсранду. Све до тог тренутка, влада председника Пола Кругера искључила је све странце из гласања. Кругер је одбацио захтев Британаца и захтевао повлачење британских трупа са граница Јужноафричке Републике. Када су Британци одбили, Кругер је објавио рат. Овај Други англо-бурски рат, познат и као Јужноафрички рат, трајао је дуже од првог, а британске трупе су допуњене колонијалним трупама из Јужне Родезије, Канаде, Индије, Аустралије и Новог Зеланда. Процењено је да је укупан број британских и колонијалних трупа распоређених у Јужној Африци током рата надбројао популацију две бурске републике за више од 150.000.[102]

До јуна 1900. године, Преторија, последњи главни бурски град, се предала. Ипак, отпор бурских битерајндера (чије име значи „они који су се борили за горак крај”) опстао је још две године кроз герилски рат, на који су Британци одговорили тактиком спаљене земље. Бури су се наставили борити.

Британска сифражеткиња Емили Хобхаус посетила је британске концентрационе логоре у Јужној Африци и написала извештај у којем је осудила тамошње ужасне услове. До 1902. године 26.000 жена и деце Бура умрло је од болести и занемаривања у логорима.[103]

Англо-бурски рат утицао је на све расне групе у Јужној Африци. Обе стране су регрутовале црнце или на други начин присиљавале да раде за њих као борци или као нешто друго, како би одржали ратне напоре и Бура и Британаца. Званична статистика црнаца убијених у акцији је нетачна. Већина лешева бачена је у необележене гробнице. Међутим, потврђено је да је 17.182 црнаца умрло углавном од болести у концентрационим логорима на Рту добре наде, али ова бројка није историјски прихваћена као прави одраз укупних бројева. Надзорници концентрационих логора нису увек бележили смрти црних затвореника у логорима.[104]

Од самог почетка непријатељства у октобру 1899. године, до потписивања мира 31. маја 1902. године, рат је узео 22.000 живота империјалистичких војника и 7.000 републиканских бораца.[105] Према условима мировног споразума познатог као Уговор у Феринихингу, бурске републике су признале британски суверенитет, док су се Британци заузврат обавезали на реконструкцију области под њиховом контролом.

Јужноафричка унија (1910–1948)[уреди]

Даниел Франсоа Малан, лидер Националне странке од 1934. до 1953. године

Током година које су следиле након Англо-бурских ратова, Британија је почела да уједињује четири колоније, укључујући некадашње бурске републике, у једну самоуправну земљу названу Јужноафричка унија. Ово је постигнуто након неколико година преговора, када је донет Закон о Јужној Африци 1909. године, којим су удружене колоније Кејп, Натал, Трансвал и Слободна Држава Орање у једну нацију. У складу са одредбама закона, Унија је постала независан доминион Британске империје, у облику уставне монархије и у којем је британског монарха представљао генерални гувернер. Тужилаштва у судовима Јужноафричке Уније радила су у име Круне и службеници владе су служили у име Круне. Британске територије Басутоленд (данас Лесото) и Бечуаналенд (данас Боцвана) остали су под директном владавином Британије.[106]

Међу осталим оштрим сегрегационим законима, који укључују одузимање права гласа црном становништву, парламент Уније је донео Закон о земљишту домородаца 1913. године, који је издвојио само 8% слободног земљишта Јужне Африке за становање црних становника. Бели становници, који су чинили 20% становништва, држали су 90% земље. Закон о земљи био је камен темељац за легализовану расну дискриминацију у наредних десет деценија.[107]

Генерал Луис Бота је био на челу прве владе нове Уније, са генералом Јаном Смутсом, који је био његов заменик. Њихова Јужноафричка национална партија, касније позната као Национална странка, пратила је генерално пробританску политику белог јединства. Радикалнији Бури су се поделили под руководством генерала Берија Херцога, формирајући Националну странку (НС) 1914. године. НС заговарала је интересе Африканера, заговарајући засебан развој две беле групе и независност од Британије.[108]

Незадовољство британским утицајем у послове Уније достигло је врхунац у септембру 1914. године, када су Бури покренули побуну. Побуна је угушена, а најмање један официр је осуђен на смрт и погубљен стрељањем.[109]

Национална партија, којом су доминирали Афирканери, дошла је на власт 1924. године у коалиционој влади са Радничком странком. Африканс, који је раније сматран нижеразредним холандским жаргоном, заменио је холандски језик као службени језик Уније. Енглески и холандски језик постали су два званична језика 1925. године.[110][111]

Јужноафричка унија распала се након референдума 5. октобра 1960. године, током које је већина белих Јужноафриканаца гласала за једнострано повлачење из британског Комонвелта и оснивање Јужноафричке Републике.

Први светски рат[уреди]

На почетку Првог светског рата, Јужноафричка Република придружила се Великој Британији и савезницима против Немачког царства. И премијер Луис Бота и министар одбране Јан Смутс били су некадашњи генерали у Другом бурском рату који су се раније борили против Британаца, али су сада постали активни и поштовани чланови Ратног кабинета Империје. Чланови јужноафричке војске одбили су да се боре против Немаца и заједно са другим противницима владе подигли су отворену побуну познату као Мариц побуна. Влада је објавила борбени закон 14. октобра 1914. године, а снаге лојалне влади, под командом генерала Луиса Бота и Јана Смутса, победиле су побуну. Вође побуњеника су кривично гоњени, добили велике новчане казне и осуђени на казне затвора од 6 до 7 година.[112]

Генерали Смутс (десно) и Бота (лево) били су чланови британског Ратног кабинета Империје током Првог светског рата.

Скоро 250 хиљада Јужноафриканаца служило је у јужноафричким војним јединицама које су подржавале савезнике током Првог светског рата. Ово је укључивало 43 хиљаде у Немачкој Југозападној Африци и 30 хиљада на Западном фронту. Процењено је да се 3 хиљада Јужноафриканаца придружило Краљевском летачком корпусу. Током рата било је око 18.600 жртава укупно у Јужноафричкој Републици. Јужноафричка Република помогла је савезницима да ухвате две немачке колоније Немачке Западне Африке и Немачке Источне Африке, а учествовала је и у биткама у западној Европи и Блиском истоку. Јула 1916. године, четири батаљона Јужноафричке бригаде, припојена Деветој шкотској дивизији, претрпела су 766 смртних случајева од приближно 3.150 јужноафричких војника који су се борили у бици код Делвил Вуда у Француској. То је била најскупља акција за Јужноафричку бригаду на Западном фронту. Мртви су бројнији од рањених у односу четири према један.[113]

Јавно мњење у Јужној Африци подељено је расним и етничким линијама. Британци су подржавали рат и формирали су највећу војну компоненту. Исто тако, Индијци (вођени од стране Махатме Гандија) генерално су подржавали рат. Африканери су били подељени, неки као што су Бота и Смутс имали су истакнуто вођство у британским ратним акцијама. Овај положај одбацили су многи рурални Африканери који су подржали Мариц побуну. Синдикални покрет је такође био подељен. Многи урбани црнци подржали су рат и очекивали да ће рат подићи њихов статус у друштву. Други су сматрали да то није битно у борби за њихова права. Обојени су генерално подржавали, а многи су и служили у Обојеном корпусу у Источној Африци и Француској, такође се надајући да ће им бити боље после рата.[112] На захтев Британаца око 25 000 јужноафричких црнаца регрутовано је у САНЛЦ (SANLC — South African Native Labour Contingent) за послове који нису везани за битке. Од тога је 21.000 распоређено у Француској као лучки радници у француским лукама, где су смештени у одвојене јединице. Укупно 616 мушкараца из Петог батаљона САНЛЦ-а удавило се 21. фебруара 1917. године када се транспортни брод СС Менди, на којима су транспортовани у Француску, сударио са другим бродом у близини острва Вајт.[114] Катастрофа Менди била је једна од најгорих трагедија Јужноафричке Републике у Великом рату, вероватно друга након Битке код Делвил Вуда.[115] Јужноафричка влада није издала медаљу за ратне службе црним војницима, а специјална медаља коју је краљ Џорџ V издао за „домородачке трупе” које су служиле Царству, бронзана Британска ратна медаља, није одобрена и није издата САНЛЦ-у.[116] Црне и мештовите расе Јужноафриканаца, које су подржавале рат, биле су огорчене када послератна Јужноафричка Република није променила доминацију белаца и сегрегацију црнаца.[117]

Јужноафричка Република имала је главно економску државе која је Британској империји обезбеђивала две трећине производње злата, а највећи део остатка долазио је из Аустралије. Када је рат започео, званичници Банке Енглеске радили су са владом Јужноафричке Републике како би блокирали свако слање злата Немачкој и присилили су власнике рудника да продају злато само Британском трезору, по цени коју они поставе. Ово је олакшало куповину муниције и хране у САД и неутралним државама.[118]

Други светски рат[уреди]

Луку и морнаричку базу Симонстаун користили су савезници током Другог светског рата.

Током Другог светског рата, јужноафричка пристаништа и луке, као што су Кејптаун, Дурбан и Симонстаун, била су важна стратешка средства за Британску ратну морнарицу. Јужноафричка тајна специјална служба одиграла је значајну улогу у раном развоју и примени радара који се користио широм Јужне Африке како би се заштитио важан приобални путни правац.[119] До августа 1945. године, авијација Јужноафричког ратног ваздухопловства, у сарадњи са британском и холандском авијацијом стационираном у Јужној Африци, пресрела је 17 непријатељских бродова, помогла у спашавању 437 преживелих потопљених бродова, напала 26 до 36 непријатељских подморница које су деловале у близини јужноафричке обале и одлетела 15.000 обалних патролних летова.[120][121]

Око 334.000 Јужноафриканаца се добровољно пријавило за пуно радно време у служби подршке савезницима у иностранству. Скоро 9.000 је убијено у акцији.[122] Безмало 10.000 јужноафричких војника, који су представљали једну трећину целокупне јужноафричке силе на бојном пољу, 21. јуна 1942. године заробљени су у паду Тобрука у Либији од стране сила немачког фелдмаршала Ервина Ромела.[123] Један број јужноафричких пилота служио је Краљевској ваздухопловној јединици током битке за Британију, укључујући капетана групе Адолфа „Морнара” Малана, који је водио 74. ескадрилу и успоставио рекорд лично уништавајући 27 непријатељских авиона.[124]

Генерал Јан Смутс био је једини важан небритански генерал чији је савет стално тражио британски премијер за време рата Винстон Черчил. Смутс је позван у Ратни кабинет Империје 1939. године као најстарији Јужноафриканац у корист рата. Смутс је именован за фелдмаршала британске војске 28. маја 1941. године, постајући први Јужноафриканац који је имао тај чин. Када се рат завршио, Смутс је представљао Јужну Африку у Сан Франциску при изради Повеље Уједињених нација у мају 1945. године. Баш као што је то учинио и 1919. године, Смутс је подстицао делегате да створе моћно међународно тело за очување мира; био је одлучан да ће, за разлику од Друштва народа, УН бити спреман на суровије одлуке. Смутс је такође потписао Паришки мировни споразум, решавајући мир у Европи, чиме је постао једини потписник оба споразума којима су завршени и Први и Други светски рат.[121]

Доба апартхејда (1948–1994)[уреди]

Закон о апартхејду[уреди]

"За употребу белаца" - знак из доба апартхејда.

Расистичко законодавство током доба апартхејда било је наставак и продужење дискриминаторних и сегрегационих закона који су формирали континуум који је започео 1856. године, под холандском владавином на Кејпу и проширио се по читавој земљи под британским колонијализмом.[125]

Од 1948. године, узастопна управа Националне странке формирала је и проширила постојећи систем расне дискриминације и порицања људских права у правном систему апартхејда,[126] који је трајао до 1991. године. Кључни акт законодавства током овог периода био је Закон о грађанима државе из 1970. године. Овај акт допуњује Закон о родној земљи из 1913. године успостављањем „домовина” или „резерви”. Ово је ауторизовало принудно исељавање афричких народа из урбаних центара у Јужноафирчкој Републици и Југозападној Африци (данашња Намибија) у оно што је колоквијално описано као „Бантустани” или „првобитни домови” црначких племена Јужне Африке. Исто законодавство се примењивало и на Југозападну Африку. Браниоци апартхејда покушали су да оправдају политику „домовина”, цитирајући поделу Индије 1947. године, када су Британци учинили, а нису побудили међународну осуду.[127]

Иако су се током овог периода догодили бројни важни догађаји, апартхејд је остао главна тачка око које су се бројна историјска питања обртала, укључујући насилне сукобе и милитаризацију јужноафричког друштва. До 1987. године, укупни војни расходи износили су око 28% националног буџета.[128]

Последица устанка Совето 1976. године и безбедносног потискивања које га је пратило, Заједнички центри за управљање, који раде у најмање 34 подручја са високим ризикомза државу, постали су кључни елемент у систему управљања националном безбедношћу. Полиција и војска, које су контролисале центре до краја осамдесетих година прошлог века, имале су утицај на доношење одлука на сваком нивоу, од кабинета до локалне самоуправе.[129]

Ембарго УН-а[уреди]

Карта Бантустана пред крај доба апартхејда.

Генерална скупштина Организације уједињених нација је, 16. децембра 1966. године, донела је одлуку да је апартхејд „злочин против човечанства”. Конвенција о апартхејду, како је постала позната, усвојена је од стране Генералне скуптине 30. новембра 1973. године са 91 државом чланицом, од којих су 4 гласале против (Португалија, Јужноафричка Република, Уједињено Краљевство и САД) и 26 уздржаних. Конвенција је ступила на снагу 18. јула 1976. године. Савет безбедности Организације уједињених нација је 23. октобра 1984. године одобрио је ову формалну одлуку. Конвенција је објавила да је апартхејд незаконит и криминалан због кршења Повеље Организације уједињених нација.[130] Генерална скупштина је већ 12. новембра 1974. године суспендовала Јужноафричку Републику из Организације уједињених нација. Савет безбедности је 4. новембра 1977. године наметнуо обавезни ембарго на оружје на основу услова резолуције 181 којом се позивају све државе да престану са продајом у испоруком оружја, муниције и војних возила у Јужноафричку Републику. Држава је поновно примљена у УН 1994. године, након њене транзиције у демократију.[131] Апартхејдска Јужноафричка Република одговорила је на овај ембарго УН-а јачањем својих војних веза са Израелом и успостављањем сопствене индустрије оружја уз помоћ Израела.[132] Четири стотине оклопних возила М-113А1 и 106mm бестрзајних пушака, произведено је у Сједињеним Америчким Државама, достављено је у Јужноафричку Републику преко Израела.[133]

Ванправна убиства[уреди]

Средином осамдесетих година прошлог века, полицијски и војни ескадрони смрти извршавали су атентате на дисиденте и активисте, које је финансирала држава.[134] До средине 1987. године, Комисија за људска права знала је најмање 140 политичких атентата у земљи, док је око 200 људи умрло од руку јужноафричких агената у суседним државама. Тачан број свих жртава можда никад неће бити познат.[135] Строга цензура није дозвољавала новинарима да извештавају, снимају или фотографишу такве инциденте, док је влада покренула свој тајни програм дезинформације који је пружио искривљене извештаје о ванправним убиствима.[136] У исто време, осветничке групе које су спонзорисане од стране државе извршавале су насилне нападе на заједнице и вође заједница, повезане са отпором на апартхејд.[137] Затим је влада те нападе лажно приписивала насиљу „црнац на црнца” или фракционом насиљу унутар заједнице.[138]

Комисија за истину и помирење (ТРЦ) касније ће утврдити да је прикривена, неформална мрежа бивших или још увијек службених војних и полицијских оперативаца, често дјелујући заједно са екстремним десничарским елементима, укључена у акције које се могу тумачити као подстицање насиља и што је резултирало великим кршењима људских права, укључујући случајна и циљана убиства.[139] Између 1960. и 1994. године, према статистици Комисије за истину и помирење, Партија слободе Инката била је одговорна за 4.500 смртних случајева, јужноафричка полиција за 2.700, а Јужноафрички национални конгрес за око 1.300.[140]

Почетком 2002. године, планирани војни државни удар од стране покрета који је заговарао надмоћ белаца познатог као Буримаг (Сила Бура), осујећен је од стране јужноафричке полиције.[141] Двадесетак завереника, међу којима су били и виши јужноафрички официри, ухапшени су због издаје и убиства, након експлозије бомбе у Совету. Ефикасност полиције у ублажавању планираног удара повећала је перцепцију јавности да је демократски ред после 1994. године неизмењив.

ТРЦ је, на крају свог мандата 2004. године, предао листу 300 имена наводних починилаца Националном тужилачком органу за истрагу и кривично гоњење. Мање од шачице починилаца је икада кривично гоњено.

Војне операције на линији фронта[уреди]

Чланови 44. падобранске бригаде у извидници током Јужноафричког граничног рата.

Јужноафричке снаге безбедности током другог дела ере апартхејда имале су политику дестабилизације суседних држава подржавајући опозиционе покрете, спроводећи саботажне операције и нападајући базе Афричког националног конгреса (АНЦ) и места за прогнанике у тим државама.[142] Ове државе, које су формирале регионални савез јужноафричких држава, називале су колективно као државе Фронта: Ангола, Боцвана, Лесото, Мозамбик, Свазиленд, Танзанија, Замбија и, од 1980. године, Зимбабве.[143][144]

Почетком новембра 1975. године, одмах након што је Португал ослободио своју бившу афричку колонију Анголу, избио је грађански рат између супарнчких покрета Националне уније за потпуну независност Анголе (УНИТА) и Народног покрета за ослобађање Анголе (МПЛА). У циљу спречавања колапса УНИТА-е и цементирања владавине пријатељске владе, Јужноафричка Република је интервенисала 23. октобра шаљући између 1.500 и 2.000 трупа из Намибије у јужну Анголу како би се бориле против МПЛА-е.[145][146] Као одговор на јужноафричку интервенцију, Куба је послала 18.000 војника у оквиру велике војне интервенције под надимком Операција Карлота за подршку МПЛА. Куба је првобитно обезбедила МПЛА са 230 војних саветника пре интервенције Јужноафричке Републике.[147] Кубанска интервенција била је одлучујућа за помоћ око преокретања напредка Јужноафричких одбрамбених снага и УНИТА-е и цементирања владавине МПЛА у Анголи. Више од једне деценије касније, 36.000 кубанских трупа било је распоређено широм земље како би пружиле подршку МПЛА у борби против УНИТА-е.[148] Грађански рат у Анголи донео је од 550.000 до 1.250.000 смрти укупно, углавном од глади. Већина смртних случајева десила се између 1992. и 1993. године, након што су јужноафричке и кубанске интервенције завршиле.[149][150] Директна ратна штета само у Анголи износила је преко 17.000.000.000 долара у периоду од 1980. до 1988. године. Губитак у пољопривредној производњи износио је додатних 1.000.000.000 долара.[151]

Између 1975. и 1988. године, Јужноафричке одбрамбене снаге наставиле су да се баве масивним конвенционалним рацијама у Анголи и Замбији како би елиминисале напредне оперативне базе Народне ослободилачке армије Намибије преко границе из Намибије, као и како би пружиле подршку УНИТА-и.[152] Контроверзно бомбардовање и ваздушни напад од стране 200 јужноафричких падобранаца 4. маја 1978. године у Касинги у јужној Анголи резултирало је да је убијено око 700 југозападних Африканаца, укључујући и војна лица Народне ослободилачке армије Намибије и велики број жена и деце. Пуковник Јан Брејтенбах, јужноафрички командант падобранских батаљона, тврдио је да је „признат у западним војним круговима као најуспешнији ваздушни напад од Другог светског рата”.[153] Влада Анголе описала је мету напада као избеглички камп. Савет безбедности Уједињених нација је 6. маја 1978. године осудио Јужноафричку Републику за овај напад.[154] Дана 23. августа 1981. године, јужноафричке трупе поново су покренуле упад у Анголу уз сарадњу и охрабрење које је пружила америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА).[155][156] Анголска војска, у супротстављању ономе што је перципирала као јужноафричку инвазију, подржала је комбинација кубанских снага и ПЛАНА и АНЦ герилаца, сви наоружани оружјем снабдевеним од стране Совјетског Савеза. Јужноафричке војне и политичке обавештајне службе, са своје стране, блиско су радиле са америчким, британским и западно-немачким тајним службама током хладног рата.[157]

И Јужноафричка Република и Куба победиле су у одлучујућој бици код Квито Кванавалеа, која је описана као „најжешћа у Африци још од Другог светског рата”.[158] Међутим, јужноафричка војска изгубила је ваздушну надмоћ и своју технолошку предност, углавном због међународног ембарга на оружје против земље.[159] Учешће Јужноафричке Републике у Анголи завршено је формално након потписивања споразума који су организовале Уједињене нације, познат као Њујоршки споразум између владе Анголе, Кубе и Јужноафричке Републике, што је резултирало повлачењем свих страних трупа из Анголе, а такође и повлачењем Јужноафричке Републике из Југозападне Африке (данас Намибије), за коју је УН сматрао да је илегално окупирана од 1966. године.[160][161]

Јужноафричка Република је током 1980-их такође пружала логистичку и другу прикривену подршку побуњеницима Resistência Nacional Moçambicana (РЕНАМО) у суседном Мозамбику, који су се борили против владајуће владе ФРЕЛИМО током Грађанског рата у Мозамбику и покренули су прекограничне рације у Лесоту, Свазиленду и Боцвани, убијања или заробљавања великог броја јужноафричких прогнаница. Грађански рат у Мозамбику донео је око 1.000.000 смрти од насиља и глади.[162][163][164]

Отпор апартхејду[уреди]

Слика Шарпвилског масакра марта 1960. године.

Организовани отпор африканерском национализму није био искључиво ограничен на активисте потлачене црначке популације. Покрет познат као Торч Командо основан је педесетих година 20. века, на челу са белим ратним ветеранима који су се борили против фашизма у Европи и Северној Африци током Другог светског рата, а када су се вратили кући затекли су фашизам у Јужној Африци. Са 250 хиљада плаћених чланова у свом најбољем периоду, то је био највећи протестни покрет у историји земље. До 1952. године, кратки пламен белог радикализма масе је угашен, када је Торч Командо распуштен због владиног законодавства Законом о сузбијању комунизма из 1950. године. Неки припадници Торч Командоа постали су водеће фигуре у оружаном крилу забрањеног Афричког националног конгреса.[165]

Од четрдесетих до шездесетих година прошлог века, анти-апартхејдски отпор у земљи имао је облик углавном пасивног отпора, на који делимично утиче пацифистичка идеологија Махатме Гандија. После масакра 69 мирољубивих демонстраната у марту 1960. године у Шарпвилу, као и накнадног проглашења ванредног стања и забране партија које су против апартхејда, укључујући Афрички национални конгрес, Пан-афрички конгрес и Комунистичку партију Јужноафричке Републике, фокус националног отпора прешао је на оружану борбу и илегалне активности.[166]

Национално-ослободилачки покрет је био подељен почетком 1960-их када је „африканистичка” фракција Афричког националног конгреса пристала на савез АНК и Комунистичке партије Јужне Африке. Лидери Комунистичке партије Јужне Африке углавном су били белци.[167] Африканисти су се одвојили од АНК-а како би формирали Свеафрички конгрес (САК) и његово војно крило по имену Поко, које је постало активно углавном у покрајинама Кејпа. Почетком деведесетих, Поко је преименован у Азанијан народноослободилачку војску (енгл. Azanian People's Liberation Army — АПЛА). Његове илегалне ћелије спровеле су оружане пљачке за прикупљање средстава и набавку оружја и возила. Цивили су убијани или повређивани у многим од ових пљачки. Број напада на беле цивилне жртве на јавним местима повећао се 1993. године. АПЛА је демантовала да су напади били расистичког карактера, тврдећи да су били усмерени против владе апартхејда, јер су сви белци, према Свеафричком конгресу, били скривени у политици апартхејда. Напад на хришћанску цркву у Кејптауну 1993. године резултирао је са једанаест погинулих и 58 рањених.[168]

Стотине студената и других који су избегли у суседне земље, посебно у Боцвану, како би избегли хапшење након Совето устанка 16. јуна 1976. године, пружили су плодно подручје за регрутовање како за АНК, тако и за САК.[169] Устанак је убрзало владино законодавство које је афричке ученике приморало да прихватају африканс као званични медиј за школарину,[170] уз подршку ширег Покрета црне свести. Устанак се проширио широм земље. До тренутка када је званично заустављен, стотине демонстраната су убијени са много рањених или ухапшених од стране полиције.[171]

Нерасна коалиција Уједињени демократски фронт (УДФ) са око 400 грађанских, црквених, студентских, синдикалних и других организација, настала је 1983. године. На врхунцу 1987. године, УДФ је имала око 700 подружница и око 3.000.000 чланова. Она је спроводила ненасилну стратегију познату као „неповредивост”, укључујући бојкоте рентирања, студентске протесте и штрајкове. Постојала је снажна веза између Афричког националног конгреса (АНК) и УДФ-а, заснованог на заједничкој изјави о мисији Повеље слободе.[172] Након ограничења која се односе на његове активности, УДФ је 1988. године заменио масовни демократски покрет, лабав и аморфан савез група против апартхејда који није имао сталну структуру, што је отежавало влади да забрани његове активности.[173]

Укупно 130 политичких затвореника обешено је на губилишту Централног затвора у Преторији између 1960. и 1990. године. Осуђени су углавном били чланови Свеафричког конгреса и Уједињеног демократског фронта.[174]

Доба после апартхејда (1994–данас)[уреди]

Фредерик Вилем де Клерк и Нелсон Мандела, две покретачке снаге у окончању апартхејда.

Распад Совјетског Савеза крајем осамдесетих значио је за Афрички национални конгрес (АНК) који је био у савезу са Комунистичком партијом Јужне Африке, да више не може зависити од Совјетског Савеза за оружје и политичку подршку. То је значило и да влада апартхејда више не може повезати апартхејд и његов наводни легитимитет за заштиту хришћанских вредности и цивилизације суочени са rooi gevaar, што значи „црвена опасност” или претња комунизма.[175] Обе стране су биле приморане на преговарање, тако да су у јуну 1991. године сви закони о апартхејду коначно укинути — отварајући пут за прве мултирасне демократске изборе у земљи три године касније.[176] Како је опозиција апартхејду 1980-их година раширила грађанске немире, економске и културне санкције од стране међународне заједнице, те притисак од стране антиапартхејдског покрета широм света, председник државе Фредерик Вилем де Клерк објавио је укидање забране Афричког националног конгреса, Свеафричког конгреса и Комунистичке партије Јужне Африке, као и ослобађање политичког затвореника Нелсона Манделе 2. фебруара 1990. године, након двадесет седам година затвора. На референдуму одржаном 17. марта 1992. године, бели бирачи су изгласали 68% у корист демократије.[177]

Након дугих преговора под покровитељством Конвенције за демократску Јужну Африку (CODESA — Convention for a Democratic South Africa), нацрт устава објављен је 26. јула 1993. године, који садржи концесије према свим странама: федерални систем регионалних законодавстава, равноправност приликом гласања без обзира на расу, те дводомно законодавство.

Од 26. до 29. априла 1994. године, јужноафричка популација гласала је на првим општим изборима. Афрички национални конгрес је победио, испред владајуће Националне странке и Партије слободе Инката. Демократска странка и Свеафрички конгрес, између осталог, формирали су парламентарну опозицију у првом неразјашњеном парламенту у земљи. Нелсон Мандела је изабран за председника 9. маја 1994. године и формирао је владу националног јединства, коју чине АНК, Национална странка и Партија слободе Инката. Дана 10. маја 1994. Мандела је инаугурисан као нови предсједник Јужне Африке у Преторији са Табом Мбекијем и Ф. В. де Клерком за његове потпредседнике. Влада националног јединства пропала је на крају прве седнице парламента 1999. године, а АНК је постао једина странка на власти, док је одржавао стратешки савез са Конгресом синдиката Јужне Африке (COSATU — Congress of South African Trade Unions) и Комунистичком партијом Јужне Африке. После значајне дебате и поднесака из заговарачких група, појединаца и обичних грађана, Скупштина је усвојила нови Устав и Предлог закона 1996. године. Смртна казна је укинута, уведена је реформа земљишне политике и прерасподела и законом прописани правични закони о раду.

Емиграција, терет дуга и сиромаштво[уреди]

Непосредни период после апартхејда обележио је егзодус квалификованих, белих Јужноафриканаца из сигурносних разлога. Јужноафрички институт за расне односе проценио је 2008. године да је 800.000 или више белих људи емигрирало од 1995. године, од приближно 4.000.000 који су били у Јужноафричкој Републици када је апартхејд формално завршио годину дана раније. Велике беле дијаспоре Јужноафричке Републике, како на енглеском тако и на афричком, никле су у Аустралији, Новом Зеланду, Северној Америци, а посебно у Великој Британији, у које је емигрирало око 550.000 Јужноафриканаца.[178]

Влада апартхејда објавила је мораторијум о враћању дуга у иностранству средином осамдесетих година прошлог века, када је прогласила ванредно стање уочи ескалације цивилних немира. Са формалним завршетком апартхејда 1994. године, нова демократска влада била је оптерећена великим спољним дугом у износу од 86.700.000.000 рунди (5.136.454.800 евра по текућим девизним курсевима) насталих у бившем режиму апартхејда. Влада након апартхејда везана за готовину дужна је да отплати тај дуг или да се суочи са смањењем кредита страних финансијских институција.[179] Дуг је коначно решен у септембру 2001. године.[180]

Додатно финансијско оптерећење наметнуто је новој влади после апартхејда кроз њену обавезу пружања антиретровиралног лечења (АРВ) осиромашеним жртвама епидемије ХИВ / АИДС-а која је брисала земљу. Јужноафричка Република је имала највећу преваленцију ХИВ / АИДС-а у поређењу са било којом другом земљом у свету, са 5.600.000 људи погођених овим болестима, а 2011. године забележено је 270.000 смртних случајева везаних за ХИВ. До тог времена више од 2.000.000 деце је било сирочад због епидемија. Обезбеђивање АРВ третмана довело је до 100.000 мање смртних случајева везаних за АИДС у 2011. години него у 2005. години.[181]

Црква на тргу зелене пијаце у Кејптауну у Јужноафричкој Републици, са банером који спомиње масакр у Марикани.

Мигрантски рад је остао основни аспект јужноафричке рударске индустрије, која је запослила пола милиона углавном црних рудара. Радни немири у индустрији резултирали су масакром средином августа 2012. године, када је полиција против штрајкача убила 34 ухваћених рудара и ранила још много њих, у ономе што је познато као масакр у Марикани. Инцидент је широко критикован од стране јавности, организација цивилног друштва и верских лидера.[182] Мигрантски систем рада идентификован је као главни узрок немира. Вишенационалне рударске корпорације, укључујући Англо-америчку корпорацију, Лонмин и Англо Платинум, оптужене су због неуспеха да се баве трајним наслеђем апартхејда.[183]

До 2014. године, око 47% (углавном црних) Јужноафриканаца је наставило да живи у сиромаштву, што је чини једним од најнеравноправнијих земаља на свету.[184] Распрострањено незадовољство са спорим темпом друштвено-економских преображаја, неспособности владе и неправилности и других жалби јавности у пост-апартхејдском добу, изазвало је много насилних протестних демонстрација. У 2007. години, мање од половине протеста било је повезано са неком врстом насиља, у поређењу са 2014. годином, када је готово 80% протеста укључило насиље од стране учесника или власти.[185] Спори темпо трансформације такође је подстакао тензије унутар трочланог савеза АНК-а, Комунистичке партије и Конгреса синдиката јужноафричких земаља.[186]

АНК је дошао на власт преко сила социјалистичке агенде садржане у Повељи Слободе, која је имала за циљ да оснује социјалне, економске и политичке политике АНК.[187] Повеља је донела одлуку да ће „национално богатство наше земље, наслеђе Јужноафричких народа бити обновљено људима, а рудно богатство испод земље, банака и монополске индустрије пребацује се у власништво људи”.[188] АНК-ова икона Нелсон Мандела, тврди у саопштењу објављеном 25. јануара 1990. године: „Национализација рудника, банака и монополних индустрија је политика АНК-а, и промена или модификација наших ставова у овом погледу је незамислива”.[189] Али, после изборне победе АНК-а 1994. године, искорењивање масовног сиромаштва кроз национализацију никада није било спроведено. Влада предвођена АНК-ом, у историјском преокрету политике, усвојила је неолиберализам.[190] Порез на богатство јако богатих за финансирање развојних пројеката је издвојен, док су домаће и међународне корпорације, обогаћене од стране апартхејда, ослобођене било каквих финансијских репарација. Великим корпорацијама је било дозвољено да пребаце своје главне листинге у иностранство. Према речима једног водећег стручњака за економију Јужне Африке, концесије владе великим бизнисима представљале су „невероватне одлуке које ће прогањати Јужну Африку кроз генерације које долазе”.[191]

Ксенофобија[уреди]

Период након апартхејда обележен је бројним избијањима ксенофобичних напада на стране мигранте и тражиоце азила из различитих конфликтних зона у Африци. Академска студија спроведена 2006. године показала је да су Јужноафриканци показали више нивое ксенофобије него било ко у свету.[192] Високи комесаријат Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) утврдио је да је конкуренција око послова, пословних прилика, јавних служби и становања довела до тензије међу избеглицама, азилантима, мигрантима и домаћим заједницама, што је идентификовано као главни узрок ксенофобичног насиља.[193] Јужноафричка Република примила је више од 207 хиљада индивидуалних захтева за азил 2008. године и још 222.300 у 2009. години, што представља скоро четвороструки раст у обе године у односу на 2007. годину. Ове избеглице и мигранти долазе углавном из Зимбабвеа, Бурундија, Демократске Републике Конго, Руанде, Еритреје, Етиопије и Сомалије.[194]

Шефови државе после апартхејда[уреди]

Према Уставу после апартхејда председник је шеф државе и владе. Председника бира Народна скупштина и служи мандат који истиче на следећим општим изборима. Председник може освојити највише два мандата. У случају упражњене позиције, заменик председника служи као вршилац дужности председника.

Председник Мандат Политичка партија
# Фотографија Име преузео функцију напустио функцију Трајање
1 Nelson Mandela.jpg Нелсон Мандела

(1918–2013)

10. мај 1994. 16. јун 1999 5 година, 37 дана Афрички национални конгрес
2 SthAfrica.ThaboMbeki.01.jpg Табо Мбеки

(1942–)

16. јун 1999. 24. септембар 2008.

(поднео оставку)

9 година, 100 дана Афрички национални конгрес
3 GeorgeBushKgalemaMotlanthe crop.jpg Халема Мотланте

(1949–)

25. септембар 2008. 9. мај 2009. 226 дана Афрички национални конгрес
4 Jacob G. Zuma - World Economic Forum Annual Meeting Davos 2010.jpg Џејкоб Зума

(1942–)

9. мај 2009. 14. фебруар 2018.

(поднео оставку)

8 година, 264 дана Афрички национални конгрес
5 Cyril Ramaphosa.jpg Сирил Рамафоса

(1952–)

15. фебруар 2018. тренутно 199 дана Афрички национални конгрес

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Woodhouse 1996.
  2. ^ „'Oldest' prehistoric art unearthed” (на језику: енглески). 2002. Приступљено 2. 9. 2018. 
  3. ^ „New Human Ancestor Elicits Awe—and Many Questions”. 10. 9. 2015. Приступљено 2. 9. 2018. 
  4. ^ Chen, Yu-Sheng; Olckers, Antonel; Schurr, Theodore G.; Kogelnik, Andreas M.; Huoponen, Kirsi; Wallace, Douglas C. (2000). „mtDNA Variation in the South African Kung and Khwe—and Their Genetic Relationships to Other African Populations”. The American Journal of Human Genetics. 66 (4): 1362—1383. ISSN 0002-9297. PMC 1288201Слободан приступ. PMID 10739760. doi:10.1086/302848. 
  5. ^ Tishkoff, S. A.; Gonder, M. K.; Henn, B. M.; Mortensen, H.; Knight, A.; Gignoux, C.; Fernandopulle, N.; Lema, G.; Nyambo, T. B. (21. 7. 2007). „History of Click-Speaking Populations of Africa Inferred from mtDNA and Y Chromosome Genetic Variation”. Molecular Biology and Evolution (на језику: енглески). 24 (10): 2180—2195. ISSN 0737-4038. doi:10.1093/molbev/msm155. 
  6. ^ Schlebusch, Carina M.; Naidoo, Thijessen; Soodyall, Himla (2009). „SNaPshot minisequencing to resolve mitochondrial macro-haplogroups found in Africa”. ELECTROPHORESIS (на језику: енглески). 30 (21): 3657—3664. ISSN 0173-0835. doi:10.1002/elps.200900197. 
  7. ^ „South Africa - History”. countrystudies.us. Приступљено 2. 9. 2018. 
  8. ^ Barnard 2007.
  9. ^ „Who are the San?”. 2014. Приступљено 2. 9. 2018. 
  10. ^ The archaeology of indigenous herders in the Western Cape of South Africa
  11. ^ Karim Sadr, Invisible Herders: The Archaeology of Khoekhoe Pastoralists, Archived 20 November 2015 at the Wayback Machine. University of Witwatersrand, South Africa
  12. ^ „Khoikhoi and Bushman Pottery in the Cape Colony: Ethnohistory and Later Stone Age Ceramics of the South African Interior”. Journal of Anthropological Archaeology (на језику: енглески). 16 (3): 269—299. 1. 9. 1997. ISSN 0278-4165. doi:10.1006/jaar.1997.0311. 
  13. ^ sahoboss (21. 3. 2011). „General South African History Timeline: 1600s”. South African History Online (на језику: енглески). Приступљено 2. 9. 2018. 
  14. ^ sahoboss (16. 3. 2011). „Smallpox Epidemic Strikes at the Cape”. South African History Online (на језику: енглески). Приступљено 2. 9. 2018. 
  15. ^ Berniell-Lee, G.; Calafell, F.; Bosch, E.; Heyer, E.; Sica, L.; Mouguiama-Daouda, P.; van der Veen, L.; Hombert, J.-M.; Quintana-Murci, L. (15. 4. 2009). „Genetic and Demographic Implications of the Bantu Expansion: Insights from Human Paternal Lineages”. Molecular Biology and Evolution (на језику: енглески). 26 (7): 1581—1589. ISSN 0737-4038. doi:10.1093/molbev/msp069. 
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 16,5 16,6 16,7 16,8 16,9 Knight & Scollins 1989
  17. ^ Centre, UNESCO World Heritage. „Mapungubwe Cultural Landscape”. whc.unesco.org (на језику: енглески). Приступљено 2. 9. 2018. 
  18. ^ Fernández-Armesto 2006.
  19. ^ Noble 1893.
  20. ^ Ransford, Oliver. The Great Trek. John Murray. Great Britain. 1972. Page 1 – 2.
  21. ^ Collison, Lee-Shay. „The Untold Stories of Slavery at Cape Town’s Iziko Slave Lodge”. Culture Trip. Приступљено 2. 9. 2018. 
  22. ^ F., Heese, H. Cape melting pot : the role and status of the mixed population at the Cape, 1652-1795. Robertson, Delia A. [Johannesburg, South Africa]. ISBN 978-0-620-34153-0. OCLC 1017739598. 
  23. ^ F Wallis, Nuusdagboek: Feite en Fratse oor 1000 Jaar Cape Town: Human & Rousseau 2000
  24. ^ Dugard 1978.
  25. ^ Doyle 2014.
  26. ^ The handbook of world Englishes. Kachru, Braj B., Kachru, Yamuna., Nelson, Cecil L. Malden, MA: Blackwell Pub. 2009. ISBN 9781405111850. OCLC 62342809. 
  27. ^ Cullinan & Gordon 1992.
  28. ^ Childress 2010
  29. ^ Brockman 2006.
  30. ^ Noël 1993.
  31. ^ Cobbing, Julian (1988). „The Mfecane as Alibi: Thoughts on Dithakong and Mbolompo1”. The Journal of African History (на језику: енглески). 29 (3): 487—519. ISSN 1469-5138. doi:10.1017/S0021853700030590. 
  32. ^ Rubinstein 2004.
  33. ^ Walter 1972.
  34. ^ Charters, R. A. (Major, Royal Artillery) (1839). "Notices Of The Cape And Southern Africa, Since The Appointment, As Governor, Of Major-Gen. Sir Geo. Napier". United Service Journal and Naval and Military Magazine.
  35. ^ Encyclopædia Britannica, 15th edition
  36. ^ Davis 2007.
  37. ^ tinashe (14. 11. 2011). „Slavery in South Africa”. South African History Online (на језику: енглески). Приступљено 6. 9. 2018. 
  38. ^ „Sand River and Bloemfontein conventions | South African history”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 6. 9. 2018. 
  39. ^ Giliomee 2011.
  40. ^ Kruger 1902.
  41. ^ Eybers 1918.
  42. ^ „Suid Afrikaanse Geskiedenis”. www.boereafrikana.com. Приступљено 4. 9. 2018. 
  43. ^ An Illustrated history of South Africa. Cameron, Trewhella., Spies, S. B. (Stephanus Burridge). Newton Abbot: David & Charles. 1987. ISBN 978-0-7153-9051-1. OCLC 60040799. 
  44. ^ Great Britain Census Office 1906
  45. ^ Theal 1973.
  46. ^ The Voortrekkers: A history of the Voortrekkers Great Trek 1835–1845, Voortrekkers leave Natal
  47. ^ The British presence in the Transorange, 1845-1854. Schoeman, Karel. Cape Town: Human & Rousseau. 1992. ISBN 978-0-7981-2965-7. OCLC 28697131. 
  48. ^ Piers 2010.
  49. ^ Neil, Parsons. A new history of southern Africa (Second изд.). London. ISBN 978-0-333-57010-4. OCLC 28546762. 
  50. ^ Anonymous (21. 3. 2011). „A history of Indians in South Africa Timeline: 1654-2008”. South African History Online (на језику: енглески). Приступљено 6. 9. 2018. 
  51. ^ Woolbert, Robert Gale (1953). „The British Settlement of Natal: A Study in Imperial Migration. Alan F. Hattersley”. The Journal of Modern History (на језику: енглески). 25 (2): 191—191. ISSN 0022-2801. doi:10.1086/237608. 
  52. ^ Blakely 1993.
  53. ^ Roger Webster, "Die Adam Kok-Trek", in Langs die Kampvuur: Waare Suider-Afrikaanse stories, (Afrikaans, translated as "At the Campfire: True South African stories") New Africa Books, 2008
  54. ^ Nigel, Penn (2005). The forgotten frontier : colonist and Khoisan on the Cape's Northern Frontier in the 18th century. Athens: Ohio University Press. ISBN 978-0-8214-1682-2. OCLC 61731287. 
  55. ^ The British presence in the Transorange, 1845-1854. Schoeman, Karel. Cape Town: Human & Rousseau. 1992. стр. 11. ISBN 978-0-7981-2965-7. OCLC 28697131. 
  56. ^ Charles Prestwood Lucas et al. A historical geography of the British colonies. Vol IV: South and East Africa. Clarendon Press. London: 1900.
  57. ^ George McCall Theal, (2010). History of South Africa Since September 1795. Cambridge University Press. стр. 99. .
  58. ^ Roberts, Brian (1976). Kimberley : turbulent city. Cape Town: D. Philip in association with the Historical Society of Kimberley and the Northern Cape. ISBN 978-0-949968-66-1. OCLC 3033656. 
  59. ^ George McCall Theal, "Discovery of diamonds and its consequences", in History of South Africa from 1795 to 1872, Vol.IV, London: Allen & Unwin 1919
  60. ^ EJ Verwey: New Dictionary of South African Biography, Vol I, Human Sciences and Research (HSRC) Press, Pretoria: 1995
  61. ^ „Chronicles Basutoland by Robert Germond - AbeBooks”. www.abebooks.com (на језику: енглески). Приступљено 7. 9. 2018. 
  62. ^ A., Eldredge, Elizabeth (1993). A South African kingdom : the pursuit of security in nineteenth-century Lesotho. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-00329-5. OCLC 47010089. 
  63. ^ Ngubane 1963, стр. 40-41.
  64. ^ Morris 1998, стр. 148-150.
  65. ^ Dacob Dlamini, "Jacob Zuma a spawn of collaborators trying to right old wrongs", Rand Daily Mail, 30.7.2015.
  66. ^ Coplan, David B. (2000). „Unconquered territory: Narrating the Caledon Valley”. Journal of African Cultural Studies (на језику: енглески). 13 (2): 192. ISSN 1369-6815. doi:10.1080/713674311. 
  67. ^ „About Lesotho”. 7. 11. 2006. Приступљено 11. 9. 2018. 
  68. ^ B., Beck, Roger (2000). The history of South Africa. Westport, Conn.: Greenwood Press. стр. 74. ISBN 978-0-313-00031-7. OCLC 50322092. 
  69. ^ McCall., Theal, George (2010). History of South Africa since September 1795 Volume 4 The Orange Free State, the South African Republic, Zululand, Basutoland, Betshuanaland, and Matabeleland from 1854 to 1872. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780511783241. OCLC 889952222. 
  70. ^ B., Beck, Roger (2000). The history of South Africa. Westport, Conn.: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-00031-7. OCLC 50322092. 
  71. ^ Historical dictionary of the British empire. Olson, James Stuart, 1946-, Shadle, Robert. Westport, Conn.: Greenwood Press. 1996. стр. 118. ISBN 978-0-313-27917-1. OCLC 29843555. 
  72. ^ „Voortrekkers Great Trek - the Voortrekkers encounter Mzilikazi”. www.voortrekker-history.co.za (на језику: енглески). Приступљено 10. 9. 2018. 
  73. ^ Hofmeyr 1993, стр. 109-111.
  74. ^ „South African Military History Society - Journal- THE SEKUKUNI WARS”. samilitaryhistory.org. Приступљено 10. 9. 2018. 
  75. ^ Rajgopaul, Jeeva (7. 10. 2011). „King Sekhukhune”. South African History Online (на језику: енглески). Приступљено 10. 9. 2018. 
  76. ^ Illustrated history of South Africa : the real story. Reader's Digest Association South Africa (3rd изд.). Cape Town: Reader's Digest Association Ltd. 1994. стр. 166. ISBN 978-1-874912-27-9. OCLC 32341218. 
  77. ^ Illustrated history of South Africa : the real story. Reader's Digest Association South Africa (Expanded 3rd ed., completely updated изд.). Cape Town: Reader's Digest Association Ltd. 1994. стр. 168. ISBN 978-1-874912-27-9. OCLC 32341218. 
  78. ^ Newbury, Colin (1987). „Technology, Capital, and Consolidation: The Performance of De Beers Mining Company Limited, 1880–1889”. Business History Review (на језику: енглески). 61 (1): 3. ISSN 2044-768X. doi:10.2307/3115773. 
  79. ^ Newbury, Colin (1987). „Technology, Capital, and Consolidation: The Performance of De Beers Mining Company Limited, 1880–1889”. Business History Review (на језику: енглески). 61 (1): 4. ISSN 2044-768X. doi:10.2307/3115773. 
  80. ^ Gearge McCall Theal, History of South Africa: 1975 to 1872, Vol IV, London: Allen & Unwin 1919
  81. ^ „History of Diamonds | Cape Town Diamond Museum”. Cape Town Diamond Museum (на језику: енглески). Приступљено 7. 9. 2018. 
  82. ^ John, Lang (1986). Bullion Johannesburg : men, mines, and the challenge of conflict. Johannesburg: J. Ball. ISBN 978-0-86850-130-7. OCLC 16076022. 
  83. ^ Pakenham, Thomas (1991). The scramble for Africa, 1876-1912. Johannesburg: Jonathan Ball. ISBN 978-1-86842-041-4. OCLC 495471529. 
  84. ^ Newbury 1987, стр. 3. citing D Hobart Houghton and Jennifer Dagut (eds), Source Material on the South African Economy 1860–1970, Vol I, Cape Town: (1972). pp. 290,346
  85. ^ Cornelius William de Kiewiet, A History of South Africa, Social and Economic, London: Oxford University Press. (1957). pp. 96.
  86. ^ Newbury 1987, стр. 3. citing D Hobart Houghton and Jennifer Dagut (eds), Source Material on the South African Economy 1860–1970, Vol I, Cape Town. (1972). pp. 3.
  87. ^ The Imperialist Venture
  88. ^ „BBC World Service | The Story of Africa”. www.bbc.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 7. 9. 2018. 
  89. ^ P Holz, The Greatest Discovery of them all
  90. ^ New history of South Africa. Giliomee, Hermann, 1938-, Mbenga, Bernard. (1st изд.). Cape Town: Tafelberg. 2007. ISBN 9780624043591. OCLC 182717783. 
  91. ^ Goldavenue.com South African Gold Rush: 1885
  92. ^ Cain, P. J. (1993). British imperialism : innovation and expansion, 1688-1914. Hopkins, A. G. (Antony G.). London: Longman. стр. 276—314. ISBN 978-0-582-49175-5. OCLC 26054791. 
  93. ^ F., Jones, J. D. (1995). Through fortress and rock : the story of Gencor, 1895-1995. Johannesburg: J. Ball Publishers. стр. 5. ISBN 978-1-86842-029-2. OCLC 34396102. 
  94. ^ Jewish migration to South Africa : the records of the Poor Jews' Temporary Shelter 1885-1914. Newman, Aubrey. [Cape Town]: [JPSA, Isaac and Jessie Kaplan Centre for Jewish Studies and Research, University of Cape Town]. 2006. ISBN 978-0-7992-2315-6. OCLC 156844902. 
  95. ^ Alan, Jeeves (1985). Migrant labour in South Africa's mining economy : the struggle for the gold mines' labour supply, 1890-1920. Kingston [Ont.]: McGill-Queen's University Press. ISBN 978-0-7735-0420-2. OCLC 12489533. 
  96. ^ F., Jones, J. D. (1995). Through fortress and rock : the story of Gencor, 1895-1995. Johannesburg: J. Ball Publishers. стр. 47. ISBN 978-1-86842-029-2. OCLC 34396102. 
  97. ^ F., Jones, J. D. (1995). Through fortress and rock : the story of Gencor, 1895-1995. Johannesburg: J. Ball Publishers. стр. 53. ISBN 978-1-86842-029-2. OCLC 34396102. 
  98. ^ Rayne, Kruger (1996). Goodbye Dolly Gray : the story of the Boer War. London: Pimlico. ISBN 978-0-7126-6285-7. OCLC 34190712. 
  99. ^ Pakenham, Thomas. The Boer War (First American изд.). New York. ISBN 978-0-394-42742-3. OCLC 4933177. 
  100. ^ Robert, Crisp (1974). The Outlanders. St Albans: Mayflower. ISBN 978-0-583-12291-7. OCLC 3396332. 
  101. ^ „BBC - History - The Boer Wars” (на језику: енглески). Приступљено 13. 9. 2018. 
  102. ^ Michael Davitt, The Boer Fight for Freedom, "Summary and Estimates" New York: Funk & Wagnalls 1902
  103. ^ Owen, Coetzer (2000). Fire in the sky : the destruction of the Orange Free State, 1899-1902. Weltevreden Park, South Africa: Covos-Day Books. ISBN 978-0-620-24114-4. OCLC 45499969. 
  104. ^ „Black involvement in the Anglo-Boer War, 1899-1902 - South African Military History Society”. samilitaryhistory.org. Приступљено 17. 9. 2018. 
  105. ^ Warwick, Peter (2004). Black people and the South African War, 1899-1902. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1. ISBN 9780521272247. OCLC 430495602. 
  106. ^ Thompson 2001.
  107. ^ kedibone (14. 6. 2013). „The Native Land Act is passed”. South African History Online (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 14. 10. 2010. Приступљено 10. 9. 2018. 
  108. ^ Thompson, Leonard Monteath (2001). A history of South Africa. Yale University Press. ISBN 978-0-300-12806-2. OCLC 560542020. 
  109. ^ Adrift on the open veld : the Anglo-Boer War and its aftermath, 1899-1943. Emslie, Trevor. Cape Town, South Africa: Stormberg. 1999. ISBN 978-0-620-24380-3. OCLC 42773763. 
  110. ^ Walker 1991.
  111. ^ Coetzee 1948.
  112. 112,0 112,1 Nasson 2012
  113. ^ „First World War.com - Battles - The Battle of Delville Wood, 1916”. www.firstworldwar.com (на језику: енглески). Приступљено 10. 9. 2018. 
  114. ^ Willan 1918, стр. 61-86.
  115. ^ „DELVILLE WOOD”. www.delvillewood.com. Приступљено 10. 9. 2018. 
  116. ^ Willan 1918, стр. 83.
  117. ^ Nasson 1994, стр. 47-64.
  118. ^ Ally, Russell (1991). „War and gold— the bank of England, the London gold market and South Africa's gold, 1914–19”. Journal of Southern African Studies (на језику: енглески). 17 (2): 221—238. ISSN 0305-7070. doi:10.1080/03057079108708276. 
  119. ^ „South African Military History Society - Journal - THE SPECIAL SIGNAL SERVICES (SSS)”. samilitaryhistory.org. Приступљено 11. 9. 2018. 
  120. ^ „South African Military History Society - Journal page”. samilitaryhistory.org. Приступљено 11. 9. 2018. 
  121. 121,0 121,1 South Africa in World War II : a pictorial history. Keene, John. (1st изд.). Cape Town [South Africa]: Human & Rousseau. 1995. ISBN 978-0-7981-3388-3. OCLC 34493498. 
  122. ^ „Commonwealth War Graves Commission”. www.cwgc.org (на језику: енглески). Приступљено 11. 9. 2018. 
  123. ^ Orpen, Neil D. (1971). War in the desert. Cape Town: Purnell. ISBN 978-0-360-00151-0. OCLC 395210. 
  124. ^ Alfred, Price (1997). Spitfire Mark V aces, 1941-45. London: Osprey Aerospace. ISBN 978-1-85532-635-4. OCLC 38153588. 
  125. ^ sahoboss (31. 3. 2011). „Segregationist Legislation Timeline 1856-1913”. South African History Online (на језику: енглески). Приступљено 7. 9. 2018. 
  126. ^ Bunting, Brian (1989-12-01). Rise of the South African Reich (на језику: енглески) (Reprint изд.). London: Imported Pubn. ISBN 9780904759747. 
  127. ^ Multicultural states : rethinking difference and identity. Bennett, David, 1949-. London: Routledge. 1998. ISBN 978-0-203-15867-8. OCLC 48138214. 
  128. ^ War and society : the militarisation of South Africa. Cock, Jacklyn., Nathan, Laurie. Cape Town: D. Philip. 1989. ISBN 978-0-86486-115-3. OCLC 22432094. 
  129. ^ „Editorial Summary”. Scientific American. 19 (2): 19—19. 8. 7. 1868. ISSN 0036-8733. doi:10.1038/scientificamerican07081868-19. 
  130. ^ „United Nations Audiovisual Library of International Law”. legal.un.org. Приступљено 7. 9. 2018. 
  131. ^ „Nelson Mandela International Day”. www.un.org (на језику: енглески). Приступљено 7. 9. 2018. 
  132. ^ Benjamin, Beit-Hallahmi (1987). The Israeli connection : who Israel arms and why (1st American изд.). New York: Pantheon Books. ISBN 978-0-394-55922-3. OCLC 15429552. 
  133. ^ The Apartheid war machine : the strength and deployment of the South African armed forces. London: International Defence & Aid Fund. 1980. ISBN 978-0-904759-34-1. OCLC 7155631. 
  134. ^ Truth & Reconciliation Commission (1998), Findings in respect of the state and its allies: findings 82, 100 c, 100 f, 101, 102 pages 213, 219, 223, 224
  135. ^ Patrick Laurence, Death Squads: Apartheid's secret weapon, London: Penguin (1990). pp. 30.
  136. ^ Leonard, Richard. South Africa at war : White power and the crisis in southern Africa. Westport, Conn. ISBN 978-0-88208-108-3. OCLC 9132155. 
  137. ^ Truth & Reconciliation Commission (1998), Findings on the role of allies of the state. pp. 227–238
  138. ^ Peter Harris, "The role of rightwing vigilantes in South Africa", in States of Terror, Catholic Institute of International Relations. London: 1989. ISBN 978-1-85287-019-5. стр. 2-3.
  139. ^ Truth and Reconciliation Commission of South Africa Report, Vol. 6, Section 4 Appendix: The "Third Force" (2003). pp. 584.
  140. ^ Volume Five – Truth and Reconciliation Commission of South Africa Report
  141. ^ „"Institute of Security Studies, Monograph No.81" (PDF). 11. 1. 2012. Приступљено 17. 9. 2018. 
  142. ^ Comrades against apartheid : the ANC & the South African Communist Party in exile. Sechaba, Tsepo, 1963-. London: J. Currey. 1992. ISBN 978-0-253-31838-1. OCLC 23768989. 
  143. ^ M Evans, The Frontline States, Zambezia (1984/5), Vol XII, University of Zimbabwe.
  144. ^ M.), Thomas, Scott (Scott (1996). The diplomacy of liberation : the foreign relations of the African National Congress since 1960. London: Tauris Academic Studies. ISBN 978-1-85043-993-6. OCLC 34053250. 
  145. ^ W. Martin James III (2011). A Political History of the Civil War in Angola 1974–1990. Piscataway: Transaction Publishers. pp. 65.
  146. ^ Meredith, Martin (2005). The Fate of Africa: From the Hopes of Freedom to the Heart of Despair, a History of Fifty Years of Independence. pp. 316.
  147. ^ Bourne, Peter G. (1986). Fidel : a biography of Fidel Castro (1st изд.). New York: Dodd, Mead. ISBN 978-0-396-08518-8. OCLC 13525711. 
  148. ^ Archive, Wilson Center Digital. „Wilson Center Digital Archive”. digitalarchive.wilsoncenter.org (на језику: енглески). Приступљено 17. 9. 2018. 
  149. ^ Inge Tvedten, Angola: Struggle for Peace and Reconstruction
  150. ^ SIPRI Yearbook: Stockholm International Peace Research Institute
  151. ^ Victoria 1988.
  152. ^ Clayton, Anthony (1999). Frontiersmen : warfare in Africa since 1950. London: UCL Press. ISBN 978-0-203-15861-6. OCLC 48138365. 
  153. ^ Jan, Breytenbach (1990). They live by the sword. Alborton, Republic South Africa: Lemur. ISBN 978-0-620-14870-2. OCLC 25051522. 
  154. ^ UN Security Council, Resolution 435
  155. ^ Cambridge Journals, Review of Stockwell, In Search of Enemies
  156. ^ Stockwell, John (1984). In search of enemies : a CIA story. New York: Norton. ISBN 978-0-393-00926-2. OCLC 22269006. 
  157. ^ Anthony Egan, Review of "The Hidden Thread: Russia and South Africa in the Soviet Era" by Irina Filatova & Apollon Davidson, Focus: Journal of the Helen Suzman Foundation
  158. ^ Horace Campbell, "Siege of Cuito Cuanavale"Current African Issues No.10, Scandinavian Institute of African Studies, Uppsala, Sweden. pp. 22–6
  159. ^ Phyllis, Johnson (1989). Apartheid terrorism : the destabilization report. Martin, David, 1936-, Commonwealth Committee of Foreign Ministers on Southern Africa. London: Commonwealth Secretariat in association with J. Currey. ISBN 978-0-253-33133-5. OCLC 20629398. 
  160. ^ „General Assembly Resolutions 21st Session”. www.un.org. Приступљено 17. 9. 2018. 
  161. ^ „Protocol of Geneva: Agreement between the Governments of Angola, Cuba and South Africa”. peacemaker.un.org (на језику: енглески). стр. UN Peacemaker. Приступљено 17. 9. 2018. 
  162. ^ B Turok (ed), Witness from the Frontline: Aggression and resistance in southern Africa, London: Institute for African Alternatives. 1990. ISBN 978-1-870425-12-4.
  163. ^ Edgerton, Robert B, Africa's armies: from honor to infamy: a history from 1791 to the present (2002). pp. 109.
  164. ^ "B&J": Jacob Bercovitch and Richard Jackson, International Conflict : A Chronological Encyclopedia of Conflicts and Their Management 1945–1995 (1997)
  165. ^ Sunday Times (Johannesburg), Insight section. 1 November 1998
  166. ^ Sibiso Ndlovu (ed.)The Turn to Armed Resistance. University of South Africa (Unisa) Press, Pretoria, Chapter 2, Vol 2, 2001
  167. ^ Apartheid Museum, Johannesburg Resistance to Apartheid
  168. ^ „Truth Commission - Special Report - Transcript of episode 72, section 3, starting at: 20:40”. sabctrc.saha.org.za. Приступљено 22. 9. 2018. 
  169. ^ Gregory Houston and Bernard Magubane, "ANC Political Underground in the 1970s", in The Road to Democracy, Pretoria: South African Democracy Education Trust, Vol 2, pp. 381
  170. ^ Bernard Magubane, Gregory Houston (6. 9. 2015). „"ANC Political Underground in the 1970s" (PDF). Приступљено 22. 9. 2018. 
  171. ^ sahoboss (3. 4. 2011). „June 16 Soweto Youth Uprising casualties”. South African History Online (на језику: енглески). Приступљено 22. 9. 2018. 
  172. ^ „DispatchLIVE”. www.dispatch.co.za (на језику: енглески). Приступљено 22. 9. 2018. 
  173. ^ „Mass Democratic Movement (MDM) - The O'Malley Archives”. www.nelsonmandela.org. Приступљено 22. 9. 2018. 
  174. ^ „Remains of 83 hanged prisoners to be exhumed from Kgosi Mampuru II”. News24 (на језику: енглески). Приступљено 22. 9. 2018. 
  175. ^ Gennadʹevich 2008.
  176. ^ Information, United Nations Dept of Public (1992). Yearbook of the United Nations. 45.1991(1992) (на језику: енглески). Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 978-0-7923-1970-2. 
  177. ^ „Elections in South Africa”. africanelections.tripod.com. Приступљено 23. 9. 2018. 
  178. ^ „Between staying and going”. The Economist (на језику: енглески). Приступљено 23. 9. 2018. 
  179. ^ „Unforgivable”. The Economist (на језику: енглески). Приступљено 23. 9. 2018. 
  180. ^ „Apartheid debt settled”. Fin24. Приступљено 23. 9. 2018. 
  181. ^ „Aids Foundation South Africa”. www.aids.org.za (на језику: енглески). Приступљено 23. 9. 2018. 
  182. ^ Saks, David (24 August 2012). "Rabbi Goldstein, as part of NIFC-SA, reaches out to Lonmin victims"
  183. ^ Financial Times,"South African mining stuck in the past"
  184. ^ „Apartheid’s Long Shadow”. 22. 8. 2015. Приступљено 23. 9. 2018. 
  185. ^ DM Powell, M O’Donovan and J De Visser, Civic Protests Barometer 2007–2014, Cape Town: Community Law Centre, University of Western Cape, 2015
  186. ^ „Spat within tripartite alliance runs deep | IOL News” (на језику: енглески). Приступљено 23. 9. 2018. 
  187. ^ African National Congress, "ANC policy".
  188. ^ Freedom Charter, adopted 26 June 1955
  189. ^ Reporter, Staff. „We will nationalise -- Mandela”. The M&G Online (на језику: енглески). Приступљено 23. 9. 2018. 
  190. ^ „Monthly Review | Neoliberalism and Resistance in South Africa”. Monthly Review (на језику: енглески). 1. 1. 2003. Приступљено 23. 9. 2018. 
  191. ^ Johannes., Terreblanche, Solomon. Lost in transformation : South Africa's search for a new future since 1986. Johannesburg. ISBN 9780620537254. OCLC 809772826. 
  192. ^ Jonathan Crush (ed), The Perfect Storm: Realities of Xenophobia in Contemporary South Africa, Southern African Migration Project, University of Cape Town & Queen's University, Canada, 2006
  193. ^ Refugees, United Nations High Commissioner for. „UNHCR Global Appeal 2011 (update) - South Africa”. UNHCR (на језику: енглески). Приступљено 7. 9. 2018. 
  194. ^ Refugees, United Nations High Commissioner for. „UNHCR - The UN Refugee Agency”. www.unhcr.org (на језику: енглески). Приступљено 7. 9. 2018. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]