Овај чланак је добар. Кликни овдје за више информација.

Историја Београда

Из Википедије, слободне енциклопедије

Историја Београда датира у прошлост до 7000. п. н. е. Винчанска култура, једна од најважнијих праисторијских култура Европе, је настала у околони Београда у 6. миленијуму п. н. е. У старом веку, трачко-дачка племена су насељавали ову област, да би Келти освојили насеље на месту данашњег Београда и дали му име Сингидун. Римљани су освојили град за време цара Октавијана Августа и дали му статус муниципија половином 2. века. Град су населили Словени су око 520. Београд је неколико пута прелази у посед Византије, Бугарске, Угарске и Србије. Османско царство је освојило Београд 1521. и касније у њега пренело седиште санџака. Од краја 17. века град је често прелазио под османлијску или хабзбуршку власт. Београд је постао главни град Србије 1841. Северни део Београда је остао хабзбуршки погранични крај све до 1918. Због свог стратешког положаја, око града се водило више од 115 ратова и био је рушен 44 пута.[1] Београд је био главни град Југославије (у свим њеним облицима) од њеног основања 1918, па до коначног раздруживања 2006.

Праисторија[уреди]

Lady of Vinča (5500 BC)

Окресано камено оруђе пронађено у Земуну показује да су заједнице ловаца и скупљача плодова насељавале околину Београда још у палеолиту и мезолиту. Нека од ових оруђа мустеријенске индустрије, која се више повезује са неандерталцима неко са данашњим људима. Из старијег каменог доба, потичу остаци људских костију и лобања неандерталаца, пронађени у каменолому код Лештана, у пећини на Чукарици и у близини Бајлонијеве пијаце. Орињачка и граветијенска оруђа су такође пронађена овде, што индицира постојање насеобина у периоду од пре 50.000 до 20.000 година.[2]

Неолитске старчевачка и винчанска култура су се развијале у околини Београда и доминирале Балканским полуострвом (као и деловима средње Европе и Мале Азије) пре око 7000 година.[3][4][5][6]

Остаци културе млађег каменог доба, пронађени су у Винчи, Жарково и у Горњем граду, изнад ушћа Саве у Дунав. То указује да је простор Београда био насељен у континуитету и да је растао интензитет насељавања. Многа данашња насеља београдске околине леже на културним слојевима ранијих праисторијских насеобина.

Прве земљораднички народи који су насељавали овај регион се повезују са неолитском старчеваком културом, која је цветала између пре 6200 и 5200 година.[7] Постоји неколико ископина Старчевачке културе у и око Београда, укључујући и насеље Старчево, по коме је култура добила. Старчевачку културе је сменила Винчевачка култура (5500—4500. п. н. е.), напреднија земљорадничка култура израсла из ранијих старчевачких насеобина. Она је такође добила име о топониму у околини Београда Винча-Бело Брдо. Винчанска култура је била позната по својим врло великим насеобинама, од којих су нека била највећа у праисторијској Европи;[8] антропоморфним фигурнимама као што је Lady of Vinča; најранијој бакарној металургији у Европи;[9] и Винчанском писму.

Винча — Бело брдо крај Београда спада у ред најзначајнијих насеобина и културних налазишта праисторијског периода. Археолошке ископине на Роспи ћуприји, Горњем граду, Карабурми, Земуну и Винчи потврђују претпоставке да је подручје Београда било интензивно насељено и да се његово становништво бавило плужном земљорадњом и другим пратећим привредним делатностима. На овим локалитетима откривене су некрополе бронзаног и металног доба као и докази различитих културних утицаја.

Стари век[уреди]

Племенска држава Скордиска са центром у Сингидунуму (данашњем Београду), 3-1. век пре нове ере.

Палеобалканска племена Трачана и Дачана су владали овим простором пре римског освајања.[10] Област Београда је насељавало трачко-дачко племе Синги.[3] Након келтске инвазије на Балканско полуострво 279. п. н. е., келтско племе Скордисци је преузело град и назвало га Сингидун (дун = тврђава).[3][11]

Нема готово никаквих трагова о том келтском граду, осим што су на локалитетима Карабурме и Роспи ћуприје пронађене некрополе са уметнички вредним предметима, које су припадале ратницима племена Скордисци. Знатни келтски културни утицаји уткани су у духовну културу становништва Сингидунума, који су делом пренети и помешани са римским античким културним елементима.

Римска владавина[уреди]

Новац цара Јовијана из Сингидунума

Римљани су почели да освајају земље око Сингидуна током 1. века п. н. е. Гај Квинт Скрибоније Курио, проконзул Македоније је напао унутрашњост Балканског полуострва све до Дунава, покушавајући да истера Скордиске, Дарданце, Дачане и друга племена. Римљани су остали само на кратко и оставили област ван римске управе. Стога се мало зна о тим операцијамма или када је ова област организована у провинију Мезију. Римске легије предвођене Силаном су стигле до Београда 34. или 33. п. н. е. Област није била стабилизована све до Октавијанове владавине, када је Марко Лициније Крас, унук Цезаровог тријумвира и проконзул Македоније, коначно умирио регион 29. п. н. е. Мезија је званично организована у провинцију неко време пре 6. године, када је први пут поменут њен управник Аул Цецина Север. Име града је романизовано у Сингидунум. Сингидунум је постао једна од главних насеобина провинције, смештен између Сирмијума (Сремске Митровице и Виминацијума (Костолца), док се са друге стране налазио Таурунум (Земун). Иако су и Сирмијум и Виминацијум били значајнији градови од Сингидунума, град је задржао свој значај због свог стратешког положаја дуж пута Via militaris, важног римског пута који је повезивао римске тврђаве и насеља дуж дунавског лимеса.

Конзервирани остаци бедема (лево и десно) и куле (у средини) римског каструма

Сингидунум је достигао свој врхунац доласком Легије IV Флавија 86. године. Ова легија од око 6.000 војника је била најважнија војна формација која се супростављала претњи Дачана са друге стране Дунава. Легија је подигла квадратни каструм, који се налазио у Горњем граду данашњег Калемегдана. Трђава је првобитно саграђена од земље, али је убрзо ојачана каменом, и њени остаци се данас могу видети код североисточног краја Горњег града. Легија је такође изградила мост преко Саве који је повезивао Сингидунум и Таурунум. Још један корак који су Римљани предузели да се ојача Сингидунум је било насељавања ветерана легије поред тврђаве. Временом је то насеље израсло око каструма. Насеље је имало изглед мреже, са улицама које су се секле под правим углом. Остатак ове структуре може се видети и у данашњем Београду по оријентацији улица Узун Миркове, Обилићевог венца, Цара Душана и Краља Петра I. На месту данашњег Студентског трга налазио се форум, који су окруживале терме (чији су остаци откривени 1970-их). Други остаци римске културе као што су гробнице, споменици, скулптуре, керамике и новчићи су пронађени у селима и варошицама око Београда. Цар Хадријан је дао Сингидунуму статус муниципија у првој половини 2. века. Сингидунум је касније прерастао овај статус и постао пуноправна колонија. Римски цар Јовијан, који је поново успоставио хришћанство за званичну религију Римског царства, је рођен у Сингидунуму 332. Сингидунум и Мезија су напредовали у мирнодопском периоду, али то није трајало задуго, због нарастајућих проблема како и ван царства, тако и у њему.

Антонинијан из времена цара Караузија. На новчићу се види лав, симбол Легије IV Флавија.

Римско царство је почело да пропада крајем 3. века. Провинција Дакија, коју је након неколико дугих и успешних похода основао цар Трајан, је почела да пропада због инвазије Гота 256. Цар Аурелијан, суочен са изненадним губитком многим провинција и велике штете која су причињавала варварска племена, је евакуисао Дакију до 270. Сингидунум се поново нашао на граници пропадајућег царства.

Средњи век[уреди]

Византија (395—626)[уреди]

Након смрти цара Теодосија I, Римско царство је подељено на два дела. Сингидунум се нашао на северозападној граници Источног римског царства. Мезија и Илирик су претрпеле разаруће нападе услед сукцесивних инвазија Хуна, Острогота, Гепида, Сармата, Авара и Словена. Сингидунум су 441. освојили освојили Хуни, који су разорили град и тврђаву и продали његово становништво у робље. У наредна два века, град је мењао власника неколико пута. Римљани су повратили град након рапсада Хунског царства 454., али су Сармати убрзо заузели град. Остроготи су заузели град 470. и истерали Сармате. Град су касније освојили Гепиди (488), али су га Остроготи повратили 504. Источно римско царство је преузело град након мировног споразума са Остроготима.

Византијски цар Јустинијан I је обновио Сингидунум 535., вративши тврђави и насељу некадашњу војну вредност. Град је уживао у кратком мирнодопском периоду око 50 година, до аварске пљачке 584. Током Маврикијевих балканских похода, Сингидунум је служио као база, али је поново изгубљен када су 602. године Авари опљачкали и спалили Сингидунум. Око 630. године Словени су се населилу у Сингидунуму и околини, уз дозволу византијског заповедника града. До овог времена, град је изгубио свој значај пограничног утврђења.

Бугарска, Угарска, Византија, Србија[уреди]

Београдска крштеница, писмо Папе Јована VIII бугарском кнезу Борису, десети ред

После тога, више од два и по века, нема помена о њему. Аварски и словенски ратници нису марили за овај град, јер он више није имао положај граничног утврђења. Он се тада налазио унутар ширег подручја Балкана који су Словени већ освојили. И поред тога археолошки налази указују на континуиран живот у граду и његовој околини.

Неколико векова после првог помена Београда као словенског града, у њему се смењују разне војске и освајачи. До Београда су најпре дошли Франци који су под Карлом Великим уништили Аваре. На рушевинама Таурунума оснивају франачко насеље Малевила, да би словенизацијом касније назив био Землн (Земун). Франачку владавину замењују Бугари, а њихову Мађари.

Бугари су преузели власт над тврђавом 827. Поновни помен града и то под словенским именом Београд (Бели град-вероватно по зидинама од белог кречњака), среће се тек у 9. веку, 16. априла 878. у једном писму папе Јована VIII бугарском цару Борису Михајлу, о смењивању београдског хришћанског епископа Сергија. Касније се тај назив среће у различитим варијантама. Мађарска војска је 896. напала Београд. Византија је освајила Београд 971.

После 976. Београд је преузео бугарски цар Самуило. Византијски цар Василије II покорио је Самуилово царство 1018. и Београд је опет постао значајна погранична тврђава Византије. Током 11. и 12. века око Београда се отимају супарничке силе: Угарска, Византија и Бугарска.

Петар Одељан се у Београду прогласио за цара. У околини Београда је отпочео његов устанак против византијске власти. Слика илуструје Скиличину хронику.

У лето 1040. године букнуо је у Поморављу устанак против Византије на чијем челу се нашао Петар Дељан. Устаници су убрзо освојили Београд, Ниш и Скопље. Дељан се издавао за Самуиловог унука, на основу чега је у Београду 1040. проглашен за цара, настављача Самуиловог царства, али је устанак угушен већ 1041.

У другој половини 11. века обновљени су угарско-визанијски сукоби. Угарски краљ Саломон је 1068. године освојио неко византијско погранично утврђење за које се може претпоставити да је Београд.[12] Византинци су утврђење брзо повратили. Борбе на Дунаву су временом добијале на жестини. Неколико година касније угарски краљ предузео је велики напад на Београд за који се претпоставља да је био 1071/72. године. Мађари су после двомесечне опсаде успели да продру у град, а малобројна посада на челу са дуксом Никотом морала је да напусти тврђаву и да се преда. Угарска војска је потпуно опљачкала Београд.[13] Краљ Саломон је после овог успеха наставио рат продирући до Ниша. Мир је убрзо после овога склопљен. Како је Византија повратила Београд није познато, али се може претпоставити да угарска власт у њему није дуго трајала и да је Византија већ 1072. преузела Београд.[13] Угарска војска је 1096. разорила Београд, али га је Византија задржала. Мађарски краљ Стефан II је порушио Београд 1124. и његовим каменом градио Земун. Византијски цар Манојло I је порушио Земун 1154. и београдским каменом поново градила Београд.[11] Угарска је 1182. напала и опљачкала Београд. Византија је 1185. повратила Београд дипломатским путем.

За то време кроз град пролазе бројни крсташки походи на Исток остављајући свој рушилачки печет на њему. Од 1096. до 1189. кроз Београд пролазе крсташке војске. Током шестодневног боравка Петра Пустињака у Земун], крсташка војска је починила масакр и опустошила град. Становници Београда су напусти град и повукли се у Ниш, јер су се плашили да би крсташка војска могла починити сличан злочин у њиховом граду. Крсташку војску која је прошла поред Београда 1147. предводио је немачки цар Конрад III. Под вођством Фридриха Барбаросе 1189. г. кроз Београд пролази 190.000 људи. Овај предводник крсташа видио је Београд у рушевинама. Колико је страдао можемо судити по упоређивању са записом арапског географа и картографа Идризија, који у опису „Итинерера цариградског пута“ из 1154. г. помиње Белградук као добро насељену и живу варош са многим црквама.

Београд у је од 1230. саставу Бугарске, али већ 1232. је припао Угарској.

Држава српског краља Стефана Драгутина, са центром у Београду, 13-14. век

Српски краљ Драгутин, зет и вазал мађарског краља Стефана, добио је од угарске круне Мачву са Београдом, који тада први пут долази под српску власт. То је био период интензивног насељавања српског живља и јачање утицаја Српске православне цркве. Ту је Драгутин имао свој двор. Новосаграђена Саборна црква била је оличење снаге и богаства младе српске државе. После Драгутинове смрти 1316. настао је спор: Угарска је тражила повраћај града, који је преузео Драгутинов брат Милутин. Угарска је освојила Београд 1319. године. Порушени и запустели град је прикључен Мачванској бановини, поставши погранична база угарском одупирању ширењу српске државе са југа, у време цара Душана.[11]

Противници угарске круне, браћа Хорвати, освојили су Београд 1382. Угарска је повратила Београд 1386. У таквом стању Београд дочекује 15. век, кад на историјску сцену Европе ступају Турци, нова велика освајачка сила.

У жељи да се што спремније одупру турској најезди и на Саву и Дунав имају јако упориште, Мађари дозвољавају изградњу Београда за време деспота Стефана Лазаревића. Он је Београдом владао од 1403. до 1427. г., и то је време правог процвата града. Београд је не само престоиница српске државе, већ и најважнији привредни, културни и верски центар. Граде се:Митрополитска црква, нова тврђава, деспотов дворац, болница и библиотека. Трговци добијају повластице и долазе богати и способни људи, који доприносу просперитету града. Претпоставља се да је град тада могао бројати 40-50 хиљада житеља.

Београдска бановина 1490. године
Зиндан капија из угарског периода

После Стефанове смти, деспотов наследник Ђурађ Бранковић, био је принуђен 1427. да град преда Мађарима, а он по угледу на Београдску подиже Смедеревску тврђаву. У време стогодишњице уграске владавине изењена је целокупна структура становништва и изглед самог града. Град почиње нагло да стагнира, а потиснуто српско становништво је живело у предграђу и њему није био доступан Горњи град. Угарски краљ Жигмунд све више је насељава мађарско становништво и ширио утицај католичке цркве.

После пада Смедерева 1440. г., Београдску тврђаву опседала је турска војска са преко 100.000 ратника, на челу са султаном Муратом II, али је град, уз велика разарања, одбрањен. У жељи да освоје град Турци на оближњем брду Жрнов, данашњој Авали, подижу своје утврђење, одакле су посматрали и контролисали околину. Султан Мехмед II је 1456. безуспешно опседао град. Београд се цитира и најстаријој сачуваној песми из 1476. године и арамади краља Матије. Готово читав један век Београд је одолевао турским нападима.

Нови век[уреди]

Османско царство[уреди]

Београд у 16. веку

Турци су под вођством султана Сулејмана Величанственог, 28. августа 1521. успели да освоје Београд. Град је срушен и спаљен, а пут ка Будиму и Бечу отворен. Померањем границе на север, мења се стратешки положај Београда, и у наредних 150 година, остао је релативно миран град са значајном трговачком и саобраћајном функцијом. Од септембра 1521. из Смедерева је пресељено седиште санџака, а његов бег је био Крајишник Бали-бег Јахјапашић.

Померањем турске границе на север, дотадашње погранично утврђење је израсло у управно, војно, трговачко и саобраћајно средиште тог дела турског царства. У тек обновљеном граду оријенталног изгледа, све више је цветало занаство и трговина. У почетку турске владавине већинско становништво је било муслиманско. Турака је било мало, а потурица са Балкана много.[11] Он је стециште трговаца из Дубровника, Венеције, Грчке и Аустрије и занатлија Турака, Јермена, Срба и Рома. Од занатлија истицале су се абаџије, ашчије, пушкари и други. Поред чаршије, Османлије су за 146 година своје владавине подигле 6 каравансараја, два безистана, два имарета, седам хамама, више школа и текија те око 40 џамија од којих је најимпресивнија била Ибрахим-бегова џамија у данашњој улици Обилићев венац.[11][14] Град је изашао из оквира средњовјековних бедема и почиње све више да се шири дуж трговачких путева који су везивали Исток са Европом.

Београдом је 1579. харала куга, тако да је три године касније београд имао само 934 куће.[11] Најбрже се обнављао српско становништо. Оно је представљало најпоталченији слој становништва, оптерећеном кулуком. Живело је ван тврђаве у сиромашним махалама, а основна делатност су биле земљорадња и донекле занатство.[11]

Свој највећи успон под Турцима град достиже средином 17. века када је имао око 100.000 становника.[11]

Аустријско-турски ратови[уреди]

После 167 година релативно мирног развоја, град је постао мета ратних сукоба. За време Великог бечког рата, глад је захватила град, један пожар је однео складиште оружја и око четири хиљаде кућа.[11] Аустријски војвода Максимилијан Баварски је 6. септембра 1688. освојио Београд. Само 20 дана касније избио је Рат Велике алијансе, па су Аустријанци морали да повуку већину своје војске са Србије. То је омогућило Турцима да се две године касније прегрупишу и стекну иницијативу. Турски офанзива је покренула Велику сеобу Срба. У Београду је одржан црквено-народни сабор, који је захтевао од аустријског цара Леополда повластице за Србе. Турци су опсели Београд иу октобру и заузели га после шестодневне опсаде. Град из ових сукоба изашао разорен, а његово становништво због сарадње са Аустријанцима, изложено убијању, прогонима и пљачкама.

После тога Београд је поново погранична варош, и то све новог аустријско-турског рата. Аустријска војска под командом принца Еугена Савојског поново заузела Београд 17. августа 1717. Пожаревачким миром Београд и север Србије су припојени Аустрији. Војну управу је 1720. заменила Београдска администрација, чији је председник до 1733. био кнез Александар Виртембершки. Од 1723. до 1736. трајала је изградња Београдске тврђаве на месту порушене тврђаве према захтевима савремених војно стратешких потреба, по плановима пуковника Николе Доксата де Мореса. Аустријска владавина Београдом у периоду од 1717. до 1739. означена је правом трансформацијом града, јер он губи до тадашње турско-источњачке црте и поприма обележја средњевропског града. Поред тврђаве и варош је опасана бедемима, а изграђена су и нова здања. Оживљава трговина, а у њега се све више досељавју Немци, Мађари, Французи, Чеси и др. Варош је подељена на Немачки Београд на Дунаву и Српску варош на Сави. Одлуком цара Карла VI у Немачком Београду су могли становати само Немци, док су сви стали морали да се иселе у савску варош. Цар Карло VI је потврдио одлуку којом је је за за београдског митрополита поставио Мојсија Петровића.

У новом аустријско-турском рату, турска војска је поразила аутријску војску код Гроцке. Према преелиминарном споразуму, Аустријанци морали да сруше све што су саградили (бедеме, касарне и друге објекте). Од аустријских објеката преостало су само барутни магацин,[15] капија Карла VI и Леополдова капија. Немачко становништво се иселило, као и Срби који су се населили у Петроварадинском шанцу.

Београдским миром, закључен између Аустрије и Турске, град је поново враћен Турцима. Турци су многе цркве претвориле у џамије. Он поново постаје варош оријенталних обележја и то са пограничним положајем, јер је граница Београдским миром граница повучена на реци Сави. Да би Београдска тврђава попримила стари (данашњи) изгллед, Турцима је било потребно скоро 14 година. Док је Београд назадовао, на другој страни Земун је добио посебан статус у оквиру Војне крајине и такви услови му омогућавају да развије привреду: трговину, занаство, рибарство и бродарство. Јача грађански сталеж, подижу се утврђења, државне зграде и цркве. Из тог времена потичу куће као што су: Караматина, Ичкова и кућа Димитрија Давидовића. Српска основна школа је отворена 1745. године, а у граду раде и сликар Георгије Тенецки и други културни ставараоци.

Београдски пашалук (Смедеревски санџак) 1791. године

Крајем века у последњем аустро-турском рату, Београд је 8. октобра 1789. освојила војска маршала Гидеон Лаудона. Како се Аустрија у исто време налазила у сукобу са Пруском, затражила је мир. На основу Београдског мира из 1739, Београд и северна Србија су поново враћени Турцима. Међутим, тек потписивањем Свиштовског мира 1791., Аустријанци су се повукли у Земун. Турска војска Бећир-паше је преузела град 23. октобра 1791.

Куга из 1794. године је однела животе око 4500 становника Београда.[11] Грчки револуционар Рига од Фере је убијен у Београду 1798.

Ослобођење[уреди]

Дахије убијају Хаџи Мустафа пашу, баркорез непознатог аутора

После убиства Мустафа-паше 1801., дахије су успоставиле своју власт у граду и околним селима. То је било време потпуног безвлашћа, јањичарског насиља и пљачки. Оно је завршено сечом кнезова и других виђенијих Срба. Буђење националне свести и догађањи око сече кнезова довели су до подизања Првог српског устанка 1804. г. Устанак под вођством Карађорђа имао је од самог почетка за циљ и ослобађање Београда. После две године борби, град је освојен 1806., а Београдску тврђаву 1807. Београд је поново постао главни град Србије. У Београду је већ 1807. заседао и Правитељствујушчи совјет сербски, а од 1811. ту су се налазила и прва министарства. Из Аустрије и других крајева су долазили виђенији људи и интелектуалци, међу којима су Сима Милутиновић Сарајлија, Иван Југовић, Доситеј Обрадовић, који су 1808. године основали прву Велику школу.

Зграда некадашње Велике школе, данас Вуков и Доситејев музеј

Динамичан развој Београда прекинут је турским освајањем 1813. године, а репресалије које су уследиле довеле су до Другог српског устанка устанка 1815. г. Вођа устанка, кнез Милош Обреновић, успео је да унесе више дипломатије у односе са Турцима. Он у Београд, уз одређене повластице, све више насељава српски живаљ са југа, па Турци, готово у бесцење, почињу да продају имања и куће. Турци су задржали тврђаву, док је варош припала Србима. У Београду је 1830. прочитан Султанов хатишериф о аутономији Србије. У граду се подижу први значајни објекти: Конак кнегиње Љубице, Саборна црква у Београду, дворски комплекс у Топчидеру, итд. Сем своје привредне функције Београд је постао и значајно културно средиште. 1831. године отпочела је са радом прва штампарија у Београду. Из Крагујевца 1835. је пренета штампарија и почеле су да излазе "Новине србске", прве новине у Београду. Прва пошта отворена је 1840. У граду су отворене Богословија, прва гимназија и град постаје уточиште бројних културних стваралаца тог времена попут: Вука Караџића, Јована Стерије Поповића, Јоакима Вујића, Димитрија Давидовића и других. Године 1841. Београд постаје престоница Кнежевине Србије за време прве владавине Михаила Обреновића. Народни музеј у Београду основан је 1844. а 1855. успостављена прва телеграфска линија Београд - Алексинац.

Илустрација предаје кључева града Београда кнезу Михаилу на Калемегдану

Присуство турске војске у тврђави спутавало је развој Београда. Међутим, догађаји око убиства једног српског дечака на Чукур чесми, када је дошло до бомбардовања београдске вароши, бивају поводи да се почне преговарати око дефинитивног одласка турске војске из српских градова. Турски командант Београда Али-Риза паша предаје 1867. на Калемегдану кнезу Михаилу кључеве београдског града. После владавине од 346 година, 18. априла 1867. Турци су коначно напустили Београд. Београд је постао слободан симболичном предајом кључева када су и турске војничке страже замењене српским војницима, а поред заставе Турске подигнута је и застава Србије.

На почетку српско-турског рата 1876. са тврђаве је коначно скинута застава Турске. На Берлинском конгресу 1878. призната независност Србије. 1882. Србија постаје краљевина, а Београд њена престоница.

Београд око 1890.

То је био нови подстицај бржем привредном и културном развоју града. У другој половини 19. века извршена је урбанистичка и остала европеизација. Централни положај имала је Улица кнеза Михаила, најкраћа веза између тврђаве и вароши. Она убрзо постаје и најважнији трговачко пословни центар, какву је улогу и данас задржала. Прве телефонске линије уведене су 1883. у Београду Старе занате замјењује индустрија, а трговину и саобраћај поспешује изградња пруге Београд-Ниш и железнички мост на Сави 1884. Прва водоводна мрежа у граду пуштена је у рад 1892. Електрично осветљење је уведено 1893, а 1894. је кренуо први електрични трамвај.[16] Град је добио парабродско друштво и значајне научно-културне установе.

Модерно доба[уреди]

Кнез Михаилова улица на прелазу два века

Међутим, упркос изградњи железничке пруге до Ниша, укупни услови у Србији били су као и у осталим претежно пољопривредним земљама, а Београд је 1900. имао само 69.100 становника.[тражи се извор] Убрзо, 1905. број становника се повећава на преко 80.000, а на почетку Првог светског рата 1914. и до 100.000, не рачунајући Земун који је тада припадао Аустругарској.[17][18]

Аустријанци бомбардују и заузимају Београд 1914., али га српска војска убрзо ослобађа после Колубарске битке. Немачке и аустријске трупе под командом 1915. фелдмаршала Аугуста фон Макензена заузимају Београд. Српска и делови савезничке војске ослобађају Београд 1918. Београд 1918. постаје престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

Након Првог светског рата и окупације Аустроугарске и немачких трупа, Београд је доживео брз развој и значајну модернизацију као престоница нове Краљевине Југославије. Мало је позната чињеница да је Београд тада имао један од првих будистичких храмова у Европи.[19] Током двадесетих и тридесетих година 20. века, број становника се попео на 239.000 до 1931. заједно са западним предграђем Земуном, који је раније био у Аустроугарској. До 1940, број становника је био око 320.000, прираштај становништва између 1921. и 1948. је износио приближно 4,08 % годишње.[18] Авионска линија Париз - Будимпешта је 1923. продужена до Београда, 1927. је отворено здање аеродрома Београд. Радио Београд је почео са радом 1929. Краљ Александар I Карађорђевић је укинуо Видовдански устав и завео лични режим. У свим општинама, па тако и у граду Београду изабране општинске органе смењују председници општина које је поставио краљ. Мост „Витешког краља Александра“, познат као „трамвајски“ мост преко Саве, је изграђен мост 1934. [а] Први мост преко Дунава, Панчевачки мост, пуштен је у саобраћај 1935. Београдски сајам је отворен 1937.[16]

Други светски рат[уреди]

Београд после бомбардовања 1941.

Југославија је 25. марта 1941. потписала Тројни пакт и придружила се Силама Осовине. Због овога је 27. марта уследио масовни протест у Београду и државни удар. Град је 6. и 7. априла тешко бомбардовао Луфтвафе и усмртио 2.274 људи. У бомбардовању је запаљена и изгорела Народна библиотека Србије, где су настрадале хиљаде књига и средњовековних рукописа[20]. Југославију су напале немачке, италијанске, мађарске и бугарске снаге, уз помоћ Албанаца и Хрвата. Након капитулације Краљевине Југославије, сремска предграђа Београда (Земун) су ушла у састав Независне Државе Хрватске, нацистичке марионетске државе. У Београду и централној Србији нацисти су подржали формирање владе Милана Недића.[21]

Јевреји интернирани у априлу 1941.

Београдски Јевреји, Роми, комунисти, и други антифашисти одведени су у логоре Сајмиште и Бањица, кроз које је у току рата прошло око 125.000 логораша. Јеврејска заједница је од 1643. живела у четврти Дорћол поред Дунава. Пре рата ту их је било 10.400. Окупацију је преживело свега око 10% њих. На Сајмишту је страдало око 40.000 Срба и 7-8.000 Јевреја.[22] На Бањици је убијено око 4.200 људи. Ликвидације су вршили немачки окупатори, док су логораше углавном хапсили српски квислинзи, који су чинили и администрацију Бањичког логора.[23]

Град су бомбардовали и савезници 16. и 17. априла 1944. године. Тада је погинуло 1600 људи[20].

Борбе за ослобођење града су почеле 13. и 14. октобра, а град је коначно ослобођен 20. октобра 1944. Ослободили су га заједничким снагама партизани и Црвена армија. Губици партизана су били око 1.000 бораца, а Црвене армије око 2.000. У току целог рата, Београд је изгубио око 50.000 људи и претрпео тешка разарања[20]. На простору целе Србије (па и Београда) извршена општа мобилизација за пробој Сремског фронта. Нове комунистичке власти хапсе и ликвидирају квинслинге.

Послератни Београд[уреди]

Нови Београд 1978.

У послератном периоду Београд се развијао као главни град нове Југославије и убрзо израстао у велики индустријски центар.[24]

Године 1948. је почела изградња Новог Београда са друге стране реке Саве, где су се до тада налазиле само мочваре и трска. Град су, бар у почетку, градиле добровољне омладинске радне бригаде.

Године 1961, поводом мучког убиства Патриса Лумумбе (јануар 1961), у Београду су одржане жестоке демонстрације, са више повређених. Том приликом је извршен и упад у белгијску амбасаду.

Прва конференција несврстаних одржана је у Београду 1961. године. Београд је био и поприште великих студентских демонстрација 1968.

Марта 1972. Београд је био центар последње епидемије великих богиња у Европи. Епидемија, која је укључивала присилне карантине и масовне вакцинације, окончана је крајем маја.[25]

Нови Београд 1978. Биборд приказује Титову слику и текст „Радимо и стварамо за нашу срећнију будућност“.

Од 1977. до 1978. Одржана Конференција о европској безбедности и сарадњи (КЕБС) у Београду у новосаграђеном Сава центру. 1979. одржане су годишња скупштина Светске банке за обнову и развој и Међународног монетарног фонда. 1980. Одржана XXI генерална скупштина UNESCO-a.

У мају 1980. умро је и доживотни председник СФРЈ, Јосип Броз Тито. Поред готово свих водећих светских државника, сахрани је присуствовало и око 700.000 грађана.[16] 1983. одржана је годишња конференција UNCTAD-a.[16]

Редовно емитовање програма ТВ Београд почело је 1958. Први БИТЕФ одржан је 1967. Палата „Београд“ подигнута је 1969. Две године касније изграђен је мост Газела и ауто-пут кроз Београд и одржан први FEST. Подземна железничка станица Вуков споменик отворена 1995.[16]

Студентске демонстрације 1991.

Дана 9. марта 1991. у Београду су одржане велике демонстрације, предвођене Вуком Драшковићем, против режима Слободана Милошевића. Према разним медијским изворима, на улицама тог дана је било између 100.000 и 150.000 људи. Касније у току дана, на улице су изведени тенкови ЈНА у циљу успостављања мира.

Након непризнавања резултата локалних избора 1996, опозиција је у Београду организовала свакодневне грађанске и студентске протесте против Милошевићеве владавине, у периоду између новембра 1996. и фебруара 1997.[26] После попуштања режима и признавања резултата избора Зоран Ђинђић постаје градоначелник Београда.

НАТО бомбардовање 1999. проузроковало је значајну штету градској инфраструктури. Међу погођеним објектима биле су и зграде неколико министарстава, зграда РТС у којој је погинуло 16 запослених, неколико болница, хотел „Југославија“, некадашња зграда Централног комитета, телевизијски торањ на Авали, као и кинеска амбасада на Новом Београду.[27]

Након избора 24. септембра 2000. године, Београд је постао поприште масовних демонстрација са 800.000 по полицијским проценама, а по другим изворима и до 1.000.000 учесника, које су довеле до коначног пада Милошевића са власти.[28]

2003. је усвојена Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора 4. фебруара, Београд остаје главни град; 12. марта убијен председник Владе Србије др Зоран Ђинђић. Проглашењем независности Црне Горе 2006. након референдума Београд је остао главни град само Србије.

Протест 2008. против проглашења независности Косова.

Отварање Моста на Ади

У новогодишњој ноћи између 31. децембра 2011. и 1. јануара 2012. свечано је отворен Мост на Ади, уз ватромет у поноћ.

Напомене[уреди]

  1. У рату је овај ланчани мост срушен и на његовим стубовима је изграђен данашњи "Бранков мост".

Референце[уреди]

  1. Nurden, Robert (22. 3. 2009). „Belgrade has risen from the ashes to become the Balkans' party city”. London: Independent. Приступљено 5. 5. 2009. 
  2. doi:10.2298/STA0858009S
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  3. 3,0 3,1 3,2 „Discover Belgrade”. City of Belgrade. Приступљено 5. 5. 2009. 
  4. Tasic N, Srejovic D, Stojanovic B (1990). Vinca, Centre of the Neolithic culture of the Danubian region. Project Rastko. Приступљено 5. 5. 2009. 
  5. Tasić, Nikola (1990). „Vinča and its Culture”. Ур.: Vladislav Popović. Vinča: Centre of the Neolithic culture of the Danubian region. Smiljka Kjurin (translator). Belgrade. Приступљено 28. 10. 2006.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  6. „History (Ancient Period)”. Official website. Приступљено 10. 7. 2007. 
  7. Chapman (2000). стр. 236.
  8. Chapman, John (1981). The Vinča culture of south-east Europe: Studies in chronology, economy and society (2 vols). BAR International Series. 117. Oxford: BAR. ISBN 978-0-86054-139-4. 
  9. doi:10.1016/j.jas.2010.06.012
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  10. „Belgrade Fortress history”. Public Enterprise "Belgrade Fortress". Приступљено 18. 1. 2011. 
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 11,6 11,7 11,8 11,9 Географија Југославије - Градови Србије. 
  12. Калић (1967). стр. 40.
  13. 13,0 13,1 Калић (1967). стр. 42.
  14. Ђурић-Замоло, др Дивна ”Београд - као оријентална варош под Турцима”, Музеј Града Београда, 1977.
  15. Барутана - пећина испод града („Вечерње новости“, 27. септембар 2013)
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 „Важне године у историји града”. beograd.rs. Приступљено 18. 4. 2013. 
  17. Католичка енциклопедија — Београд и Смедерево (енглески)
  18. 18,0 18,1 „Индустрија и урбани развој Београда - Драган Петровић (Индустрија, 2001, књига 21, Бр. 1-4. pp. 87–94)”. Архивирано из оригинала|archive-url= захтева |url= (помоћ) на датум 9. 5. 2008.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ);
  19. Arash Bormanshinov: "Prvi budstički hram u Evropi"; Elista, Šambala, 5-6/, 1997.
  20. 20,0 20,1 20,2 (француски) Dušan T. Bataković, op. cit.. pp. 308 et 309
  21. (француски) Dušan T. Bataković, op. cit.. pp. 325 à 327
  22. „Sajmiste” (PDF). Shoah Resource Center, The International School for Holocaust Studies. 
  23. HOLOCAUST HISTORY MISAPPROPRIATED Mindstream: A Monthly Jewish Review November 1992. Volume XXXVIII No.8.
  24. Град Београд - Престоница Србије и Југославије
  25. „Bioterrorism: Civil Liberties Under Quarantine”. Npr.org. 23. 10. 2001. Приступљено 20. 9. 2011. 
  26. „Град Београд - Историја (Године распада 1988—2000.)”. Beograd.org.rs. Приступљено 20. 9. 2011. 
  27. „Град Београд - НАТО агресија”. Beograd.org.rs. Приступљено 20. 9. 2011. 
  28. „Град Београд - Историја (5. октобар 2000.)”. Beograd.rs. Приступљено 20. 9. 2011. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]