Историја Ваљева

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Историја Ваљева заузима посебно место у историји српског народа. Ваљево и Ваљевци су често имали истакнуту, а неретко и водећу улогу у покретима за национално ослобођење. Међутим, поред војсковођа и народних вођа, ваљевски крај је изнедрио и не мали број значајних књижевника, уметника и научника. Истовремено, овај град се сврстава и међу најстарије градска насеља Србије.

Од праисторије до средњег века[уреди]

Плодна и брдима заштићена долина уз реку од давнина је пружала добре услове за живот, на шта указују на тлу града трагови људских заједница још из времена млађег каменог доба, пронађени у Петничкој пећини. Од краја 1. века п. н. е., ваљевска котлина се, заједно с другим територијама данашње Србије, налазила у саставу Римског царства, да би, послије његове поделе крајем 4. века, ушла у оквире Источног римског царства. Током сеобе народа на ову византијску територију трајно се насељавају Словени и оснивају више мањих државица, склавинија, које су биле час аутономне, час у саставу различитих већих држава које на Балкану настају и нестају: Бугарска, Самуилово царство, Угарска, да би у 11. веку опет потпале под утицај Византије. Од самих почетака независне државе Стефана Немање, у њен састав је улазила и шира околина данашњег града Ваљева. Из тих времена на територији самога града до данашњих дана су преостали трагови једног манастира који је датиран на крај 13. и почетак 14. века.

14. и 15. век[уреди]

Током целог раног средњег века у ваљевској котлини су постојала насеља, али с обзиром да су су обављана само сондажна археолошка истраживања, и то на веома малим површинама нема поузданих података о њиховим особинама и простору који су заузимала у односу на данашње градско језгро као и о континуитету постојања и о евентуалним старим именима. Ваљево се први пут помиње у писаним записима у две ћириличне књиге из Дубровачког архива, које датирају из 1393. године, а објављене су под насловом „Старе српске повеље и писма“ (Први том 1929. а други 1934. године).[1]

У време првог познатог помена имена Ваљево, 1393. године, ово насеље је било већ увелико активан трговински центар средњовековне Србије у који су долазили трговци из Дубровника и ту оснивали своје филијале, да би преко њих откупљивали различите сировине које су превозили даље ка западу, док су ту продавали различиту отмену робу набављану дуж обала Медитерана. Успон Ваљева, као и успон аутономне Србије, заустављен је 1459. године када је средњовековна српска држава освојена од стране Турске империје.

Под турском влашћу[уреди]

Муселимов конак

Са променом феудалног господара живот у ваљевској котлини није у потпуности замро. Истина, уместо трговачких каравана кроз Ваљево су сада пролазиле турске војне јединице на свом походу ка Угарској, чије су се границе у то време налазиле само неколико десетина километара северно од Ваљева. Ипак, иако део једне муслиманске државе у првим деценијама турске власти, Ваљево је остало претежно хришћанско насеље. Разлог за је то да је, због близине непријатељске Угарске, хришћанско становништво пограничних области имало извесне привилегије, како не би бежало преко границе и пружало активну војну помоћ непријатељу. Међутим, већ од друге четвртине 16. века стање почиње да се мења. После велике турске победе над Угарима, 1526. године код Мохача, муслиманска империја креће у даљи поход у Европу, померајући своје границе на север, исток и запад. Тиме Србија, а са њом и Ваљево, постаје територија дубоко у унутрашњости царства. Самим тим турска империја више није имала разлога да и даље чува оне привилегије које је локално становништво до тада уживало. Са њиховим укидањем почиње поступак исламизације. Локално становништво, или прелази у ислам, или бежи даље на север. Они који нису то учинили падају у потчињен положај.

На место одсељеног локалног становништва досељавају се муслимани из удаљенијих крајева. Истовремено, са померањем границе у Ваљеву су створени сви услови за поновни процват трговине, а тиме и за даљи развој вароши. Сликовиту представу убрзаног развоја и исламизације која га прати пружају турски пописи из 16. века. На самом почетку тог процеса, 1528. године у Ваљеву има укупно око 600 становника, од чега је две трећине хришћана. Само три деценије касније, 1560. године, број становника се повећао за три и по пута (око 2.060), али у ствари, повећао се само број муслимана, док је број хришћана смањен, тако да је сада њихов однос 6 према 1 у корист муслимана (1528. године је у Ваљеву било 71 хришћанска и 27 муслиманских кућа, а тада је број хришћанских кућа спао на 51, док се број муслиманских попео на 293). Овај процес исламизације је настављен и у следећем веку, тако да некадашњи хришћански трг постаје права оријентална касаба. Такву слику о њему је почетком 17. века оставио и познати француски дипломата и путописац Луј Жедеон, написавши да је Ваљево: „многољудно и пространо место, пријатно по великом броју вртова“. Сличну представу оријенталне насеобине је 1660. године оставио и чувени турски путописац Евлија Челебија помињући постојање десетак џамија, једног турског купатила и већег броја кућа окружених вртовима и баштама. У то време Ваљево се за два и по пута повећало у односу на стање пре сто година. Тада је у њему било има 870 кућа са око 5.200 становника. Поред тога Челебија је забележио да се Ваљево налази у долини, да заузима обе обале реке Колубаре која га дели на два дела. На једној обали је такозвана чаршија, пословни део града, са радњама и дућанима, док се са друге стране реке налази стамбени део. Ваљево се тада налазило на оном месту где је данас његово најуже језгро, заузимајући као и данас обе обале реке. Претпоставља се да је пре Челебијине посете, када је у вароши било мање домаћинстава, целокупан његов садржај био смештен само на једној обали реке.

17. и 18. век[уреди]

План града Ваљева из 30-их година 18. века

Као што је померање границе даље од Ваљева изазвало његов брз развој, тако ће и поновно приближавање границе, узроковано слабљењем Османског царства и јачањем Хабзбуршке монархије, изазвати опадање. Са Великим Бечким ратом (1683-1699) Османско царство је изгубила велики део својих дотадашњих територија и њена граница према Хабзбуршком царству се опет усталила на само неколико десетина километара северно од Ваљева. Тиме су створени услови да у свим следећим ратовима Ваљево и његова околина постану поприште зараћених страна. Чак, после рата, који се завршио 1719. године, Ваљево се привремено нашло унутар нових граница Аустријске царевине и поново је постало хришћанско насеље, али доста мања, са мање од 200 домаћинстава.

Ваљевска тврђава у 18. веку

Пошто је већинско турско становништво сада напустило Ваљево требало га је из почетка насељавати. У испражњено место је стигло ново становништво. То су пре свега били Срби, како цивили, тако и војници, граничари, јер је Ваљево било погранично место са Османским царством, будући да се дуж планинских врхова, само пар сати хода од самог града протезала нова гранична линија између две непријатељске државе. То је свакако утицало да нови развој буде знатно спорији. Ипак, поред Срба у варош се населио и извесни број немачких породица. Војни планови сачувани из тих времена недвосмислено показују да се тадашње Ваљево простирало на обе обале Колубаре, на истом месту на ком се налази и данашње градско језгро.

Међутим, времена за дужи неометан развој није било довољно, пошто је већ почетком друге половине четврте деценије 18. века почео нови рат између Аустроугарске и Османског царства и на основу мира потписаног 1739. године Ваљево се поново нашло у оквирима Турске империје. Варош је опет била испражњена и почињао је њен нови развој, поново као исламске касабе. На почетку тога развоја, 1741. године, забележено је да у Ваљеву има 80 муслиманских и 11 хришћанских домаћинстава, са укупно око 550 становника. Већ четири деценије касније, 1784. године, Ваљево се повећало скоро пет пута, јер у њему тада има 400 муслиманских и 50 хришћанских кућа (око 2.300 становника). Планови и описи града настали крајем тог века приказују насеље смештено на месту језгра данашњег града, на обе обале Колубаре, с тим што је, као и данас, већи део насеља био са леве стране реке. Међутим, промене које ускоро следе довешће до нових драстичних, овај пут трајних, промена. Управо у то време настала је данас најстарија сачувана зграда у Ваљеву, Муселимов конак.

У модерној српској држави[уреди]

Ваљевска гимназија крајем 19. века

Са почетком 19. века почео је и историјски процес убрзане трансформације већег дела територије Србије. Почела је Српска револуција са Првим устанком као почетном оружаном фазом. Већ 1804. године локално српско становништво је подигло побуну против турских господара и успело да ослободи велики део Србије. На тој ослобођеној територији је основана посебна устаничка држава. Ваљево је било једно од првих насеља градског типа које је ослобођено. Тада, после скоро три и по века, оно поново постаје српски град у независној српској држави, али сталне борбе за очување независности и слабо развијена трговачко занатска пракса међу српским становништвом онемогућили су бржи развој овога града.

Српско становништво је вековима живело углавном по селима бавећи се скоро искључиво пољопривредом, препуштајући Турцима оне привредне делатности заступљене по градовима, те није имало потребе да у већем броју насељава ослобођену варош. Зато је 1808. године забележено да у Ваљеву има само 200 кућа са око 1.000 становника. Ипак, темељи данашњег хришћанског насеља су баш тада постављени. Крајем 1813. године турска офанзива је успела да покори независну државу створену у Првом српском устанку и на кратко, муслимани су опет загосподарили Србијом и Ваљевом, али 1815. године је почео Други српски устанак. После само неколико месеци борби устанак је завршен преговорима кроз које је Србија добила ограничену аутономију која ће у наредним деценијама, корак по корак, бити проширивана до потпуне независности. Иако, званично, и даље у оквирима турске империје, она хришћанска варош, створена током Првог српског устанка, и даље постоји. Истина у Ваљеву је и даље било Турака, али њихов број је бивао све мањи. Тако је забележено да 1826. године у самом Ваљеву има око 150 хришћанских и једва 30 муслиманских кућа. Већина муслимана је напустила своја имања и преселила се у друге градове који су имали тврђаве, будући да су се ту осећали безбеднији. Али ни оно малобројно муслиманско становништво није дуго остало.

Снимак старог Ваљева из авиона

Почетком тридесетих година, кнез Милош Обреновић је са турским државним органима постигао договор о повећању аутономије. На основу њега сви они Турци који су напустили своју имовину по Ваљеву и другим сличним местима за њу су добили правичне накнаде, док Турци који су у тим местима остали и даље да живе, обавезали су се да своју имовину продају и да се настане, или само у градовима са тврђавама, или ван Србије. Тако и Ваљево поново постаје искључиво хришћанско место. Међутим од 1815. до 1830. године одлив турског становништва из града је био далеко већи него прилив новога хришћанског становништва. Малобројни хришћани који су долазили били су углавном занатлије и трговци и стога су се насељавали само у оном делу града где је била чаршија, као својеврсна привредна четврт, значи, на десној обали Колубаре. Тако су, управо у то време, на месту где се и раније налазила ваљевска чаршија, постављени темељи данашњег Тешњара, старог, сада реконструисаног и ревитализованог трговачког и занатског дела некадашњег Ваљева. Истовремено, супротна, лева обала ове реке, на којој се раније неалазио већи, стамбени део насеља, постаје пуста. Већ 1832. године кнез Милош Обреновић наредио да се са те стране подигне нова ваљевска црква. Кнез је знао да је црква центар градског живота у Србији и да ће убрзо око ње почети и са те стране да ничу и нове куће. Али, да тај развој новог дела Ваљева не би био стихијски кнез Милош је већ следеће 1833. године, док црква још није ни почела да се гради, послао у Ваљево инжињера који је на пустој ледини трасирао будуће улице дуж којих варош треба да се шири. Наравно, све то је дало велики подстрек даљем развоју насеља. На почетку тога процеса, 1839. године варош коју су Турци напустили, а нови становници нису дошли на њихово место, имала је 873 становника, али, само две деценије касније, пошто је ширење насеља на другу обалу узело маха, 1862. у Ваљеву је регистровано два и по пута више људи, 2.150. Овакво повећање становништва је превазишло могућности које су у попуњавању простора нудиле оне 1833. године трасиране улице. Године 1855. је израђен нови план развоја модерног, ортогоналног Ваљева у коме се улице секу под правим углом. Он је рађен са перспективама дугорочног развоја града и зато оне улице које су тада предвиђене и данас постоје представљајући најуже градско језгро данашњег Ваљева.

Израда овог плана дугорочног развоја града представљала је важан импулс за убрзану модернизацију и европеизацију дојучерашње оријенталне вароши. Ваљево доживљава брз развој и број становника се вишеструко повећава. Поред повећања броја становника напредак у другој половини 19. века је видљив и на другим плановима. У доскора искључиво занатском насељу се отварају и први индустријски погони, стиже железничка пруга, електрична енергија, отвара се Гимназија, приказују се прве позоришне представе.

20. век[уреди]

20. век је век даљег убрзаног развоја насеља, када Ваљево постаје важан индустријски, али и културни центар. Током Првог светског рата у непосредној околини Ваљева је вођена Колубарска битка, а сам град се претворио у огромну болницу у којој су лежали рањеници као и оболели од велике епидемије тифуса. Огромна разарања град је доживео и у Другом светском рату, али и на самом крају 20. века, када је у више наврата био бомбардован током НАТО агресије на Србију.

Референце[уреди]

  1. ^ Историја Ваљева. Геосајтс, Приступљено 8. 4. 2013.

Извори[уреди]

  • Владимир Кривошејев, ВАЉЕВО - НАСТАНАК И РАЗВОЈ ГРАДА, ПРИЛОЗИ ЗА УРБАНУ ИСТОРИЈУ, Ваљево, Центрекс, 1997.
  • Владимир Кривошејев, ВАЉЕВО У ПРОШЛОСТИ– КРАТКИ ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ, Ваљево, Народни музеј Ваљево, 2007

Спољашње везе[уреди]

Напомене[уреди]