Историја Војске Црне Горе

Из Википедије, слободне енциклопедије

1879-1912[уреди]

Црногорска главна војна застава, Алај-барјак

После војних успеха у ратовима 1876.-1878. током којих је Кнежевина (ориг. Књажевина) Црна Гора увећана за велику територију, на северу од реке Таре до на југу Јадранског мора (ослобођени градови Подгорица, Никшић, Колашин, Бар и Улцињ), 1880. се приступило реогранизацији Црногорске војске. Свака је црногорска капетанија оформила свој резервни батаљон, а било их је 42 укупно. Од 1881. су обновљене редовне војне вежбе.

Команда[уреди]

Врховни је командант Црногорске војске био монарх, кнез / краљ Никола I Петровић. За оперативно командовање, организовање и финансијску подршку Црногорске војске је било задужено Министарство војно, ресор Владе (ориг. Министарски савет) Кнежевине / Краљевине Црне Горе (види Министарски савјет). Генералштаб Црногорске војске је био део Министарства војног.

Официрско и подофицирско образовање[уреди]

1882. упућени су првих 14 Црногораца на официрске школе, посебно у Италију и Русију. До 1886. официрско образовање завршило њих је 10 и то су били први школовани официри у црногорској ратничкој историји. Од тога су периода ови црногорски официри држали курсеве у Подгорици, Никшићу и Цетињу.

Септембар 1895. у Подгорици је отворена прва стална пјешачке подофицирска школа а први подофицири су носили чин десечар. Крајем 1896. на Цетињу је почела са радом артиљеријска официрска школа - прва црногорска официрска школа.

Септембра 1896. регрутована је прва, стална, радно јединица Црногорске војске.

Формација[уреди]

Од 1906. Црногорска војска је добила прве систематизоране прописе, а Закон о организацији војске је усвојен 1910. године. Према њима, устројене су пјешадија и артиљерија, потом два специјализована рода (извиднички и пионирски), те помоћни родови (болничара, особље војних радионица, војно-судско особље, жандармерија и старатељи).

Од оснивања 1869. унутрашњи црногорски (прво брзојавни) телекомуникациони систем, као виталан за проток војно-одбрамбених информација, био је у надлежности Министарства војног (види: Црногорски телеграм).

Од 1913. Црногорска жандармерија је била посебна војно-полицијска јединица.

Сви Црногорци између 18 до 62 године су били војни обвезници. Регрутовање се обављало три пута годишње а новац су у доба мира морали да имају најмање 25 година.

Територија црногорске краљевине је био до 1912. подељен на четири дивизијске области (Цетињску, Подгоричка, Никшићка и Колашинску), 11 бригадних области, 52 батаљунска округа, те 322 четна подручја.

Дивизије су биле састављене од 2-3 пешадијске бригаде. Свака је дивизијска команда располагала са по три артиљеријске батерије. Уочи Првог балканског рата Краљевина Црна Гора је постројила 55.000 војника.

После ратова 1912.-1913. устројене су и дивизије у Пљевљима и Пећи.

Чинови[уреди]

Црногорски официрски чинови су били:

  • потпоручник
  • поручник
  • капетан
  • командир (српски капетана)
  • бригадир
  • дивизијар (дивизијски генерал, од 1910.).

Почасног карактера су биле старе црногорске командне титуле Сердар и војвода.

Подофицирски чинови су били:

  • десечар
  • донаредник
  • наредник

Наоружање[уреди]

Одмах након 1878. црногорска држава је купила 20.000 пушака модел Werndl 1867 а 1880. 6 тешких и 18 брдских топова. 30.000 пушака модела Berdan је набављено 1895. а 1898. је Добављено још 30.000 првокласних руских пушке Мосин-Нагант, петометки, калибра 7,62 mm, које су Црногорци радо користили и назвали је „московкама“.

Црногорска војска је имала око 120 топова, но употреба црногорске артиљерије је била ограничена превеликим бројем оруђа различитих калибар што је отежавало њихово одржавање и набавку пројектила.

1912 — 1918.[уреди]

Војска Црне Горе из 1918. била је много већа него данашња. За вријеме Првог светског рата Црна Гора је имала војску од 50.000 војника. Врховни командант је био Краљ Никола I, док је начелник Генералштаба био Божидар Јанковић.

Јединице[уреди]

  • Пљеваљска дивизија

На челу пљеваљске дивизије је био бригадир Лука Гојнић. Дивизија је била састављена од 10 батаљона. Имала је око 6.000 војника. Патролирала је предјелом источно од Пљеваља.

  • Херцеговачка дивизија

Командир Херцеговачке дивизије је био сердар Јанко Вукотић. Била је састављена од 15 батаљона. Имала је око 15.000 војника. Патролирала је границом са Херцеговином.

  • Ловћенска дивизија

На челу Ловћенске дивизије је био дивизијар Митар Мартиновић. Била је састављена од 18 батаљона. Имала је око 8.000 војника. Патролирала је дијеловима око Ловћена и Сутормана.

  • дивизија Стара Србија

На челу Стара Србија дивизије био је бригадир Радомир Вешовић. Била је састављена од 13 батаљона. Имала је око 6.000 војника. Обезбјеђивала је границу са Албанијом.

Литература[уреди]