Историја Косова и Метохије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак је део серије о историји Косова и Метохије
Историја Косова и Метохије
Kosovo Maiden, Uroš Predić, 1919.jpg
Области Косова и Метохије

Историја Косова и Метохије у просторном и временском опсегу обухвата прошлост Косова и Метохије од најстаријих протоисторијских времена, до савременог доба. Према подели на историјске епохе, историја овог подручја, које обухвата две географске целине - област Косова и област Метохије, може се поделити на четири посебна раздобља: старовековно или античко (до. 6. века), средњовековно (до 15. века), нововековно (до 19. века) и савремено (20. и 21. век).

Једна од основних карактеристика историјског развоја Косова и Метохије огледала се у етничкој разноликости косовско-метохијског становништва. Током векова, на овом простору смењивали су се разни народи: Дарданци и Мези, Стари Грци и Стари Римљани, Авари и Словени, Срби и Албанци. Миграциона кретања на овом подручју могу се пратити још од времена Илира, преко колонизације из времена Римског царства, до насељавања Јужних Словена на Балканско полуострво. Након турског освајања у 15. веку, започео је процес постепеног потискивања српског становништва са ових простора и јачања албанског етничког елемента. Значајне демографске промене начињене су током великих сеоба Срба (1690. и 1737. године), а потом за време српско-турских ратова (1876—1878), током балканских ратова (1912—1913), Првог светског рата (1914-1918) и Другог светског рата (1941-1944).[1] Савремене миграције биле су изазване антисрпском политиком југословенских комунистичких власти након Другог светског рата и потоњим НАТО бомбардовањем СРЈ 1999. године, током којег је дошло до исељавања Албанаца, а након тога је уследило масовно протеривање и исељавање Срба и других не-албанаца.

Античко доба[уреди]

Рушевине античке Улпијане

Током археолошких истраживања на простору Косова и Метохије откривени су остаци праисторијских насеља. Трагови илирског присуства на овим просторима срећу се од 2. миленијума п. н. е. Најзначајнији народ на косовско-метохијском подручју били су антички Дарданци.[2] Они су насељавали просторе данашње југозападне Србије и северозападне Македоније.[1] У трећем и другом веку пре нове ере, овим регионом су владали дардански краљеви Лонгарус, Бато и Монуниус, као и Етута, Монуниусова ћерка. Дарданија се на југу граничила са Пеонијом која је крајем 3. века п. н. е. била покорена од стране античких Македонаца, чију су врховну власт повремено признавали и Дарданци.

Стари Римљани су почели да освајају ове области око 160. године п. н. е, за време Илирских ратова. Коначно освајање довршено је тек за време владавине цара Августа (27. г. п. н. е. - 14. г. н. е) када је основана нова провинција Мезије (лат. Moesia). Није сигурно да ли је читаво подручје Косова и Метохије у административном смислу припадало поменутој провинцији, или је пак само Косово било у саставу Мезије, док је Метохија била у саставу провинције Далмације (лат. Dalmatia).[3] У време цара Домицијан (81-96) провинција Мезија је подељена на Горњу (лат. Moesia Superior) и Доњу (лат. Moesia Inferior), тако да се подручје Косова нашало у саставу Горње Мезије. У време цара Диоклецијана (284-305) провинција Горња Мезија је подељена на провинцију Прву Мезију (лат. Moesia Prima) на северу и провинцију Дарданију (лат. Dardania) на југу, тако да је област Кососва припала Дарданији.[4] У исто време, источни део провинције Далмације је издвојен у посебну провинцију Превалитану (лат. Praevalitana) којој је верватно припадала читава област Метохије.

У време поделе Римског царства (395) обе провинције (Дарданија и Превалитана) припале су Источном римском царству. Током 5. века, ове области су биле изложене честим нападима варварских народа, првенствено Гота и Хуна. За време владавине цара Јустинијана I (527-565) на подручју касноантичке Дарданије спроведени су значајни фортификацијски радови.[5] Током целокупног раздобља римске власти, најзначајнији урбани центар у области Косова била је античка Улпијана (лат. Ulpiana), претеча данашњег Липљана. Већ током 4. века Улпијана је постала важaн ранохришћански центар и седиште епископа. Остаци античке базилике у Улпијани откривени су током археолошких истраживања. Улпијанска епископија је 535. године припала новоустановљеној архиепископији чије је средиште била оближња Јустинијана Прима (Царичин Град код данашњег Лебана). Поред Улпијане, важан урбани центар био је и Муниципијум Дарданикум (лат. Municipium Dardanicum) који се налазио код данашње Сочанице у општини Лепосавић на Северном Косову.

Средњи век[уреди]

Јужнословенска племена су почела да насељавају ове просторе у 6. веку, а Срби се трајно настањују у овим областима током прве половине 7. века.[6] [7][8] Током раног средњег века, на овом простору су се укрштали супротстављени интереси Србије, Бугарске и Византије, која је 1018. године поново овладала читавим простором Косова и Метохије. Главна упоришта византијске власти били су градови Липљан и Призрен. У овим градовима су се налазила седишта православних епархија, Липљанске и Призренске, које су биле потчињене Охридској архиепископији.[9] У другој половини 11. века, Косово и Метохија постају поприште српско-византијских сукоба, који су на тим просторима настављени и током читавог 12. века. Први помени етничких Арбанаса у историји потичу тек из 11. и 12. века.[10]

До сукоба дукљанског владара Бодина са византијском војском долази 1073. године код утврде Паун на Косову пољу. Бодин је изгубио битку и пао у заробљеништво.[1] Рашки велики жупан Вукан је успео да одржи Звечан 1091. године. Из њега је вршио походе даље, и спалио је Липљан. Даље победе против Византије је извојевао 1096., али 1106. трпи пораз. Крајем 12. века жупан Стефан Немања долази до Липљана. Године 1170. код села Пантине на левој обали Ситнице односи победу над византијском војском.[1]

Косовски посед Вука Бранковића

Крајем 12. и почетком 13. века, српски велики жупани Рашке су довршили освајање Косова и Метохије. Старе православне епископије, Липљанска и Призренска, улазе 1219. године у састав аутокефалне Српске архиепископије, а први српски архиепископ сава у северном делу Метохије оснива и нову Хвостанску епархију. Током 13. и 14, века, Срби су изградили многе цркве и манастире у овој области. Од тога доба па до пада под турску власт, подручје је важан део српске средњовековне државе. Било је важно раскршће путева којима су пролазили каравани. Неко време је град Призрен престоница српских владара Душана и Уроша. Град Пећ је био средиште српске православне Пећке патријаршије 13461463. и поново 15571766. године. Пре доласка Турака, подручје се у привредном смислу веома успешно развијало, што посебно важи за рударство и сточарство са ратарством. Рудник Трепча се спомиње од 1303. као налазиште олова и сребра. Ново Брдо је био један од најважнијих рудника Србије тога доба, и из њега се вади сребро и олово. Сребро у том руднику је било помешано са златом, и српски владари су имали добре приходе од рада рудника.[1] За време постојања српских држава од XIII до XV века, већину становништва у тој области углавном су чинили Срби.[6]

Косовска битка и последице[уреди]

На Косову пољу се 1389. године одиграла Косовска битка. Срби су одбили тај напад османлијске војске, која се након битке повукла са Косова и Македоније. Међутим, три месеца након боја на Косову, Угарска напада Србију и продире чак до данашњег Крагујевца. Кнегиња Милица због тога прихвата вазалство према Османлијском царству, које му, заузврат, помаже да одбије напад Угарске. Између 1371. и 1398. године Косовом и Метохијом је владао Вук Бранковић, господар Косова и Дренице, који пружа отпор све до 1392. године, када губи Скопље и признаје вазалство Османлијама, мада не испуњава ни једну вазалну обавезу, због чега бива погубљен 1398, године, у турском затвору у Бугарској.

У борбама после Косовске битке, деспот Стефан Лазаревић је однео победу 1402. код места Трипоље против Ђурђа Бранковића, који је уз турску помоћ покушао да преотме земље које су раније припадале његовом оцу, Вуку Бранковићу. Током мађарско-турског рата 1448. заповедник мађарске војске Јанош Хуњади (познат у народу као Сибињанин Јанко) преко Крушевца долази на Косово поље са 24.000 војника. Долази до дводневне битке против бројније турске војске султана Мурата II, коју Мађари губе. Косово остаје под влашћу српске Деспотовине до 1459. године, кад пада под турску власт.[11]

Османски период (1455—1912)[уреди]

Између 1459. и 1912. године, Косово и Метохија је било у саставу Османског царства. Током турске владавине, на територији данашњег Косова и Метохије су постојали Вучитрнски, Пећки и Призренски санџак, да би касније био формиран Косовски вилајет, првобитно са седиштем у Призрену, а потом у Скопљу.

Током вишевековне Отоманске владавине долази до крупних демографских промена у саставу становништва. Срби су се непрестано исељавали ка северу, у данашњу Шумадију, Срем, Мачву и Војводину.[6] С друге стране, Албанаци су се у плодније крајеве досељавали из планинске и сиромашне северне Албаније, о чему сведочи чињеница да косовски Албанци говоре северноалбанским дијалектом „Гега“.[6]

Отомански систем и мирграције становништва[уреди]

Пећка патријаршија (16-17. век)

Продорима Турака од краја 14. века, долази до померања српског и дела албанског становништва (Клименти) на запад и север Балканског полуострва. Падом српске деспотовине 1459. Турци успостављају спахијски систем. Турци тероришу, пљачкају, и одводе народ у ропство.[тражи се извор] Због неподношљиве ситуације, долази до великих сеоба Срба. Отпор Турцима често долази и од Албанаца. Познати албански вођа Ђурађ Кастриот Скендербег ратује са Турцима 1443—1468. године.[11]

Подручје Косова и Метохије до године 1541. припада румелијском ејалату. Од 1541. до 1580. припада будимском, затим босанском, а од 1607. опет румелијском ејалату. По турском систему долази до поделе на санџаке (округ), казе (срез), и нахије и кадилуке (општина). У борби против отпора становништва Турци користе исламизацију и друге методе.[тражи се извор] Испрва у ислам прелазе феудалци, затим градско, и на крају и сеоско становништво.[тражи се извор] Процес исламизације траје све до краја 19. века, и Албанци масовно прелазе у ислам, а Срби делимично. Турци узимају младе Албанце у војску путем данка у крви и регрутацијом у јединице азапа, из којих редова се регрутују будући феудалци и војни команданти. Султан Селим II ослобађа дажбина сваку хришћанску кућу из које је бар један мушкарац прешао у ислам.[тражи се извор] Многе српске породице се селе на север и запад, а напуштена имања заузимају Албанци муслимани.[тражи се извор] Албанци хришћани пружају отпор Турцима заједно са Србима.[11] Све теже прилике у турском царству временом доводе до устанака и немира становника, нарочито за време ратова Аустрије са Турском.

Аустро-турски ратови и сеобе Срба[уреди]

Повратак из Беча, Јозеф Брант

После слома турске опсаде Беча и оснивања свете лиге Аустрије, Пољске и Млетачке републике 1684. године, долази до поновног буђења отпора покорених народа у Турској. У борбу против Турака ступају Срби и Албанци и неки се придружују аустријској војсци Ђ. Пиколоминија која надире ка Скопљу. У Призрену се тој војсци придружује око 20.000 људи, али смрћу Пиколоминија долази до осипања и пораза од Турака код Качаника 1. фебруара 1690. Са аустријском војском се повлаче и Срби, заједно са мањим групама Албанаца, из Приштине, Пећи, Митровице, Призрена и Новог Пазара, у страху од турске освете. Највеће појединачно исељавање Срба са Косова збило се 1690. године, а предводио га је сам патријарх српске православне цркве Арсеније III Чарнојевић. Рачуна се да је тада са патријархом у Војводину дошло пешице и на колима око 100.000 “душа”[6], што је остало упамћено као Велика сеоба Срба.

Током идућег рата Аустрије с Турском 17371739. аустријски цар Карло VI позива хришћане на поновни устанак. Аустријанци заузимају Ниш, а српски устаници Нови Пазар 30. јула 1737. године. Патријарх Арсеније IV Јовановић упућује људе на Косово и северну Албанију да дижу народ на устанак. Устаници и Аустријанци наносе Турцима пораз код Нове Вароши у августу. Турском противофанзивом све је изгубљено и доста Срба и нешто Албанаца се поново сели преко Дунава у Аустрију. На празне посједе Турци насељавају Албанце[тражи се извор], и у подручје око Новог Пазара, где велики број преосталих Срба прелази у ислам да избегне турску освету.[тражи се извор] У идућем периоду Албанци насељавају области долине Лаба, јужне Мораве до Сурдулице и Лесковца, Скопља, Куршумлије и Ниша. У новим крајевима Турци им давају плодну земљу и повластице,[тражи се извор] што изазива гнев и мржњу Срба. Свим овим премештањима, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке и Косова у слив Мораве и Војводину.[11]

Турске реформе и устанци Албанаца[уреди]

Султан Селим III је покушао да уведе реформе, реорганизацијом војске и управе. Турске реформе 1835. године доводе до побуне албанских феудалаца у Пећи, Призрену, Ђаковици и Приштини. Становници Призрена 1839. избацују турског команданта Исмет-пашу. Турци због тога успоравају реформе, а Албанци све више траже ослобођење од турске власти. Турци појачавају насељавање Албанаца на Косово и Метохију пред српско-турски рат 1876—1877., српско-турски рат 1877—1878., и црногорско-турски рат 1876—1878.[тражи се извор] Албанци су мобилисани и кориштени у борбама против Срба код Ниша, Јанкове клисуре, Јавору и Црној Гори. Током рата 1877—1878., наступањем српске војске према Врању и освајањем области данашње јужне Србије, долази до повлачења албанског становништва из подручја Ниша, Лесковца, Топлице и других места, и они се настањују на Косово. Турци до 1912. успостављају гранични појас ка Србији, састављен од села насељених Албанцима.[11]

10. јуна 1878. године на састанку у Призрену Албанци оснивају Призренску лигу. Захтеви Турској су били аутономија за Албанце, и уједињење у један вилајет. Порта је ово одбила, и почео је устанак 1879. којим је турска власт свргнута у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде.[11] У неким деловима Албаније исто долази до масовне побуне. Турска шаље Дервиш-пашу са војском да разбије устанак, и он од априла 1881. улази у Призрен, Ђаковицу и Пећ. Смирење је било привремено, јер поново избијају немири по пашином повратку у Цариград. Локалне буне ничу 1883. и 1884. године.[12]

Првих година 20. века умножавају се побуне Албанаца, усмерене на добијање аутономије у оквиру Турске царевине. Од године 1905. до 1912. Албанци дижу низ устанака. У јулу 1908. у Урошевцу се окупља 20.000 људи[тражи се извор], и покушава се извести ослобођење од Турака. Међутим у то време долази до Младотурске револуције, остварене уз значајну подршку албанског становништва Косовског и Битољског вилајета. Револуција је пружила велике наде Албанцима, а Младотурци обећавају становништву смањење пореза, демократизацију и побољшање општих животних услова. Међутим, учвршћењем своје власти Младотурци напуштају своја обећања. Због тога августа 1909. избија нови устанак, а Младотурци шаљу војску која у крви гуши устанак Албанаца на Косову и Метохији. До битке долази код Качаника од 11. маја до 13. маја 1910. Турци односе победу уз око 600 погинулих. Године 1912. поново долази до устанка под вођством Општег устаничког комитета, на подручју Дренице, Пећи, Ђаковице, и северне Албаније. Бајрам Цури диже устанак у подручју Краснићија (Krasniqi). Устаници заузимају читаво Косово, северну Албанију, па чак и Скопље, на шта Младотурска влада подноси оставку. Нова влада шаље делегацију која се састаје са представником Албанаца Хасаном Приштином. Турци одбијају захтеве за аутономију, употребу албанског језика у школама и администрацији, и финансирање развоја Косова и Метохије.[12]

Двадесети век[уреди]

Српско-црногорско ослобађање Косова и Метохије[уреди]

У складу са спољнополитичком оријентациом зацртаном у чувеном Начертанија Илије Гарашанина,[6] српска и црногорска војска су напале отоманску државу у Првом балканском рату октобра 1912. продирући на Косово и Метохију. Српска војска ослобађа Косово и Призрен, а црногорска део Метохије, Ђаковицу и Призрен. Са отоманске стране су наишли на слаб отпор, а једине значајне препреке српском напредовању пружале су албанске јединице Исе Бољетинца, Идриза Сеферија и Бајрама Цурија.[13] Један од тадашњи критичара политике српске владе према решавању албанског питања био је социјалиста Димитрије Туцовић који се начелно противио сваком заузимању територија са туђом етничком већином, те је са те позиције критиковао и војно запоседање Албаније, као и однос српских звласти према етичким Албанцима на подручју Косова и Метохије.[14] Међутим, српски одреди настављају освајање Албаније, продиру до јадранске обале и у октобру 1912. године заузимају луку Драч, одакле се повлаче тек након Аустро-угарске претње ратом у јесен 1913. године.

Иван Мештровић, Косовским осветницима (рељеф)

Поразом српске војске у Првом светском рату 1915. године, аустроугарске јединице окупирају северни део Косова, а бугарске јужни (Призрен, Приштина, Качаник, Урошевац, Гњилане). Аустроугарске окупационе снаге, а у почетку и Бугари, су на Косову били дочекани као ослободиоци.[13] Аустроугарске власти отварају школе на албанском језику, док Бугари заводе окрутан окупациони систем. После пробоја Солунског фронта 1918. године, Косово у октобру заузимају јединице српске 2. армије, и подручје нешто касније улази у састав новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[12]

Косово и Метохија у саставу краљевине Југославије[уреди]

Азем Галица и Шота Галица, вође качака из Дренице.

Повратак српске војске на Косово је био бруталан.[15] Српске трупе су се одмах по доласку сусресле са оружаним отпором банди качака, а исте 1918. године основан је Комитет народне одбране Косова, познатији као Косовски комитет, који се борио за издвајање територија насељених Албанцима (Косова, Метохије, западне Македоније и делова Санџака) из новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за њихово припајање Албанији.[16] Комитет је примао значајну помоћ у новцу и оружју од Италијана, а успоставио је и сарадњу са црногорском емиграцијом окупљеном око краља Николе и пробугарском ВМРО.[16] У јануару 1920. године су два чланак Комитета постали министри у Албанији, а средином лета исте године један од њихових вођа, Бајрам Цури, постаје министар Војске Албаније, што доводи до велике затегнутости српско-албанских односа.[16] Идеје Косовског комитета имале су великог утицаја на качаке. У 1921. години су учестали качачки напади на сараднике југословенске власти као што су: кметови, пандури, председници општина и други. Познатије вође качака су били Азем Бејта (познат и као Азем Галица), Бајрам Цури, Хасан Вучитрна, Исо Бољетинац, Мехмед Делија, Елез Јусуг и други, који су скоро у свим местима имали своје банде.[17] Качаци су у области Дренице чак успели да оформе „ослобођену“ област коју су називали Мала Албанија (алб. Arbnia e Vogel). Крајем септембра 1924. године српска војска је у великој акцији уз опсежну употребу артиљерије разбила већину качачких банди и ликвидирала њихове вође.[17]

Ово подручје је 1929. године подељено на 3 бановине: Зетску, Моравску и Вардарску. Краљевина Југославија је настојала да политиком аграрне реформе и мерама колонизације утиче на измену етничке слике Косова и Метохије.[18] Аграрна реформа укида велике поседе и кметске и феудалне односе. По подацима из 1930. године, у 10 срезова је било предвиђено за 183.848 хектара за колонизацију. На Косово и Метохију је плански колонизивано око 65.000 неалбанског становништва са разних крајева Југославије.[18] Било је и одузимања земље од Албанаца, што доводи до побуна неких села, чак и до интервенције војске. Мржња староседелаца према Србима колонистима расте. Управа и школе користе само српски језик, што је супротно захтевима Албанаца. Подручје је слабо развијено као и пре, са 62% домаћинстава на поседима величине испод 5 хектара. Притом, фашистичка Италија потпирује супротности зарад својих интереса у вези Албаније.[12]

Комунистичка партија Југославије делује на Косову и Метохији, и 1938. комунисти стварају назив Космет за подручје. Ствара се став према аутономности Космета и братској равноправности народа Косова, потврђен на 5. земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу. Комунистичка омладина 1938. и 1939. штампа летке у којима се противи исељавању Албанаца у Турску, одузимања њихове земље и терора према њима. Постоје партијске организације у већим местима. Међутим, Албанци се не укључују превише: 1940. године КПЈ има 239 чланова, од тога само 23 Албанца.[12]

Косово и Метохија у Другом светском рату[уреди]

Подела Косова 1941.

Приликом напада Сила Осовине на Краљевину Југославију у априлу 1941. већина Косовара поздрави немачке и италијанске трупе као своје ослободиоце не желећи да се придружи југословенском партизанском покрету.[6] Између 1941. и 1945. године, за време окупације сила Осовине, Краљевина Италија је анектирала највећи део Косова и Метохије (као и делове Македоније и Грчке) и краљевским указом од 12. августа 1941. године их прикључила Краљевини Албанији, под италијанским протекторатом. Мање делове Косова заузимају Немци и Бугари. Немци заузимају косовскомитровачки, лапски (подујевски) и вучитрнски срез, а Бугари део гњиланског среза, део витинског краја, Качаник и Сиринићку жупу. Немци преузимају окупацију италијанске зоне од 1943. због капитулације Италије.[19]

Од Албанаца су формиране јединице помоћне полиције, у градовима 20-30, а селима 10-15 људи.[тражи се извор] У већим местима су италијанске квестуре са 30-40 полицајаца. Од Албанаца Италијани формирају и батаљон фашистичке милиције, и засебне полувојничке добровољачке јединице. Италијани укупно имају око 20000 војника, 5000 полицајаца и 5000 наоружаних Албанаца, припадника разних квислиншких формација. Италијани се приказују као ослободиоци Албанаца, ствараоци Велике Албаније. У ту сврху уводе албански језик у управи и школству, и дозвољавају употребу албанске заставе.[19] Немци на свом подручју формирају албанску жандармерију од 1000 Албанаца, а још организују и око 1000 добровољаца по селима. Бугарска започиње у свом подручју бугаризацију, а окупациона посада се састоји од 2 батаљона.[19]

Током рата на Косову и Метохији су деловале партизанске јединице, иако много мање него у осталим деловима земље. Срби на Косову окупацију доживљавају као губитак слободе, док Албанци слом Краљевине Југославије примају као олакшање свог положаја. Због тога је у току читавог рата КПЈ била неуспешна у покушају да масовно придобије Албанце за борбу против окупатора. Због терора окупатора и албанских квислиншких банди, велики број Срба се сели у Црну Гору и Србију већ убрзо по почетку окупације. С њима одлази и око половина комуниста, па се преостали оријентишу на мање акције, саботаже и припреме за устанак.[19] Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију средином 1941. ствара Војни комитет. Прва диверзија је на жичари за превоз руде између Старог Трга и Звечана ноћу 17. на 18. јул 1941. Та група оснива копаонички НОП одред 25. јула 1941., који делује углавном ван територије Косова. У октобру 1941. оснива се и Метохијски НОП (народно-ослободилачки партизански) одред. Ипак, веће акције се не врше на Косову све до почетка 1943. године, када постаје активнији НОП одред Зејнел Ајдини формиран крајем 1942.[19] Формирају се још Шарпланински позадински НОП одред октобра 1942., Шарпланински НОП одред новембра 1942. године, Карадачки НОП одред јануара 1943. и Емин Дураку НОП одред јануара 1943. године. Априла 1943. гину Боро Вукмировић и Рамиз Садик, чланови ЦК КП. Упркос свим напорима, до коначног ослобођења Југославије, на Косову и Метохији није било слободне територије и партизани делују у врло тешким условима.[20] Такође, током Другог светског рата на територији Косова деловале су и четничке јединице Косте Миловановића Пећанца.

Након капитулације Италије 1943. године, Немци окупирају Албанију и Косово. Немци прокламују поштовање независне и слободне Албаније, и да долазе као ослободиоци албанског народа од италијанског ропства. Немци формирају квислиншке организације Другу призренску лигу 16. септембра 1943. и Косовски пук (Regjiment Kosova) крајем 1943. године. Косовски пук уништава отпор и становништво на подручју Урошевац-Приштина-Косовска Митровица-Пећ-Призрен.[20] Немци и балисти средином фебруара 1944. године почињу напад на партизанске јединице на Косову и успевају скоро да униште Главни штаб НОВ за Косово и пратећу чету. Тек средином 1944. долази до масовнијег развоја устанка и од јуна се формира укупно око 7 бригада НОВ, под именом косовско-метохијске бригаде. У октобру 1944. почело је повлачење немачке војске (група армија Е) из Грчке преко Косова, и почела је косовска операција, којом је требало уништити главнину немачких снага. У томе се није успело, али подручје заузимају партизани после повлачења Немаца у новембру 1944.[20]

Међутим, у децембру 1944. долази до масовне побуне Албанаца против НОВ и Југославије у већем делу Косова. Најтеже борбе су вођене у Дреници, а затим у Урошевцу, Гњилану и Косовској Митровици. Тако 2. децембра 1944. штаб НОВ и ПО за Косово ангажује против Дренице 3. и 7. косовско-метохијску бригаду, 25. бригаду 46. дивизије, Ибарски НОП одред и делове 3. и 5. дивизије НОВ Албаније. Пошто то није било довољно да се смири побуна, касније је ангажовано свих 8 косовско-метохијских бригада, 46. дивизија, и 3. бригада 22. дивизије. Како су борбе и даље трајале, Врховни штаб НОВ и ПОЈ формира 52. дивизију 8. фебруара 1945. године од косовско-метохијских бригада, и уводи војну управу за подручје Косова и Метохије. Тим мерама је тек у марту 1945. сломљен отпор косовских Албанаца.[20]

У току Другог светског рата, делови Косова су били опустошени, а становништво поубијано, расељено, или послато у концентрационе логоре. Погинуло је 6200 људи из области Косова и Метохије.[20]

Косово и Метохија у СФРЈ[уреди]

После завршетка рата, Косово и Метохија су враћени Југославији и улазе у састав Народне (касније Социјалистичке) Републике Србије. Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 10 Јула 1945. године. Међутим, од 1945. до 1952. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених балиста, остатака албанских квислиншких снага. У борби са њима учествовале су јединице ОЗНА-е и УДБА-е које су најчешће у појединачним окршајима разбиле остатке балиста док се одређени број извукао и сакрио у иностранству, док се један број њих предао и прикључио Брозовим партизанским јединицама.[тражи се извор]

Данашње границе Аутономна Косовско-Метохијска Област је добила 1959. године проширењем на северу, када су делови општине Рашка насељени искључиво српским живљем изузети из састава Централне Србије и додати области као делови општине Лепосавић. Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Према уставу Србије из 1974. године, Косово је имало de facto статус федералне јединице СФРЈ, иако је формално и даље било део Србије.[тражи се извор]

Народна библиотека у Приштини.

После 1961, 103,000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и популације.[21] Најпознатији заговорник захтева за одвајањем од Србије, писац Адем Демаћи, је због својих вербалних деликата провео укупно 28 година у затвору.[6] До прве масовне употребе оклопних јединица ЈНА против ђака и студената дошло је током косовских немира у пролеће 1981. године у Приштини, непуних годину дана након смрти Јосипа Броза Тита. Косовски демонстранти су тада носили Титове слике и узвикивали пароле „Косово – република“.[6] Сукоби са студентима у Приштини избили су крајем марта/почетком априла 1981. године и очекивало се да ће се решити преговорима.[22] Међутим, када су се немири проширили и на друге делове, ЈНА је послата у Приштину и друге косовске градове – Пећ, Ђаковицу, Урошевац, Подујево, Косовску Митровицу. Оружани сукоби у Приштини избили су сутрадан по доласку војске, а током дана и следеће ноћи проширили су се на већи део Косова.[22] Последице насилног гушења побуне били су веома озбиљне. Погоршани су међуетнички односи на Косову и дошло је до мржње према ЈНА.[22] Притом, међу регрутима ЈНА било је 12–14% Албанаца, највише после Срба и Хрвата.[22] Албанци су осећали да је ЈНА поново довела Србе на чело Косова.[22]

Сукоби на Косову и Метохији[уреди]

Почетком 1989. године најављене промене Устава Србије изазвале су генерални штрајк албанских рудара у руднику Стари Трг код Приштине. Снаге полиције упале су у руднике и угушиле штрајк албанских рудара. 23. марта 1989. године Скупштина Србије усваја уставне амандмане. Косово губи дотадашњу широку аутономију и поново добија Метохија у називу.

1990. године албански политички представници прогласили су независност самопрокламоване Републике Косово, што није признала ни једна држава осим Албаније. 1994. године је основана албанска терористичка организација „Ослободилачка војска Косова”, чији је циљ био независно Косово, а користила се свим средствима оружане борбе.

1996. године, албанска терористичка организација ОВК, започиње сукобе са Полицијом Србије, нападима из заседе на патроле или мање полицијске станице. Ово се 1998. претвара у прави рат, када су се терористички напади на регуларне снаге безбедности проширили на целу Покрајину. Ово је довело до жестоке реакције полиције и укључивања војске у сукоб.[23] Интензивне борбе између полицијских снага Србије и ОВК су трајале од фебруара до октобра 1998. ОВК се до почетка јула налазила у офанзиви и под њеном контролом је имала око једне трећине Косова. Од августа су полицијске снаге кренуле у противофанзиву и вратиле под контролу већину територије Косова и Метохије. У овом рату почињени су многи злочини и на српској и на албанској страни.

Након дипломатских притисака САД и ЕУ на СР Југославију да повуче војне и полицијске снаге из Покрајине и омогући Албанцима већи степен аутономије, дошло је и до отворених претњи НАТО бомбардовањем. У октобру 1998. председник СРЈ Слободан Милошевић са америчким изаслаником Ричардом Холбруком постиже споразум о распоређивању посматрачке (верификаторске) мисије Оебса на Косову и Метохији и повлачењу дела војних и полицијских снага чиме је привремено отклоњена опасност од НАТО бомбардовања.[23] И поред овога, терористички напади ОВК се настављају. Након Случаја Рачак у јануару 1999. долази до нових претњи бомбардовањем од стране НАТО-а и западних земаља. У фебруару 1999. одржана је мировна конференција позната као Преговори у Рамбујеу, на којој су учествовали представници власти СРЈ, косовских Албанаца, ЕУ, САД и Русије.[23]

Након три недеље преговора није постигнут никакав споразум. Ово је за САД и ЕУ био послењи покушај да се косовска криза реши мирним путем па су упутили отворени ултиматум властима СРЈ да доћи до НАТО бомбардовања уколико не прихвате предлог споразума из Рамбујеа, којим је предвиђено војно присуство НАТО снага у земљи и аутономија Косова и Метохије која се граничила са независношћу (предвиђен је референдум о независноси за три године).[23] Након што је СРЈ ово одбила, 24. марта уследило је НАТО бомбардовање, противно међународном праву (без сагласности Савета безбедности ОУН).[23] Бомбардовање је окончано након 78 дана Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН.[24] Након спровођења овог споразума, преко 200.000 Срба и других неалбанаца напустило је Косово и Метохију у страху од албанског насиља. ОВК је и након окончања сукоба наставила да чини злочине над српским цивилима.

Косово и Метохија под управом УН[уреди]

Припадници ОВК предају оружје маринцима САД.

После НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, Косово и Метохија долази под управу Уједињених нација. Према Резолуцији 1244, Косово и Метохија је део Савезне Републике Југославије, али је под контролом УН.

17. и 18. марта 2004. године догодило се масовно етничко чишћење Срба на територији Косова и Метохије познато као Мартовски погром. Албански екстремисти су напали читаве српске заједнице и српске културно-историјске споменике.

Проглашење независности Косова[уреди]

Државе (зелено) које признају независно Косово.

Косовски парламент је 17. фебруара 2008. једнострано прогласио независност Косова и Метохије од Републике Србије. На ванредној свечаној седници парламента, за Декларацију о независности изјаснило се свих 109 присутних посланика.[25] Ту одлуку је Влада Србије још исте вечери поништила као противправни акт привремених органа у Приштини[26], а потом сазвала ванредну седницу Скупштине Србије 18. фебруара на којој је 225 посланика[27] гласало за потврду одлуке Владе о поништењу једностраног проглашења независности Косова и Метохије.

Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је 8. октобра 2008. предлог Србије којим се од Међународног суда правде у Хагу захтева саветодавно мишљење да ли је независност Косова и Метохије проглашена у складу са међународним правом.[28]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, pp. 654.
  2. Papazoglu (1969)
  3. Ђорђе Јанковић: Middle Ages in Noel Malcolm's "Kosovo. A Short History" and Real Facts, Приступљено 8. 4. 2013.
  4. Petrović (2007). стр. 7-23.
  5. Bulić (2013)
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 6,8 Грешка цитата: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом .D0.91.D0.B5.D0.B1.D0.BB.D0.B5.D1.80.
  7. NGL Hammond The Relations of Illyrian Albania with the Greeks and the Romans. In Perspectives on Albania, edited by Tom Winnifrith, St. Martin’s Press, New York 1992
  8. Albania, Encyclopædia Britannica
  9. Stephenson (2000). стр. 74-75.
  10. Балканско полуострво и Јужнословенске земље (1. део)
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, pp. 655.
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, pp. 656.
  13. 13,0 13,1 Lav Trocki, Otpor okupaciji i modernizaciji, Приступљено 8. 4. 2013.
  14. Туцовић (1914)
  15. Judah (2008). стр. 42.
  16. 16,0 16,1 16,2 Antonić (2006). стр. 27-44.
  17. 17,0 17,1 Saradnja kačaka i VMRO - a, Приступљено 8. 4. 2013.
  18. 18,0 18,1 Прва балистичка побуна, Приступљено 8. 4. 2013.
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 19,4 Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, pp. 657.
  20. 20,0 20,1 20,2 20,3 20,4 Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, pp. 658.
  21. Petrović & Blagojević (1992)
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 22,4 Branko Mamula: “Slučaj Jugoslavija”, Приступљено 8. 4. 2013.
  23. 23,0 23,1 23,2 23,3 23,4 „Бомбардовањеː Пут у рат” Време филм, 2009.
  24. „Бомбардовањеː Жртве рата”, Време филм, 2009.
  25. Б92. Вести: Косово прогласило независност. 17. фебруар 2008, 23.27 ч, Приступљено 8. 4. 2013.
  26. Б92. Вести: Србија поништава независност. 17. фебруар 2008, 23.51 ч, Приступљено 8. 4. 2013.
  27. Б92. Вести: Скупштина поништила независност. 18. фебруар 2008, 22.31 ч, Приступљено 8. 4. 2013.
  28. Прихваћена резолуција Србије. Б92, 8. октобар 2008., Приступљено 8. 10. 2008.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]