Историја Мјанмара

С Википедије, слободне енциклопедије

Бурма је у својој раној историји због географског склопа била подељена на изоловане краљевине и кнежевине. Настанила су је племена која су наишла са севера висоравни Тибета. Сваки талас је потискивао претходно племе, док се најзад Чини, Мони, Аркани, Шани и Карени нису настанили у равницама и у брежуљцима југа. Експанзија Индијаца и II веку довела је Бурму и додир са индијском цивилизацијом. Приморје и јужна Бурма примили су индијску културу, уметност и будизам.

Рана историја (до 9. века)[уреди | уреди извор]

Праисторија[уреди | уреди извор]

Најранији археолошки докази указују на то да су културе у Бурми постојале већ 11.000 година пре нове ере. Већина назнака раног насељавања пронађена је у централној сушној зони, где се раштркана места појављују у непосредној близини реке Иравади. Анјатијан, камено доба Бурме, постојало је у време за које се сматрало да паралелно прати доњи и средњи палеолит у Европи. Неолитско или ново камено доба, када су биљке и животиње први пут припитомљене и када се појавило углачано камено оруђе, у Бурми је свједочено у три пећине смештене у близини Таунгија на рубу висоравни Шан, налази из којих су датирани на период од 10000 до 6000 година пре нове ере.[1]

Око 1500. године пне, људи у региону су претварали бакар у бронзу, узгајали пиринач и припитомљавали кокошке и свиње. Они су били међу првим људима на свету који су то учинили. До 500. године пре нове ере, насеља у којима се ковало гвожђе настала су у области јужно од данашњег Мандалеја. Бронзом украшени ковчези и гробна места испуњена остацима земљаног посуђа су ескавирани.[2] Археолошки докази у долини Самон јужно од Мандалаја указују на насеља у којима је узгајан пиринач и која су трговала са Кином између 500. године пне и 200. године.[3] Током гвозденог доба, археолошки докази такође из долине Самон откривају промене у начину сахрањивања на које је Индија имала велики утицај. Ове промене укључују сахрањивање одојчади у посудама у којима њихова величина приказује њихов породични статус.[4]

Бурма у доба Амаврахта[уреди | уреди извор]

Амаврахта (1044—1077) је унеколико наврата ујединио мале племенске кнежевине. Унапредио је будизам, освојио Аракан и Татон, центар монске цивилизације. Паган (данас Баган), престоница Бурме, израстао је у велики град с много пагода. Амаврахт је оснивач династије која је Бурму увела у „златно доба“.

Монголска освајања Бурме[уреди | уреди извор]

Бурму је освојио Кублај Кан, монголси цар. Кублај је држао Паган четрнаест година (1287—1301). Доласком шанских принчева Монголи су напустили Бурму.

Краљевине — Ава, Тангу и Пегу[уреди | уреди извор]

Након одласка Монгола, на подручју Бурме, створиле су се нове краљевине — Ава, Тангу и Пегу.

Тангу[уреди | уреди извор]

Почетком 15. века Тангу је постао главна бурманска држава. Њен краљ Табиншвехти (1531—1550) био је храбар и вешт војсковођа. Освојио је Батејн, Мјаунгмја и Пегу. Затим је на северу освојио Паган. Његов наследник Бајнаунг (1550—1581) наставио је експанзију и успоставио своју власт над целом равницом, шанским државама Тенасеримом Покорио је Сијам. Добро је управљао, али за одржавање власти над оволиком територијом било је потребно ратовати сваке године. Пољопривреда је пропадала и људска снага се исцрпљивала. Када је умро, оставио је велику, али слабу државу без јединствене управе. Сијамци су 1600. ослободили своју земљу и део Тенасерима и заједно са Арканцима упали у делту и опљачкали Пегу. Краљ Талун (1629—1648) је консолидовао државу и престоницу је преместио из Пегуа у Аву где је била ван додира са спољашњим светом.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Cooler 2002: Chapter 1: Prehistoric and Animist Periods
  2. ^ Myint-U 2006: 45
  3. ^ Hudson 2005: 1
  4. ^ Coupey, A. S. (2008). Infant and child burials in the Samon valley, Myanmar. In Archaeology in Southeast Asia, from Homo Erectus to the living traditions: choice of papers from the 11th International Conference of the European Association of Southeast Asian Archaeologists, 25–29 September 2006, Bougon, France

Литература[уреди | уреди извор]

  • Aung-Thwin, Michael A. (2005). The Mists of Rāmañña: The Legend that was Lower Burma (illustrated изд.). Honolulu: University of Hawai'i Press. ISBN 0824828860. 
  • Brown, Ian. Burma’s Economy in the Twentieth Century (Cambridge University Press, 2013) 229 pp. online review at http://eh.net/book-reviews
  • Callahan, Mary (2003). Making Enemies: War and State Building in Burma. Ithaca: Cornell University Press. 
  • Cameron, Ewan. "The State of Myanmar," History Today (May 2020), 70#4 pp 90–93.
  • Charney, Michael W. (2009). A History of Modern Burma. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61758-1. 
  • Charney, Michael W. (2006). Powerful Learning: Buddhist Literati and the Throne in Burma's Last Dynasty, 1752–1885. Ann Arbor: University of Michigan. 
  • Cooler, Richard M. (2002). „The Art and Culture of Burma”. Northern Illinois University.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  • Dai, Yingcong (2004). „A Disguised Defeat: The Myanmar Campaign of the Qing Dynasty”. Modern Asian Studies. Cambridge University Press. 38: 145—189. doi:10.1017/s0026749x04001040. 
  • Fernquest, Jon (јесен 2005). „Min-gyi-nyo, the Shan Invasions of Ava (1524–27), and the Beginnings of Expansionary Warfare in Toungoo Burma: 1486–1539”. SOAS Bulletin of Burma Research. 3 (2). ISSN 1479-8484. 
  • Hall, D. G. E. (1960). Burma (3rd изд.). Hutchinson University Library. ISBN 978-1-4067-3503-1. 
  • Harvey, G. E. (1925). History of Burma: From the Earliest Times to 10 March 1824. London: Frank Cass & Co. Ltd. 
  • Htin Aung, Maung (1967). A History of BurmaНеопходна слободна регистрација. New York and London: Cambridge University Press.  online free to borrow
  • Hudson, Bob (март 2005), „A Pyu Homeland in the Samon Valley: a new theory of the origins of Myanmar's early urban system” (PDF), Myanmar Historical Commission Golden Jubilee International Conference, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 11. 2013 
  • Kyaw Thet (1962). History of Burma (на језику: бурмански). Yangon: Yangon University Press. 
  • Lieberman, Victor B. (2003). Strange Parallels: Southeast Asia in Global Context, c. 800–1830, volume 1, Integration on the Mainland. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-80496-7. 
  • Luce, G. H.; et al. (1939). „Burma through the fall of Pagan: an outline, part 1” (PDF). Journal of the Burma Research Society. 29: 264—282. 
  • Mark, Karl (1853). War in Burma—The Russian Question—Curious Diplomatic Correspondence. Collected Works of Karl Marx and Frederick Engels. 12. Clemens Dutt (trans.) (1979 изд.). New York: International Publishers. 
  • Moore, Elizabeth H. (2007). Early Landscapes of Myanmar. Bangkok: River Books. ISBN 978-974-9863-31-2. 
  • Myint-U, Thant (2001). The Making of Modern Burma. Cambridge University Press. ISBN 0-521-79914-7. 
  • Myint-U, Thant (2006). The River of Lost Footsteps—Histories of Burma. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-16342-6. 
  • Phayre, Lt. Gen. Sir Arthur P. (1883). History of Burma (1967 изд.). London: Susil Gupta. 
  • Selth, Andrew (2012). Burma (Myanmar) Since the 1988 Uprising: A Select Bibliography. Australia: Griffith University. 
  • Smith, Martin John (1991). Burma: insurgency and the politics of ethnicity (Illustrated изд.). Zed Books. ISBN 0-86232-868-3. 
  • Steinberg, David I. (2009). Burma/Myanmar: what everyone needs to know. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-539068-1. 
  • Wyatt, David K. (2003). Thailand: A Short History (2 изд.). стр. 125. ISBN 978-0-300-08475-7. 
  • Englehart, Neil A. "Liberal Leviathan or Imperial Outpost? J. S. Furnivall on Colonial Rule in Burma", Modern Asian Studies (2011) 45#4 pp 759–790.
  • „Anyathian complex”, Encyclopædia Britannica, 2011 
  • Aung Thaw (1969). „The 'neolithic' culture of the Padah-Lin Caves” (PDF). The Journal of Burma Research Society. The Burma Research Society. 52 (1): 15. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 5. 3. 2012. Приступљено 2. 2. 2011. 
  • Cooler, Richard M. (2002). „Prehistoric and Animist Periods”. Northern Illinois University. Приступљено 11. 1. 2011. 
  • Hall, D.G.E. (1960). Burma (3rd изд.). Hutchinson University Library. ISBN 978-1-4067-3503-1. 
  • Harvey, G. E. (1925). History of Burma: From the Earliest Times to 10 March 1824. London: Frank Cass & Co. Ltd. 
  • Htin Aung, Maung (1967). A History of Burma. New York and London: Cambridge University Press. 
  • Hudson, Bob (март 2005), „A Pyu Homeland in the Samon Valley: a new theory of the origins of Myanmar's early urban system” (PDF), Myanmar Historical Commission Golden Jubilee International Conference, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 11. 2013 
  • Lieberman, Victor B. (2003). Strange Parallels: Southeast Asia in Global Context, c. 800–1830, volume 1, Integration on the Mainland. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-80496-7. 
  • Moore, Elizabeth H. (2007). Early Landscapes of Myanmar. Bangkok: River Books. ISBN 978-974-9863-31-2. 
  • Myint-U, Thant (2006). The River of Lost Footsteps—Histories of Burma. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-16342-6. 
  • Aung-Thwin, Michael (1996). „Kingdom of Pagan”. Ур.: Gillian Cribbs. Myanmar Land of the Spirits. Guernsey: Co & Bear Productions. ISBN 978-0-9527665-0-6. 
  • Stargardt, Janice (1990). The Ancient Pyu of Burma: Early Pyu cities in a man-made landscape (illustrated изд.). PACSEA. ISBN 9781873178003. 
  • Thein, Cherry (14. 11. 2011). „Pyu burial site discovered at Sri Ksetra”. The Myanmar Times. Архивирано из оригинала на датум 3. 2. 2012. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]