Историја Хрватске

Из Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак је део серије о историји Хрватске
Историја Хрватске
Грб Хрватске

Средњи век[уреди]

Бела Хрватска и Бела Србија у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника.

Хрвати су словенски народ, који је током 7. века емигрирао из подручја данашње Галиције (западна Украјина и југоисточна Пољска), и настанили се на територију између реке Драве на северу и реке Цетине на југу. У исто време се на Балканско полуострво досељавају Срби. Хрватска је тада била под јаким утицајем Франачког царства. Од франачких мисионара Хрвати ће примити хришћанство и тако ући у сферу Западне цркве - римокатоличанства. Хрватском ће испрва управљати кнежеви, а од 925. године краљеви. За краља Томислава (крунисан 925) и Петра Крешимира IV(1058—1074) биће на врхунцу моћи. За време Петра Крешимира IV Хрватска се шири према југу - Паганија, Травунија и Захумље (за чије становништво цар Константин Порфирогенит тврди да потиче од некрштених Срба). Након његове смрти долази да слабљења краљевине. Године 1097. краљ Петар ће погинути на Петровој Гори (до тада Гвозд) и долази до расула у држави. Агонију ће прекинути угарски краљ Коломан. Године 1102. Хрватска потпада под власт Мађара. Средином 15. века, Угарска је била угрожена од стране Османског царства што је довело до тога да Далмација постане део Венеције.

Нови век[уреди]

Краљевина Хрватска и Славонија пред Први светски рат

Године 1526. дошло је битке на Мохачком пољу. Ту је погинуо угарски краљ Лудовик II. Тиме су без краља остале Угарска и земље које су биле за њу везане персоналном унијом, Чешка и Хрватска. Угарски престо ће преузети Фердинанд Хабзбуршки, чиме ће Хрватска прећи под власт Хазбуршке монархије; то су хрватски племићи прихватили на свом Сабору 1. јануара 1527. На територију Хабзбуршке монархије насељавали су се Срби који су били вољни да се боре против Турака. Тако је формирана Војна крајина која ће допринети одбрани Монархије од Турака. Већина крајишких бораца биће православни Срби. Већ у 18. веку већи део Хрватске је ослобођен од Турске контроле. Истра, Далмација и Дубровник су постали део Хабзбуршке монархије између 1797. и 1815. Године 1867. биће склопљена Угарско-Хрватска нагодба. Хрватска ће остати разједињена. Уставно ће се звати: Троједна краљевина Хрватске, Славоније и Далмације. Хрватска, Славонија и Приморје припадаће Угарској, а Далмација Аустрији.

Coa Hungary Country History med (1915).svg

Савремено доба[уреди]

Период Југославије[уреди]

НДХ 1941 године.

После Првог светског рата и пропасти Аустроуграске, у присуству представника Народног вијећа из Загреба и регента Александра биће проглашено уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Држава ће се звати Краљевини Срба Хрвата и Словенаца. Године 1929. промениће име у Краљевина Југославија) За време владавине краља Александра (1921—1934) долази до изражаја идеја унитарног југословенства. Хрватски историчари и политичари сматрају да се краљевом диктатуром подупире „великосрпски централизам“. Током Другог сватског рата Југославија је била окупирана, а у Хрватској је завладао усташки режим. Хрватска се тада звала Независна Држава Хрватска, скраћено НДХ. За време НДХ почињен је геноцид над српским, ромским и јеврејским становништвом. Највеће стратиште био је Јасеновац у ком је страдало 83.145 [1] цивила, махом Срба, али и Јевреја и Рома. Прогон и уништење Срба била је званична намера тадшње хрватске државе. После победе савезника, Југославија је постала социјалистичко-федеративна република под снажном контролом (Хрвата) Јосипа Броза Тита и комунистичке партије. Године 1971. МАСПОКом (Хрватско пролеће), одређени број хрватских интелектуалаца је покушао отцепљење Хрватске од Југославије. Тито и партијски врх су сасекли могућу побуну и отцепљење.

Распад Југославије и рат у Хрватској[уреди]

Република Српска Крајина.

Потом, Хрватска је прогласила независност од Југославије 1991, не обазирући се на легитимну вољу српског народа. Божићним уставом из 1990. године Срби су постали национална мањина и почео је њихов прогон из већих хрватских градова као и из руралних области под контролом хрватске војске и полиције. Широм Хрватске долази до обрачуна хрватског и српског становништва. На територији некадашње Војне крајине српско становништо је прогласило Српску аутономну област Крајину. После ће из ње настати Република Српска Крајина. Остатак ЈНА је пружио помоћ Србима од прогона новоуспостављених хрватских органа реда. Долази до исељавања великог броја Хрвата са тих простора. 1995. почиње акција Хрватске војске под називом "Олуја". За време „Олује“ прогнано је око 250.000 српских цивила, те убијено њих око 3.046. Прогнани Срби одлуком хрватске државе, изгубили су право на своју имовину. На основу прогона оволиког броја српских цивила може се рећи да је хрватска држава извршила етничко чишћење Срба. Већина становника српске националности избегло је у СР Југославију и Републику Српску. Преостала територија РСК - Источна Славонија, Барања и Западни Срем, 1998. године су мирним путем укључени у правни поредак Хрватске.

Период након рата[уреди]

Након смрти председника Фрање Туђмана (1991—1999. на власти), долази до постепеног повратка Срба у Хрватску уз помоћ програма разних невладиних организација и притиска међународне заједнице, нарочито Европске уније. Малобројни повратници су изложени различитим видовима дискриминације хрватског становништва који су избеглице махом из БиХ. Органи власти и даље не показују жељу да заштите српску заједницу.

УНХЦР је саопштио да се до јула 2005. године у Републику Хрватску вратило 133.621 избеглица српске националности, док су се из Источне Славоније у остале делове Хрватске вратило додатних 23.203 избеглица српске националности. С друге стране, по подацима невладине организације "Веритас", у Хрватску се вратило свега 40.000 Срба, мање од шестине прогнаника. Треба имати у виду да су повратници углавном старци.

Њима нису у потпуности обезбеђени основни услови за живот, и изложени су дискриминацији националиста. Српским повратницима, као и прогнаницима, углавном није враћена њихова имовина, запоседнута од стране Хрвата, како локалних, тако и избеглица. Влада републике Хрватске одбија да пружи право избеглим Србима да „друштвене“ станове откупи и тако их третира као грађане другог реда, будући да је то Хрватима дозвољено. Због тешке ситуације на радном тржишту, неразвијености повратничких подручја, а нарочито због државне политике прогона Срба, највећи број повратника је незапослен.[тражи се извор]

Хрватска је поднела захтев за чланство у Европску унију 2003. године, а лидери ЕУ су прихватили кандидатуру 2004. Преговоре о приступању ЕУ Хрватска је започела друге половине 2005.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. [1] поименични попис ЖРТАВА КЦЛ ЈАСЕНОВАЦ 1941-1945.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]