Историја округа Србије

Окрузи у Републици Србији

Историја округа Србије обухвата историјски развој окружног нивоа власти у Србији, од увођења округа као административно-територијалних јединица у првој половини 19. века, до савременог доба.

Окрузи у Кнежевини Србији

Главни чланак: Административна подела Кнежевине Србије

Читава територија Кнежевине Србије је 1834. године одлуком Народне скупштине била подељена на 5 сердарстава и 19 окружја, чиме су укинуте дотадашње административне јединице (нахије) које су водиле порекло из Османског царства. Новим одлукама Народне скупштине донетим 1836. године, Кнежевина Србија се дели на 17 округа, што је потврђено и Уставом Кнежевине Србије из 1838. године (30. и 61. члан).

Окрузи Војводства Србије и Тамишког Баната

Аустријска круновина Војводство Србија и Тамишки Банат (1849-1860) такође је била подељена на округе, што се разликовало од дотадашње административне поделе на жупаније у хабзбуршкој Угарској, Хрватској и Славонији.

Војводство је првобитно, између 1849. и 1850. године, било подељено на три округа (Бачко-торонталски, Темишварско-крашовски и Сремски), а потом између 1850. и 1860. на пет округа (Новосадски, Сомборски, Бечкеречки, Темишварски и Лугошки).

• 
  Окрузи Војводства Србије и Тамишког Баната, 1849-1850.
• 
  Окрузи Војводства Србије и Тамишког Баната, 1850-1860.

Окрузи у Краљевини Србији

Окрузи у Краљевини Србији, према стању из 1914. године

Главни чланак: Административна подела Краљевине Србије

Законом о административној подели земље из 1890. године, Краљевина Србија је била подељена на 15 округа: Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Пиротски, Подрински, Подунавски, Пожаревачки, Руднички, Тимочки, Топлички, Ужички и Црноречки, док су градови Београд и Ниш добили су статус посебних управа.

Окрузи на подручју Вардарске Македоније у Краљевини Србији, према стању из 1914. године

Након каснијих административних промена, Краљевина Србија је за време пописа 1910. године имала 17 округа: Београдски, Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Нишки, Пиротски, Подрински, Пожаревачки, Руднички, Смедеревски, Тимочки, Топлички, Ужички и Чачански.

Непосредно након ослобођења Старе Србије (1912) извршена је прва подела тог подручја на округе. Према стању од 15/28. октобра 1912. године, образовани су следећи окрузи: Битољски, Дебарски, Кавадарски, Кумановски, Новопазарски, Пљеваљски, Поморски, Призренски, Приштински, Скопски, Тетовски.

Одлуком Министарства унутрашњих дела од 24. августа/6. септембра 1913. године прописана је подела нових крајева на 11 округа: Битољски, Дебарски, Кавадарски, Кумановски, Новопазарски, Пљеваљски, Призренски, Приштински, Скопски, Тетовски и Штипски.

Законски предлог од 12/25. децембра 1913. године предвиђао је поделу нових крајева на следећих 12 округа: Битољски, Брегалнички, Звечански, Косовски, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Рашки, Скопски, Тетовски и Тиквешки, али тај законски акт није био усвојен због избијања Првог светског рата, тако да су окрузи у новим областима наставили да раде по привременим уредбама.

Окрузи у Краљевини СХС/Југославији

Окрузи на подручју Србије, у Краљевини СХС (1918-1922)

Уласком Краљевине Србије у састав Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, окрузи су наставили да постоје у дотадашњем облику, све до 1922. године, када је целокупно државно подручје подељено на области.

Стварањем нових области, окружни ниво управе није у потпуности укинут, пошто је законским решењима из 1922. године било прописано да ће новоустановљене обласне управе остваривати надзор над радом среских власти преко окружних начелника, који су били помоћници поглавара области - великог жупана. Тиме је окружни ниво управе трансформисан у испоставу обласне власти, а дотадашња окружна надлештва су заједно са својим чиновништвом интегрисана у структуре обласних управа, док су окружним начелницима, као надзорним органима, остављени само основни службеници. Број окружних начелника био је различит од области до области, у зависности од величине њихових територија, а такође је према локалним приликама био различит и број срезова над којима су окружни начелници вршили надзор. Као и великог жупана, окружне начелнике је такође постављао краљ (чланови 15-17. Закона о општој управи из 1922. године).

Укидањем области и оснивањем бановина (1929), дотадашња окружна начелства трансформисана су у окружне инспекторате, који су такође имали првенствено надзорну функцију над радом среских управа (чланови 20. и 22. Закона о називу и подели Краљевине на управна подручја). Пошто су бановине биле знатно веће од укинутих области, новоустановљени окружни инспекторати су по свом територијалном опсегу били знатно већи од дотадашњих окружних начелстава у укинутим областима.

Окрузи у окупираној Србији

Немачки војни окупациони окрузи у Србији (1941-1944)

Током Другог светског рата, у окупраној Србији (која је укључивала и Банат), формирани су немачки војни окупациони окрузи, а потом су крајем 1941. године од стране Недићеве владе формирани и административни окрузи, који су заменили дотадашњу поделу на бановине, а нису се у свим случајевима територијално поклапали са немачким војно-окупационим окрузима. Недићева Србија (са Банатом) тада је подељена на 14 округа:

-

Банатски округ Београдски округ Ваљевски округ Зајечарски округ Крагујевачки округ Краљевачки округ Крушевачки округ

Лесковачки округ Митровички округ Моравски округ Нишки округ Пожаревачки округ Ужички округ Шабачки округ

Окрузи у Републици Србији

Главни чланак: Административна подела Републике Србије

Након ослобођења Србије у јесен 1944. године, нове власти су задржале поделу на округе. Према законским решењима из 1945. године, централна Србија се састојала од следећих округа: Београдског (Београд), Ваљевског (Ваљево), Врањског (Врање), Крагујевачког (Крагујевац), Крушевачког (Крушевац), Лесковачког (Лесковац), Моравског (Јагодина), Новопазарског (Нови Пазар), Нишког (Ниш), Пиротског (Пирот), Подринског (Шабац), Пожаревачког (Пожаревац), Тимочког (Зајечар), Топличког (Прокупље), Ужичког (Ужице) и Чачанског (Чачак).

У исто време, АП Војводина се састојала из следећих округа: Новосадског (Нови Сад), Панчевачког (Панчево), Петровградског (Петровград), Сомборског (Сомбор), Сремског (Сремска Митровица) и Суботичког (Суботица), док на подручју Аутономне косовско-метохијске области нису постојали окрузи.

Окружни ниво власти укинут је већ 1947. године.

Уредбом Владе Републике Србије, од 29. јануара 1992. године, одређени су послови државне управе које министарства обављају изван својих седишта у окрузима као подручним средиштима државне власти, чиме је у Србији обновљен окружни ниво управе.

Каснијом уредбом Владе Републике Србије из фебруара 2006. године, окрузи су преименовани у управне округе.

У Републици Србији данас постоји 29 управних округа, не рачунајући подручје Града Београда.

Види још

• Административна подела Кнежевине Србије
• Административна подела Краљевине Србије
• Административна подела Републике Србије

Литература

• Гинић, Иванка (1955). Административно-територијалне промене у НР Србији од 1834-1954 године (PDF). Београд: Завод за статистику НР Србије. 
• Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт. 
• Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912-1915). Београд: Филозофски факултет. 
• Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Ристановић, Петар (2012). „Административне промене на простору Старе Србије 1912-1941” (PDF). Баштина: гласник. 32: 171—194. 
• Стевановић, Зоран (2013). „Процес организације власти у Српском Војводству и Тамишком Банату”. Споменица Историјског архива Срем. 12: 110—140. 
• Стевановић, Зоран (2014). Војводство Србија и Тамишки Банат (1849-1861) (PDF). Нови Сад: Архив Војводине.