Источна туја

С Википедије, слободне енциклопедије

Источна туја
Thuja orientalis habitus.jpg
Источна туја у Ресавској улици у Београду.
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
P. orientalis
Биномно име
Platycladus orientalis
(L.) Franco
Thuja orientalis areal.jpg
Ареал[1]
Синоними
List
    • Biota chengii (Bordères et Gaussen) Bordères et Gaussen
    • Biota coraeana Siebold ex Gordon
    • Biota dumosa Carrière
    • Biota elegantissima Beissn.
    • Biota ericoides Carrière
    • Biota excelsa Gordon
    • Biota falcata Carrière
    • Biota fortunei Carrière
    • Biota freneloides Gordon
    • Biota funiculata Gordon
    • Biota glauca Carrière
    • Biota gracilifolia Knight
    • Biota intermedia Gordon
    • Biota japonica Siebold ex Gordon
    • Biota macrocarpa Gordon
    • Biota meldensis M.A.Lawson ex Gordon
    • Biota nepalensis Endl. ex Gordon
    • Biota orientalis (L.) Endl.
    • Biota pendula (Thunb.) Endl.
    • Biota prostrata Gordon
    • Biota pyramidalis Carrière
    • Biota semperaurescens Beissn.
    • Biota stricta (Spach) Lindl. et Gordon
    • Biota tatarica Lindl. et Gordon
    • Biota variegata Gordon
    • Biota wareana Gordon
    • Biota zuccarinii Siebold ex Carrière
    • Chamaecyparis decussata Carrière
    • Chamaecyparis glauca Carrière
    • Cupressus filiformis Beissn.
    • Cupressus pendula Thunb.
    • Cupressus thuja O.Targ.Tozz.
    • Cupressus thuya O.Targ.Tozz.
    • Juniperus ericoides Carrière
    • Platycladus chengii (Bordères et Gaussen) A.V.Bobrov
    • Platycladus stricta Spach
    • Retinispora decurvata Carrière
    • Retinispora decussata Gordon
    • Retinispora ericoides Zucc. ex Gordon
    • Retinispora flavescens Beissn.
    • Retinispora juniperoides Carrière
    • Retinispora recurvata Mast.
    • Retinispora rigida Carrière
    • Thuja acuta Moench
    • Thuja antarctica Gordon
    • Thuja argentea Carrière
    • Thuja australis Ten.
    • Thuja chengii Bordères et Gaussen
    • Thuja decora Salisb.
    • Thuja dumosa Gordon
    • Thuja elegantissima Gordon
    • Thuja ericoides Carrière
    • Thuja expansa Laws. ex K.Koch
    • Thuja filiformis Lodd. ex Lindl.
    • Thuja flagelliformis (Jacques) C.Lawson
    • Thuja funiculata Gordon
    • Thuja glauca Carrière
    • Thuja intermedia Gordon
    • Thuja meldensis Quetier
    • Thuja minor Paul ex Gordon
    • Thuja monstrosa Gordon
    • Thuja nepalensis Lodd. ex Carrière
    • Thuja orientalis L.
    • Thuja pendula (Thunb.) D.Don
    • Thuja pyramidalis Ten.
    • Thuja semperaurea Beissn.
    • Thuja semperaurescens K.Koch
    • Thuja stricta Gordon
    • Widdringtonia glauca (Carrière) Carrière

Источна туја (Platycladus orientalis) је врста четинара коју је први описао Лине давши јој назив Thuja orientalis Linnaeus, Sp. Pl. 2: 1002. 1753. До данас је било преко 70 синонима, да би на крају ова врста била сврстана у монотипски род Platycladus под називом Platycladus orientalis (Linnaeus) Franco, Portugaliae Acta Biol., ser. B, Sist. Vol. "Júlio Henriques". 33. 1949. Platycladus је у заједничком кладусу са родом Microbiota, а повезани су са са родом Tetraclinis као сестринском групом, а не са родовима Juniperus и Thuja.[2]

Име рода значи "са широким или спљоштеним изданцима", а епитет orientalis (источни) односи се на изворно станиште у Кини. У својој постојбини Кини назива се це бај (侧柏) што буквално значи нагнути чемпрес.[3] У Србији се поред имена источна туја ређе срећу и називи туја обична, туја азијска, а изузетно ретко источни клек и смрекуша.[4]

Опис врсте[уреди | уреди извор]

Кора.

Источна туја је зимзелено, једнодомо дрвo 10-20 m високо, прсног пречника дебла до 1 m (или више), често са више стабала од тла.[5] Кора црвенкастосмеђа до светлосивкастосмеђа, танка, љушти се у дугим папирастим тракама. Круна у младости јајастокупаста, широко заобљена или неправилна код старих стабала.[6] Гране су нагоре усмерене, разгранате у вертикалној равни. Главни избојци су округли на пресеку.[7] Гранчице су широке 1-1,5 mm, у вертикалној равни, секундарне косо распоређене, пљоснате, на обе стране сличне боје, зелене или жутозелене.[2][8]

Четине су љуспасте, величине 1-3 mm, широко-јајасте, са тупим врхом, чврсто прилегле, у 4 реда распоређене; средишње љуспе ромбоидне, бочне љуспе који се преклапају са средишњим, чунасте, на врху благо повијене;[5] све љуспе са уочљивом, линеарном, утонулом смоном жлездицом у центру и групама беличастих, тачкастих стома бочно, абаксијално; растрљане слабо миришу на смолу.[2][8]

Микростробиле жућкастозелене, јајасте, 2-3 mm, са 8-12 микроспорофила, сваки са 3-6 антера. Опрашивање марта-априла. Макростробиле плавичастозелене, округласте, 3 mm у пречнику, терминално распоређене.[6][9]

Шишарке сазревају исте године. Пре зрења су меснате и са плавобеличастим пепељком, зреле црвенкастосмеђе, објајасте или издужене, 1,5-2 (-2,5) × 1-1,8 cm; састоје се од 6-8 љуспи, распоређених у паровима, проксималне љуспе са 2 семена, средње са 1 семеном, дисталне стерилне. Љуспе међусобно срасле, само су врхови слободни са дугим савијеним трнастим умбом. Шишарке су зреле у септембру-октобру, убрзо из њих испада семе.[2][9][10][11]

Семе сивкастосмеђе или љубичастосмеђе, глатко, без сјаја, јајасто или капљичасто 5-7 × 3-4 mm, бескрилно, често са два фина уздужна руба. Хилум светлије боје има облик траке, прелази преко основе семена. Семе клија надземно; клијавац са два котиледона, они су 15-25 mm дуги и 2-3 mm широки. Примарне иглице наспрамне, 15 mm дуге и око 1 mm широке; наредне четине по 4 у пршљену, сличне примарним. Котиледони опадају крајем друге године живота. Бочне гранчице са метаморфисаним, скраћеним и приљубљеним четинама јављају се рано.[10][12]

Ареал[уреди | уреди извор]

Пореклом је из Кине, где се дуго узгаја на гробовима и у вртовима храмова као и на историјским локалитетима као што је Забрањени град; у Јапану није аутохтона, иако се тамо широко узгаја. Чини се да је у природи доста ретка и да јој је граница природне дистрибуције нејасна, због опсежног гајења и садње у прошлости. Фитогеографски, данас скоро симпатрична врста[13]

Шкотски ботаничар и „ловац на биљке“ Фортун (Robert Fortune, 1812-1880) ју је видео у планинама западно од Пекинга које популације је сматрао природним и чини се да нема сумње у природни статус састојина у северозападном делу Јунана, које је први забележио шкотски ботаничар Форест (George Forrest, 1873-1932), а касније аустријски ботаничар Хендел-Мазети (Heinrich Raphael Eduard Freiherr von Handel-Mazzetti, 1882-1940) и аустријско-амерички ботаничар, истраживач и географ Јосеф Рок (Joseph Francis Charles Rock, 1884-1962). Расте, на пример, у неким бочним долинама развођа Салуен-Меконг, на стрмим сувим падинама или чак на вертикалним литицама. Рок је источну тују видео и у удаљеном делу западног Сичуана.[14]

Према кинеским изворима[3] природни ареал обухвата јужни Гансу, Хебеј, Хенан, Шенси, Шанси; а интродукован је или је неизвесног статуса у Анхуеју, Фуђену, северном Гуангдонгу, северном Гуангсију, Гуејџоуу, Хубеју, Хунану, Ђангсуу, Ђангсиу, Ђилину, Љаонингу, југу Унутрашње Монголије, Шандунгу, Сичуану, Аутономној регији Тибет, Јунану, Џеђангу; ван Кине неизвестан статус је у Кореји и на истоку Русије. Расте од 300-3300 m над морем.

Врста је широко проширена од човека по целој Азији, Европи а и Америци. У Европу ју је интродуковао Кемпфер у Лајден (Холандија), око 1690. Источна туја се узгајала у Холандији почетком XVIII века. Касније су француски мисионари слали семе из Пекинга у Париз, одакле ју је енглески ботаничар Милер (Philip Miller, 1691-1771) интродуковао у Лекарски врт Челсија (Chelsea Physic Garden) око 1740. Фортун ју је реинтродуковао 1861. године, а нема сумње да су раније у веку постојале и друге набавке семена из Кине.[13]

Биоеколошке карактеристике[уреди | уреди извор]

Показала се као отпорна према суши на нижим, врло разноликим стаништима; расте споро; иако хелиофит добро подноси засену. Доста је отпорна према гасовима, а захваљујући еластичним гранама, отпорна према ветру и снегу. Добро подноси кресање грана. Неизбирљива према земљишту мада најбоље расте на песковитој глинуши, или на шљунковитом, добро дренираном земљишту, одлично подноси алкална земљишта. Неке нарочите непријатеље међу инсектима и гљивама нема. Штету јој ипак наносе мишеви и дивљач. Зона 5-7.[5][6]

Значај[уреди | уреди извор]

Источна туја као висока жива ограда.

Мада нема за шумарство неког нарочитог значаја у североисточној Кини користи се за пошумљавање на обешумљеним брдовитим и планинским подручјима.[2] Дрво је лако и врло трајно. Као украсна врста има прворазредни значај због великог броја култивара, отпорности на сушу, градске услове и орезивање. Користи се у појединачној садњи, у комбинованим личћарско-четинарским и четинарским групама и живим оградама (формираним или слободним), а култивари налазе примену зависно од величине и боје четина од жардињера и алпинетума до високих живих ограда. Жуте и браон сорте представљају колоритна језгра.[15][16]

Код нас постоје трагови о њеном гајењу током XIX века. Тако 1887. године у "Ценовнику воћака и другог биља при управи топчидерске економије" једини четинар који се производи је "туја зими зелена".[17] О источној туји Петровић половином XX века пише:

Поред религијске и духовне вредности[13], источна туја се често користи у кинеском траварству, где се сматра једном од 50 основних биљака.[19] И листови и семе садрже етерично уље које се састоји од борнеола, борнил ацетата, тујона, камфора и сесквитерпена.[20] Листови такође садрже родоксантин, аментофлавон, кверцетин, мирицетин, каротен, ксантофил и аскорбинску киселину.[20] Листови делују бактерицидно, антипиретички, антитусивно, адстрингентно, диуретички, еменагогично, емолиентно, експекторантно, фибрифугно, хемостатски и стомахично[21][22] Њихова употреба побољшава раст косе.[21] Интерно се користе у лечењу кашља, крварења, менорагије, бронхитиса, астме, кожних инфекција, заушки, бактеријске дизентерије, артритичног бола и преране ћелавости[22]

Размножавање[уреди | уреди извор]

Генеративно размножавање[уреди | уреди извор]

Обране шишарке се лако отварају у топлој просторији. Од 1 kg шишарки добија се око 250 g семена. У једном kg има око 55.000-60.000 зрна. Клијавост семена од 50% па навише. Семе се сеје без претходне припреме, после сувог лагеровања или краће (4-6 недеља) стратификације на 4oC. Семе се сеје у пролеће, 10-15 g/m, на дубину око 3 cm, у лејама на отвореном. Семеном се може размножити форма 'Aurea', са доста великим учешћем садница са жутом или жућкастом бојом четина у генеративном потомству. [12][23]

Вегетативно размножавање[уреди | уреди извор]

Ожиљенице.
Juniperus squamata 'Blue Star' калемљене на источну тују (у позадини непревршене подлоге).

Источна туја, односно њени култивари, лако се размножавају полузрелим резницама пободеним септембра-октобра у супстрат од 2 дела тресета и 1 дела песка, у хладне леје уз претходни третман са 0,8% IBA; после 24-28 недеља ожили се 58-100% резница, зависно од сорте. Подједнако успешно разножава се и зеленим резницама узетим у априлу, третираних истим фитохормоном пободеним у исти супстрат под мист орошавањем у стакленику; после 4 недеље добија се 60-100% ожиљеница.[24]

Микропропагација је успешна коришћењем калуса хипокотила.[25]

Источна туја се ретко размножава хетеровегетативно, али због своје компатибилности честа је подлога за таксоне из породице Cupressaceae, као за родове: Callitris, Chamaecyparis, Cupressocyparis, Juniperus, Libocedrus и Thuja. У неким комбинацијама источна туја као подлога даје боље резултате него неке таксономски ближе врсте. Тако се у подручјима интензивних падавина ризик од трулежи код калемљених садница Chamaecyparis nootkatensis 'Pendula' вишеструко смањује ако је коришћена подлога Platycladus orientalis док је на подлогама Chamaecyparis lawsoniana ризик далеко већи. [24]

Унутарврсни таксони[уреди | уреди извор]

Велики број култивара источне тује говори о великој варијабилности врсте. Култивари су селекционисани најчешће по висини и хабитусу, а затим и по боји четина. До 1965. Оуден и Бум наводе 60 култивра, а до данас њихов број сигурно премашује 100.

  • 'Angulisans'
  • 'Argentea'
  • 'Aristata'
  • 'Articulata'
  • 'Ascotensis'
  • 'Athrotaxoides'
  • 'Aurea'
  • 'Aurea Nana'
  • 'Aureovariegata'
  • 'Bakeri'
  • 'Beverleyensis'
  • 'Blijdenstein'
  • 'Bonita'
  • 'Compacta Nana'
  • 'Conspicua'
  • 'Cristata'
  • 'Cupressoides'
  • 'Densa Glauca'
  • 'Dwarf Greenspike'
  • 'Elegantissima'
  • 'Elegantissima Pieta'
  • 'Ensata'
  • 'Excelsa'
  • 'Expansa'
  • 'Falcata'
  • 'Falcata Lutea'
  • 'Falcata Nana'
  • 'Filiformis Elegans'
  • 'Filiformis Erecta'
  • 'Filiformis Nana'
  • 'Flagelliformis'
  • 'Funiculata'
  • 'Glauca'
  • 'Globosa'
  • 'Goodwin'
  • 'Hillieri'
  • 'Hohman'
  • 'Incurvata'
  • 'Intermedia'
  • 'Juniperoides'
  • 'Laxenburgensis'
  • 'Macrocarpa'
  • 'Meldensis'
  • 'Minima'
  • 'Monstruosa'
  • 'Nepalensis'
  • 'Pekinensis'
  • 'Pendula Variegata'
  • 'Pumila Argentea'
  • 'Pygmaea'
  • 'Rochester'
  • 'Rosedalis Compacta'
  • 'Semperaurea'
  • 'Sieboldii'
  • 'Stricta'
  • 'Tetragona'
  • 'Triangularis'
  • 'Ungeri'
  • 'VerschalTeltii'
  • 'Weimeri'[26]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Jingyun Fang, Zhiheng Wang, Zhiyao Tang (2011) Atlas of Woody Plants in China: Distribution and Climate, Том 1. Springer Berlin Heidelberg.
  2. ^ а б в г д Farjon, A. (2017): A Handbook of the World's Conifers (2 vols.). Revised and Updated Edition. A Choice Magazine "Outstanding Academic Title" ISBN: 978-90-04-32442-8
  3. ^ а б Флора Кине
  4. ^ Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
  5. ^ а б в Јовановић, Б. (1985): Дендрологија. IV измењено издање. Универзитет у Београду. Београд
  6. ^ а б в Колесников, А. И. (1974): Декоративная дендрология, Издательство Лесная промышленность, Москва.
  7. ^ Harrison, S.G., Dallimore, E.A. (1966): A handbook of Coniferae and Ginkgoaceae. 4th ed. London: Billings and Sons. 729 p.
  8. ^ а б Jagel, A. & Stützel, T. (2001): Untersuchungen zur Morphologie und Morphogenese der Samenzapfen von Platycladus orientalis (L.) Franco (= Thuja orientalis L.) und Microbiota decussata Kom. (Cupressaceae). Botanisches Jahrbuch der Systematik 123 (3): 377–404.
  9. ^ а б Debayac E.F. (1967): Priručnik o četinarima. Savez inženjera i tehničara Šumarstva SR Srbije. Beograd
  10. ^ а б Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
  11. ^ McDonald, P.M. (1992): Estimating seed crops of conifer and hardwood species. Canadian Journal of Forest Research 22: 832–838
  12. ^ а б Schopmeyer, C.S., tech coord. (1974): Seeds of woody plants in the United States. Agric. Handbk. 450.Washington, DC: USDA Forest Service
  13. ^ а б в Farjon, A. and Filer, D. (2013): An Atlas of the World’s Conifers. Brill, Leiden, Boston
  14. ^ Morgan, C. S. (1999): Platycladus orientalis (Cupressaceae). Curtis’s Botanical Magazine 16(3): 185–192, pl. 368.
  15. ^ Wyman, D. (1965): Trees for American Gardens, Ed. 2
  16. ^ Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
  17. ^ Анонимус (1887): Ценовник воћака и другог биља при управи топчидерске економије. Издање министарства народне привреде. Београд
  18. ^ Петровић, Д. (1951): Стране врсте дрвећа (егзоти) у Србији. Српска академија наука, посебна издања књига CLXXXII. Београд.
  19. ^ Duke. J. A. and Ayensu. E. S. (1985): Medicinal Plants of China Reference Publications, Inc. ISBN 0-917256-20-4
  20. ^ а б Van Dan, N. & Thi Nhu D. (1989): Medicinal Plants in Vietnam. World Health Organisation, ISBN 92 9061 101 4
  21. ^ а б Him-Che, Y. (1985): Handbook of Chinese Herbs and Formulas. Institute of Chinese Medicine, Los Angeles
  22. ^ а б Bown, D. (1995): Encyclopaedia of Herbs and their Uses. Dorling Kindersley, London. ISBN 0-7513-020-31
  23. ^ Стилиновић, С. (1987): Производња садног материјала шумског и украсног дрвећа и жбуња, Шумарски факултет, Београд.
  24. ^ а б Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд ISBN 86-7602-009-4
  25. ^ Thomas, M.J., Duhoux E., Vazart, J. (1977): In vitro organ initiation in tissue cultures of Biota orientalis and other species of the Cupressaceae. Plant Science Letters, Vol. 8, Issue 4: 395-400
  26. ^ Den Ouden, P. and Boom, B. K. (1965): Manual of Culitivated Conifers Hardy in the Cold- and Warm-temperate Zone. Martinus Nijhoff. The Hague.