Источноромански језици

Из Википедије, слободне енциклопедије

Источноромански или влашки језици (у ужем смислу, без румунског) су подгрупа романских језика која се развила на Балкану и у југоисточној Европи од локалних варијанти вулгарног латинског језика.

Историја[уреди]

Претпоставља се да су се источноромански језици развили на просторима јужно од Дунава у римским провинцијама Илирији и Мезији, а потом се проширили у Дакији и у другим крајевима Балкана. Говорници ових дијалеката су се, након распада Римског царства, у великом броју, населили на подручје данашње Румуније.

Подела[уреди]

Источноромански језици се деле на:

Утицаји[уреди]

Док су остали романски језици током развоја усвајали туђице, углавном, из германских језика, на источнороманске језике највећи утицај су имали словенски језици и грчки језик. Ови утицаји и географска одвојеност од осталих романских језика резултовали су засебним, друкчијим развојем и очувањем неких латинских граматичких облика који су у осталим романским језицима ишчезли.

Спољашње везе[уреди]