Источносибирско море

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Источносибирско море
Источносибирско море.png
Мапа мора
ЛокацијаАзија
Земље басена Русија Сједињене Америчке Државе САД
Површина987.000 km2
Прос. дубина58 m
Макс. дубина155 m
Запремина57.000 km3

Источносибирско море је маргинално море у Арктичком океану.[1][2][3][4] Налази се између Арктичког рта на северу, обале Сибира на југу, Новосибирских острва на западу и Кејп Вилингс близу Чукотке и Врангеловог острва на истоку. Ово море граничи се са Лаптевским морем на западу и Чукотским морем на истоку[5][6].

Ово море је једно од најмање проучаваних у Арктичком океану. Одликује се тешком климом ниским салинитетом воде и сиромаштвом биљног и животињског света, просечне дубине су мале (углавном мања од 50 m), морске струје се споре и плитке, често се јављају магле, нарочито током лета, а површина је прекривена леденим покривачем, који се топи само током лета (август-септембар).

Главне индустријске активности у овој области су рударство и пловидба у оквиру Северноg морскоg пута; комерцијални риболов је слабо развијен. Највећи град и лука[7] је Певек, најсевернији град копнене Русије.[8][9][10]

Клима[уреди]

Клима је изразито поларна, са утицајем Атлантског и Тихог океана. Југозападни ветрови који имају брзину од 6-7 м/с доносе хладан ваздух из Сибира, тако да просечна температура у јануару износи приближно -30 °C.

Време је мирно и стабилно са повременим циклонима. Циклони који долазе са Атлантика повећавају брзину ветра и температуру ваздуха док циклони са Пацифика доносе облаке, олује и мећаве. Ветар дува са севера за време лета[11].

Хидрологија[уреди]

Лед у Источносибирском мору

Површинско отицање у Источносибирском мору је релативно мало, око 250 km³/год, што чини само 10% од укупног отицања у сва арктичка мора Русије. Највећи допринос има река Колима са 132 km³, затим Индигирка са 59 km³[12].

Температура површинске воде опада од југа ка северу. Зими варира између -0,2 и 0,6 °C у делтама река и од -1,7 до -1,8 °C у северном делу мора. Лети се загреје до 7-8 °C у увалама и до 2-3 °C у морским зонама које су у потпуности без леда.

Постоје сталне струје на површини мора које су усмерене од запада ка истоку. Оне су слабе и ветар на тај начин може привремено да им промени смер кретања. Плиме су полудневне (расту два пута дневно) са амплитудом од 5 до 25 cm.

Ниво мора је максималан лети због река. Најнижи ниво мора је у марту и априлу, са укупним годишњим променама од око 70 cm. Ветрови доносе олује са таласима који достижу висину 3-5 m у западном делу док су источни региони релативно мирни.

Олује трају 1-2 дана током лета, оне су чешће зими и могу се продужити до 3-5 дана. Море почиње да се леди током октобра или новембра. Лед је непрекидан и стационаран у близини обале, достиже дебљину од 2 метра до краја зиме. Обично се топи током маја.

Историја[уреди]

Обале Источносибирског мора насељавали су домороци северног Сибира.

Топографија[уреди]

Будући да је море отворено према океану на северу, главни заливи, налазе се у његовим јужним деловима. У приобаљу постоји неколико острвских група као што су Ајон и Медвеђи архипелаг. Нека острва се углавном састоје од песка и леда и постепено еродирају. Укупна површина слива мора је 1.342.000 km²[11].

Међу најзначајнијим притокама Источносибирског мора су: Индигирка, Алазеја, Ујандина, Чукотка, Колима, Раучуа, Чаун и Пегтимел. Само неке од њих су пловне. Обала мора је дугачка 3,016 km. Њу чине бројне увале и заливи која се некад протежу дубоко у копно.

Дно је покривено мешавином муља, песка и камења. Око 70% мора је плиће од 50 m, а у просеку је дубоко од 20-25 м. Североисточно од ушћа река Индирике и Колиме, постоје дубоки ровови на морском дну, који се приписују древним речним долинама, које су сада под морем. Највеће дубине, око 150 m налазе се у североисточном делу мора.

Флора и фауна[уреди]

Флора и фауна су релативно сиромашне, због оштре климе. Летње планктонско цветање је кратко али интензивно, произведе се и до 5 милиона тона планктона у августу и септембру, док је годишња производња око 7 милиона тона. Храњиви састојци у води су углавном од речних притока и приобалне ерозије. Морске обале и ледене плоче станишта су брадатих фока, моржева заједно са њиховим предатором: поларним медведом[13].

Рефренце[уреди]

  1. ^ R. Stein, Arctic Ocean Sediments: Processes, Proxies, and Paleoenvironment, p. 37
  2. ^ East Siberian Sea, Great Soviet Encyclopedia (in Russian)
  3. ^ East Siberian Sea, Encyclopædia Britannica on-line
  4. ^ A. D. Dobrovolskyi and B. S. Zalogin Seas of USSR. East Siberian Sea, Moscow University (1982) (in Russian)
  5. ^ „ВОСТОЧНО-СИБИРСКОЕ МОРЕ”. Архивирано из оригинала на датум 15. 3. 2010. Приступљено 12. 7. 2017. 
  6. ^ „Limits of Oceans and Seas, 3rd edition” (PDF). International Hydrographic Organization. Приступљено 12. 7. 2017. 
  7. ^ Butler, William Elliott (1977). Northeast Arctic Passage. BRILL. стр. 60. ISBN 978-90-286-0498-8. 
  8. ^ Forsaken in Russia's Arctic: 9 Million Stranded Workers, New York Times, January 6, 1999
  9. ^ From Vancouver to Moscow Expedition, Yakutia Today
  10. ^ History of Pevek, Pevek web portal (in Russian)
  11. 11,0 11,1 „Восточно-Сибирское море”. Приступљено 12. 7. 2017. 
  12. ^ Kenneth & Allan 2005, стр. 775.
  13. ^ „Список видов морских млекопитающих, встречающихся в Восточно-Сибирском море”. Архивирано из оригинала на датум 15. 3. 2010. Приступљено 12. 7. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]