Источно угарско краљевство
Источно угарско краљевство Keleti Magyar Királyság (мађарски) 1526–1551 1556–1570 | |||
|---|---|---|---|
 Источно угарско краљевство око 1550. године | |||
| Географија | |||
| Континент | Европа, | ||
| Земља | Мађарска | ||
| Главни град | Буда (1526 — 1541.) Липа (сада Липова) (1541 — 1542.)[1] Ђулафехервар (сада Алба Јулија) (1542 — 1570.) | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | Мађарски језик (дефакто) | ||
| Политика | |||
| Облик државе | Монархија | ||
| — Краљ |  Јован I(1526 — 1540. први) | ||
| — Краљица | Изабела (1540/51, 1556/59.) | ||
| — Цар |  Фердинанд I(1551 — 1556.) | ||
| — Краљ | Јован II (1559 — 1570. последњи) | ||
| Историја | |||
| Историјско доба | средњи век | ||
| — Оснивање | 11. новембар 1526. | ||
| — Укидање | 16. август 1570. | ||
| — Статус | бивша вазална и трибутарна држава Османског царства | ||
| Догађаји | |||
| — Јован I се заклео на верност султану | 19. августа 1529. | ||
| — Нађварадински споразум | 24. фебруара 1538. | ||
| — Шпајерски споразум (1570) | 16. август 1570. | ||
| Земље претходнице и наследнице | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
| ||
Владари из Династија Запоља
| |||
_(1526-1540).svg)
Источно угарско краљевство или Угарска краљевина Јована Запоље (мађ. keleti Magyar Királyság или Szapolyai János Magyar Királysága) је модеран термин који су сковали неки историчари да би означили царство Јована Запоље и његовог сина Јована Жигмунда Запоље, који су оспоравали претензије куће Хабзбурга на владавину Краљевством Угарском од 1526. до 1570. године. Запоље су владале источним делом Угарске, а хабзбуршки краљеви (Фердинанд и Максимилијан) западним.[2] Хабзбурзи су неколико пута покушали да уједине целу Угарску под својом влашћу, али је Османско царство то спречило подржавајући Источно угарско краљевство.[3]
Тачан обим Запољског краљевства никада није утврђен јер су и Хабзбурговци и Запоље полагали право на цело краљевство. Привремена територијална подела је извршена Нађварадским споразумом 1538. године. Источно угарско краљевство се сматра претходником Трансилванске кнежевине (1570–1711), која је основана Шпејерским споразумом 1570. године.[4]
Владавина Јована I
[уреди | уреди извор]Године 1526, Мађарска је поражена од Османског царства у Бици код Мохача, а краљ Лајош II је убијен. Османлије су повукле своје трупе и тада нису покушавале да искористе победу и покоре Мађарску.
Фердинанд од Аустрије, млађи брат цара Карла V, полагао је право на круну по праву свог брака са Лајошевом сестром Аном. Али већина мађарских племића се противила Фердинанду. Подржавали су Јована Запољу, бившег вајду Трансилваније, најбогатијег земљопоседника у земљи. Угарски сабор га је прогласио краљем, али је Фердинанд послао војску која је протерала Јована из земље до 1528. године. Да би се супротставио хабзбуршком утицају, Јован је 1528. године склопио савез са османским султаном Сулејманом I, па чак и положио заклетву на верност султану 1529. године.
Јован је контролисао Трансилванију и источни део мађарске равнице; Фердинанд је држао Хрватску, западни део равнице и Горњу Угарску.
Године 1538, две стране су потписале Нађварадински споразум, којим је ова подела званично потврђена, а Фердинанд је такође постао наследник Јована II, који није имао деце.[5]
Владавина Јована II Жигмунда
[уреди | уреди извор]Нађварадски споразум трајао је само две године, све док се син Јована I није родио 1540. године, само девет дана пре смрти Јована I. Беба Јован II Жигмунд Запоља крунисана је од стране мађарских сталежа неколико недеља касније.[5] Током већег дела владавине Јована II, источном Мађарском управљала је његова мајка, Изабела, са бискупом Ђорђем Мартинуцијем као регентом. Подржавао их је султан Сулејман, који је признао Јована II за краља и свог вазала.
Године 1541, Фердинанд је извршио инвазију да би спровео своје захтеве. Мартинуци је позвао Сулејмана, који је протерао Фердинанда, али је већи део централне Мађарске узео под директну османску власт као Будимску провинцију. Источни део мађарске равнице остао је под влашћу Запоље, после 1571. године тај део постао је познат као Партијум.
Током 1540-их, Источно мађарско краљевство је обухватало округе Мармарош, Саболч, Сатмар, средњи Солнок, Бихар, спољни Солнок, Бекеш, Чонград, Арад, Чанад и Темешкез.[6] Већи градови, попут Варад или Липа, били су значајни центри државне моћи, што је гарантовало превласт над магнатима региона. Један од најбогатијих племића, Петер Петровић, био је апсолутни владар Темешкеза, али је био лојалан породици Запоља. Сарађивао је са регентом Мартинуцијем. Регионом од округа Марамарош до реке Красна владала је породица Драгфи-Перењи, део Ечеда и Шомљоа имала је породица Батори, жупанијом Бекеш је владала породица Паточи а долином реке Марош породица Јакшићи, Дебрецен је припао породици Терек. Жупанијама Земплен, Боршод и Абауј са својим недефинисаним границама владале су породице Балаша, Лошонци, Бебек и Другет, и поседовале су значајну аутономију.[6]
Војне кампање 1543–44. оставиле су само једну сигурну путну везу са Краљевском Угарском, дуж долине Ваха, што је додатно смањило подршку Хабзбурговаца у краљевству.[6] У августу 1544. године, комесари из централних делова средњовековног мађарског краљевства, као жупанија дуж реке Тисе, учествовали су равноправно на Трансилванијском сабору у Торди. Трансилванијски сабор је тако постао правни наследник мађарског сабора.[6]
Канцеларија и високи суд у Будиму нестали су током политичког хаоса 1540-41. године и Трансилванијом више нису могли управљати централни органи Мађарског краљевства. Апарат вајде био је неадекватан да обезбеди задатак управљања државом.[6] Мартинуци је формирао нову административну структуру и основао суд у Ђулафехервару.[6]
Феудални поседи су изгубили моћ над државним случајевима.[6] Саксонци су и даље били присталице Хабзбурговаца и заузели су пасивни став. Петер Халер, краљевски магистрат у Себену, био је једини Саксонац на двору у Ђулафехервару. Секељи су имали само неколико заговорника у круговима око регента и краљице.[6] Присталице краља Јована обично нису имале корене у новим границама земље, међутим, њихови рођаци су се у великом броју налазили међу вишим званичницима и дворјанима.[6] Владајућа класа је и даље очекивала поновно уједињење земље, а Мартинуци се увек сусретао са притиском ове жеље и очекивања.[6]
Хабзбуршка владавина и рат
[уреди | уреди извор]Мартинуци и Изабела су испали из комбинације за владавину над источним делом Мађарске, а Мартинуци се такође окренуо против Османлија. Уместо тога, он се повезао са Фердинандом и приморао Изабелу да потпише Њирбаторски споразум 1549. године, којим је Трансилванија препуштена Фердинанду. Изабела се противила лишавању свог сина поседа и одмах је обавестила султана. Уследио је грађански рат између Изабелиних снага и Мартинуцијевих прохабзбуршких трупа. Мартинуцијева војска је опседала краљевску резиденцију у Ђулафехервару 1550. и 1551. године.[5]
Хабзбуршка војска је умарширала у Трансилванију и регион Тисе, под командом Ђованија Батисте Касталда. Мартинуци је наставио своје интриге, дајући феудални данак султану, а Касталдо га је убио 1551. године.[6] Јован II је абдицирао као краљ и заједно са Изабелом отишао у Пољску.[7]
Султан, осећајући се изданим, послао је своју војску против Мађарске 1552. године. Веспрем, Дрегељ, Солнок, Липа, Темешвар, Карансебеш и Лугош пали су током те кампање. Само је замак Егер, којим је командовао Иштван Добо, одолео османској војсци. Фердинанд је 1553. године повукао Касталдове трупе из Трансилваније. Године 1554. султан је покренуо још један напад против Мађарске, окупиравши Шалго и Филек.[6]
Повратак Јована II
[уреди | уреди извор]
Године 1556. племићи Трансилваније су вратили Јована II и изабрали га за кнеза Трансилваније на сабору у Сасшебешу, такође су га поново признали за краља.[8]
„Данас смо заједничком вољом изабрали сина нашег покојног краља Јована за нашег кнеза и краља и лојално ћемо служити његовом величанству и господару сада и у временима која долазе.”[6]
Године 1568. Јован II је формално признао слободу вероисповести у Тордском едикту.[9]
Шпајерски споразум
[уреди | уреди извор]| Историја Мађарске |
|---|
 |
 Портал Мађарска |
Године 1570, Јован II је потписао Шпајерски споразум са Фердинандовим наследником, Максимилијаном. Јован II се поново одрекао свог права на краља Угарске у корист Максимилијана, чиме је окончано Источно угарско краљевство. Уместо тога, Максимилијан је признао Јована као „кнеза Трансилваније и Партијума” (princeps Transsylvaniae et partium regni Hungariae dominus; то јест, „кнеза Трансилваније и господара дела Краљевине Угарске”) од 1570. до своје смрти (1571).[5]
Овај споразум, као и ранији Споразум из Нађварада, потврдио је принцип уједињене Угарске. Партијум и Трансилванија су поверени Јовану Сигизмунду Запољи, као вазалу Максимилијана. Као што је горе поменуто, Запоље су већ држале Партијум, али су Хабзбурговци сада признали њихово господство. У извесном смислу, Јован Сигизмунд је заменио титулу за територију.
Тако је Источно угарско краљевство постало претходница Трансилванске кнежевине (1570–1711). Упркос Јовановом Сигисмундовом изјављивању о вазалству према Максимилијану, трансилванијски кнежеви су владали са готово потпуном аутономијом и често су плаћали данак Османском царству.[10] Аустрија и Турска су се бориле за превласт тамо скоро два века. Сви помињања угарског краља после 1570. године односе се на територију познату као „Краљевска Угарска”; помињања кнеза односе се на „Трансилванијску кнежевину”.
Литература
[уреди | уреди извор]- Barta, Gábor (1994). „The Emergence of the Principality and its First Crises (1526–1606)”. Ур.: Köpeczi, Béla; Barta, Gábor; Bóna, István; Makkai, László; Szász, Zoltán; Borus, Judit. History of Transylvania. Akadémiai Kiadó. стр. 247—300.
- Dávid, Géza; Fodor, Pál, ур. (1994). Hungarian-Ottoman Military and Diplomatic Relations in the Age of Süleyman the Magnificent. Budapest: Loránd Eötvös University, Hungarian Academy of Sciences, Institute of History. ISBN 9789638312310.
- Fodor, Pál; Dávid, Géza, ур. (2000). Ottomans, Hungarians, and Habsburgs in Central Europe: The Military Confines in the Era of Ottoman Conquest. Leiden: BRILL. ISBN 9004119078.
- Gavrilović, Slavko (1993). „Serbs in Hungary, Slavonia and Croatia in struggles against the Turks (15th-18th centuries)”. Serbs in European Civilization. Belgrade: Nova, Serbian Academy of Sciences and Arts, Institute for Balkan Studies. стр. 41—54. ISBN 9788675830153.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Dorothy Margaret Vaughan, Europe and the Turk: a pattern of alliances, 1350-1700, AMS Press, 1954, p. 126
- ^ Béla Köpeczi, History of Transylvania, Volume 2, Social Science Monographs, 2001, p. 593
- ^ Robert John Weston Evans, T. V. Thomas. Crown, Church and Estates: Central European politics in the sixteenth and seventeenth centuries, Macmillan, 1991, pp. 80–81
- ^ Iván Boldizsár, NHQ; the new Hungarian quarterly, Volume 22, Issue 1, Lapkiadó Pub. House, 1981, p. 64
- ^ а б в г István Keul, Early modern religious communities in East-Central Europe: ethnic diversity, denominational plurality, and corporative politics in the principality of Transylvania (1526–1691). стр. 40—61., BRILL, 2009,
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л László Makkai, András Mócsy, Béla Köpeczi. History Of Transylvania Volume I. From the Beginnings to 1606 Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (27. април 2025) Distributed by Columbia University Press, New York 2001 East European Monographs, No. DLXXXI
- ^ Miklós Molnár (2001-04-30). A Concise History of Hungary
. Cambridge University Press. стр. 91. ISBN 9780521661423. Приступљено 2012-08-15.
- ^ The Reformed Church Review. Reformed Church in the United States - Publication Board. 1906. Приступљено 2012-08-15.
- ^ Oksana Buranbaeva, Vanja Mladineo,. Culture and Customs of Hungary. стр. 44., ABC-CLIO, 2011,
- ^ A Country Study: Hungary. Federal Research Division, Library of Congress. Приступљено 11. 1. 2009.
Литература
[уреди | уреди извор]- Miklós Molnár (2001-04-30). A Concise History of Hungary. Cambridge University Press. стр. 91. ISBN 9780521661423. Приступљено 2012-08-15.
