Италијански језик
| италијански језик | |
|---|---|
| lingua italiana, italiano, lingua toscana, toscano |
|
| Изговор | /itaˈljano/ |
| Говори се у | |
| Регион | јужна Европа |
|
Број говорника
|
70 милиона (матерњи) (недостаје датум) |
|
индоевропски
|
|
| латиница | |
| Званични статус | |
|
Службени језик у
|
|
| Регулише | неслужбено Академија дела Круска (италијански: Accademia della Crusca) |
| Језички кодови | |
| ISO 639-1 | it |
| ISO 639-2 | ita |
| ISO 639-3 | ita – inclusive codeIndividual code: ita – Италијански (обични) |
|
Мапа света где се говори италијански језик Државе у којима је матерњи језик
Државе у којима је административни језик
|
|
Италијански (итал. lingua italiana или italiano) или тоскански језик (lingua toscana или toscano) је романски језик, који говори око 62 милиона људи, од којих већина живи у Италији.
Стандардни италијански темељи се на фирентинском нарјечју. Има дупле (или дуге) сугласнике, као латински (за разлику од других романских језика, као француски и шпански). Као код других романских језика, изузев француског, нагласак речи је различит. Пише се латиницом.
Италијански је службени језик у Италији и Сан Марину, као и у Швајцарским кантонима Тичино и Граубинден (Гриђони). Италијански је уз латински други службени језик у Ватикану, уз словеначки је службен и у словеначким приморским општинама Копер, Изола и Пиран, те се уз хрватски користи и у Истри где живи италијанска мањина. Доста је раширен и међу потомцима исељеника у Луксембургу, САД и Аустралији. Такође је широко разумљив и подучаван на Малти, где је био један од службених језика до 1934. кад га је заменио енглески. Много мање се говори у бившим афричким колонијама Италије, као што су Сомалија, Либија и Еритреја.
Италијански је пети по реду језик на свету који се учи у школама (након енглеског, француског, шпанског и немачког).
Садржај
Историја[уреди]
Као и многи национални језици, италијански језик је модерни дијалект који се наметнуо као домнинантан језик региона који је много шири од његовог првобитног подручја. Стандардни италијански језик је тоскански дијалект из околине Фиренце, Пизе и Сијене. Могуће је показати да је овај језик обогаћен утицајима језика Сицилије, Рима и других региона. Тоскански дијалект се није наметнуо из политичких, већ из разлога културног престижа. На овом дијалекту су стварали Данте Алигијери, Франческо Петрарка и Ђовани Бокачо, три најзначајнија италијанска писца касног Средњег века. То је такође језик Фиренце, града познатог по лепоти архитектуре и дугој историји просперитета. Стога није необично да је италијански језик вековима био међународни језик културе и умености. Сви савремени европски језици имају део речника који је потекао из италијанског, а тиче се музике и ликовних уметности.
Стандардна италијанска граматика је настала касније, у доба Ренесансе. Њу су формализовали кардинал Пјетро Бембо и библиотекар и ерудита Алдо Мануцио са својим књижевним кругом Азолани (Gli Asolani).
Дијалекти италијанског[уреди]
Готово сви романски језици који се говоре у Италији сматрају се стандардним језиком или дијалектима италијанског језика. Једини изузеци су сардинијски и фриулски језик, који су званично признати као регионални језици.
Многи италијански дијалекти моу се сматрати посебним историјским језицима.[1] То су на пример: фриулски, наполитански, сардинијски, сицилијански, лигурски, пијемонтски, венецијански, калабријски и други. Постоје језици који се говоре у Италији, и утицали су на италијански језик, али се не сматрају делом италијанског: албански, грчки, немачки, ладин и окситански.
Фонетика и фонологија[уреди]
Самогласници[уреди]
Италијански језик има 7 самогласника.
- [i], пример: isola - [ˈiːzola]
- [e], пример: mela - [ˈmeːla]
- [ɛ], пример: bella - [ˈbɛlla]
- [a], пример: pane - [ˈpaːne]
- [ɔ], пример: rosa - [ˈrɔːza]
- [o], пример: sotto - [ˈsotto]
- [u], пример: fuga - [ˈfuːɡa]
Ненаглашени самогласници[уреди]
Италијански језик разликује 5 ненаглашених самогласника. Међу ненаглашене самогласнике не спадају отворени вокали [ɛ] и [ɔ].
Сугласници[уреди]
У пољима која садрже два симбола, први одговара безвучном, а други звучном сугласнику.
| билабијални | лабио- дентални |
зубни/ алвеоларни |
предњонепчани | задњонепчани | |
|---|---|---|---|---|---|
| назални | m | ɱ | n | ɲ | ŋ* |
| плозивни | p, b | t̪, d̪ | k, ɡ | ||
| африкати | ʦ, ʣ | ʧ, ʤ | |||
| фрикативни | f, v | s, z | ʃ | ||
| вибранти | r | ||||
| латерални | l | ʎ | |||
| апроксиманти | j | w |
Назали се асимилују када им следи сугласник, на пример, када су испред велара k или ɡ, изговарају се заједно као ŋ.
Италијански језик има дуге и кратке сугласнике (особина геминације). Дужина се може разликовати код свих сугласника, осим ʃ, ts, dz, ʎ, ɲ, који су увек дуги, и z, који је увек кратак.
Звучни посталвеоларни фрикатив ʒ присутан је само у позајмљеним речима. На пример, garage (ɡaˈraːʒ).
Алфабет[уреди]
Стандардни алфабет (21 слово): Aa Bb Cc Dd Ee Ff Gg Hh Ii Ll Mm Nn Oo Pp Qq Rr Ss Tt Uu Vv Zz
Са диакритиком (30 слова): Aa Àà Bb Cc Dd Ee Èè Éé Ff Gg Hh Ii Ìì Íí Ll Mm Nn Oo Òò Óó Pp Qq Rr Ss Tt Uu Ùù Úú Vv Zz
Примери језика[уреди]
| реч | превод | стандардни изговор |
|---|---|---|
| земља | terra | ˈtɛɾɾa |
| небо | cielo | ˈʧɛlo |
| вода | acqua | ˈakkwa |
| ватра | fuoco | ˈfwɔko |
| човек | uomo | ˈwɔmo |
| жена | donna | ˈdɔnna |
| јести | mangiare | manˈʤaɾe |
| пити | bere | ˈbeɾe |
| велики | grande | ˈɡɾande |
| мали | piccolo | ˈpikkolo |
| ноћ | notte | ˈnɔtte |
| дан | giorno | ˈʤɔɾno |
Референце[уреди]
- ↑ „Ethnologue web reference for Italian”. Ethnologue.com. Приступљено 21. 4. 2010.
Спољашње везе[уреди]
| Италијански језик на Википедији. |
| Италијански језик на Викимедијиној остави. |