Ич Оглан
Ич Оглан ("дечак из палате," "унутрашњи дечаци") је био термин који се користио у Османском царству за младе дечаке слуге који су били одведени од хришћанских породица са Балкана и конвертовани у ислам преко девширме система. Они су радили као ендеруни, у унутрашњости палате. Служили су само султану, његовој породици и његовим слугама унутар палате.[1]
Исти термин се користио и за неке чланове јањичара. Неки од њих су били обучавани за администрацију и команду. Често су били албанског порекла.[2]
Историја[уреди | уреди извор]
У османској палати запошљавање унутрашњег дечака започело је за време Бајазита, а ова пракса је била везана за ред током владавине султана Мехмеда. Сходно томе, за палату су били резервисани најпаметнији, најјачи, најлепше васпитани и доброћуднији дечаци, који су у групама доведени у државни штаб. Они су били едуковани, учили су турски језик, исламско васпитање, јахање, уметност према њиховим могућностима. Најталентованија деца би била одведена у Топкапи палату, где би били 3 до 7 година, а друга деца су обично давана јањичарима.[1]
Унутрашњи дечаци спавали су у одаји Светилишта. Одељења су се састојала од два низа просторија окружених решеткама. Изнад њих су се налазиле одаје у којима су боравили старији чланови комора. Постојали су прописи о одељењима и они су се пажљиво примењивали.
Од велике собе и мале собе до просторије Хас, наставило се образовање унутрашњих дечака у Једренима. Млади људи који су у првим одељењима учили турски, арапски и персијски језик, у каснијим просторијама читали би дела написана на овим језицима. Коморни официри посветили су велику пажњу услугама образовања и оспособљавања. Унутрашњи дечаци су обављали пет дневних намаза у скупштини иза имама одељења. Сваког четвртка увече, након ноћне молитве, у собама су се молиле вера и држава.
Доста дечака је постало познато по својој уметности. Неки од њих су Накас Хасан-паша, калиграф Хасан-паша, Кавукчу Мустафа -паша, Кеманкеш Кара Мустафа-паша и многи други.
Када је девширме систем пропао, унутрашњи дечаци су престали да постоје. Као званична година нестанка се води 1833. година.[1]
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Selânikî, Târih (İpşirli), I, 161, 211-213, 303; II, 440-441, 518, 612.
- Koçi Bey, Risâle (Aksüt), s. 79, 80 vd.
- Rycaut, s. 25 vd.
- Silâhdar, Târih, I, 648.
- Şem‘dânîzâde, Müri’t-tevârîh (Aktepe), II/A, s. 61, 73.
- D’Ohsson, Tableau général, VII, 47 vd.
- Hammer (Atâ Bey), X, 127 vd.
- Hızır İlyas, Vekāyi-i Letâif-i Enderûniyye, İstanbul 1276, tür.yer.
- Mustafa Nûri Paşa, Netâyicü’l-vukūât (nşr. Mehmed Gālib Bey), İstanbul 1327, I, 20.
- Lutfî, Târih, IV, 112.
- Ali Seydi Bey, Teşrifât ve Teşkilâtımız (haz. Niyazi A. Banoğlu), İstanbul, ts., s. 129-133, 205.
- Türkiye Maarif Tarihi, I, 11 vd.
- Uzunçarşılı, Saray Teşkilâtı, s. 300 vd.
- a.mlf., Merkez-Bahriye, s. 210, 305.
- İsmail H. Baykal, Enderun Mektebi Tarihi, İstanbul 1953, tür.yer.
- Ahmed Refik [Altınay], “Fatih Devrine Aid Vesikalar”, TOEM, VIII-XI/49 (1335), s. 5.
- Pakalın, II, 28-29.
- Cl. Huart, “İç-Oğlanı”, İA, V/2, s. 931.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „İÇ OĞLANI - TDV İslâm Ansiklopedisi”. TDV İslam Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 2021-08-03.
- ^ Skendi, Stavro (2015-12-08). The Albanian National Awakening (на језику: енглески). Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-4776-1.