Иљушин Ил-38

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Иљушин Ил-38

Иљушин Ил-38
Иљушин Ил-38

Општи подаци
Намена противподморнички
Посада 7
Порекло  СССР
Произвођач ОКБ Иљушин фабрика No 240
Пробни лет 27. 09. 1961.
Уведен у употребу 1967.
Повучен из употребе још лети
Статус оперативан
Први оператер морнаричка авијација  СССР
Број примерака 57
Димензије
Дужина 39,6 m
Висина 10,2 m
Распон крила 37,42 m
Површина крила 140,00 m²
Маса
Празан 36.000 kg
Максимална 66.500 kg
Погон
Мотори млазни
Број мотора 4
Физичке особине
Турбоелисни мотор ТВД Прогресс (Ивченко) АИ-20М
Снага ТЕМ-а 3.169 kW
Снага КЕМ-а у кс 4.250 кс
Перформансе
Макс. брзина на Hопт. 610 km/h
Економска брзина 400 km/h
Радијус кретања 2.000 km
Долет 6.500 km
Плафон лета 10.000 m
Брзина пењања 320 m/min
F16 Flight Icon.pngПортал Ваздухопловство

Иљушин Ил-38 (Iljušin Il-38) (НАТО назив May) је четворомоторни турбоелисни совјетски противподморнички авион, пројектован у ОКБ Иљушин, а направљен на бази путничког авиона Ил-18Д у фабрици авиона No 240 из Москве у СССР, у периоду од 1967. до 1970. године.[1]

Ил-38 изнад америчког носача Мидвеј

Пројектовање и развој[уреди | уреди извор]

Налог за пројектовање авиона Ил-38 издат је 18.06.1960. године како би се парирало америчком противподморничком авиону Р-3А Орион фирме Локид. Авион је настао адаптацијом авиона Ил-18Д. Пројектовање и израда овог авиона је трајала веома кратко, тако да је први пут полетео 27. септембра 1961. године. Фабричка испитивања су завршена током лета 1961. године а у оперативну употребу ушао је марта месеца 1968. године. У периоду од 1962 до 1968. године је развијана и усавршавана противподморничка опрема.[2]

Технички опис[уреди | уреди извор]

Авион Ил-38 је нискокрилни једнокрилац металне конструкције са четири турбоелисна мотора АИ-20М. У односу на Ил-18 овај авион има крила померена унапред за 3 метра, дужи труп за 4 метра, а у репном продужетку је смештен сензор магнетометра. У утроби авиона се налазе два преградка у првом преградку који је био под притиском налазила се противподморничка опрема и оператери који су њоме руковали а у другом одељку је био смештај противподморничког оружја. Све остало је као код Ил-18.

Електронска опрема[уреди | уреди извор]

  • навигациони систем,
  • аутопилот,
  • навигациони уређај,
  • компас систем,
  • радио-компас,
  • систем за претраживање и праћење „Беркут“,
  • МАД детектор магнетних аномалија,
  • комуникациона опреме.

Наоружање[уреди | уреди извор]

Максимална маса бојевог наоружања коју је могао да понесе овај авион је била 8 тона.

  • 2 противподморничка торпеда АТ-1 или АТ-2,
  • 10 дубинских бомби ПЛАБ-250,
  • 8 морских мина АНД-2,
  • бомбе за осветљавање и сонар бове.
  • крстареће ракете за површинске бродове,

Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]

Авион Ил-38 је произведен у фабрици No 240 у Москви СССР, у периоду од 1967. до 1970. године. За то време је произведено укупно 57 примерака ових авиона. Користе га морнаричка ваздухопловства Русије и Индије и планирају да га користе до 2015. године. Посада је 7-мо члана: пилот (капетан авиона), копилот, навигатор (инжењер лета), тактички координатор, радарски оператор, сензор оператор и оператор детектора магнетних аномалија (МАД). Ови авиони се могу користити за надзор, трагање и спашавање, поморске извиђачке и противподморничке ратне операције. Ови ваздухоплови могу да открију и пресрећу површинска пловила и подморнице.

Током 1968. године једна ескадрила Ил-38 је била стационирана у Каиру због затегнутих односа између Египта и Израела и ту је била до 1972. године. Авиони су летели под египатском заставом са совјетском посадом. Поред овога ови авиони су коришћени у ратним жариштима: Јужном Јемену, Етиопији, Либији и Сирији. Након распада СССР-а ови авиони су наставили да лете у саставу руских арктичке и пацифичке флоте.

Земље које су користиле овај авион[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Gordon, Yefim; Komissarov, Dimitriy.; и Sergey; (2004). OKB Ilyushin: A History of the Design Bureau and its Aircraft (на језику: (језик: енглески)). London: Ian Allan. ISBN 978-1-85780-187-3. 
  2. ^ Арсенов, Е.В.; Берне, Л.П; Берне, Д.А.; et al. (2002). История Конструкций Самолетов в СССР 1951 - 1965. (на језику: (језик: руски)). Москва: Машиностроение. ISBN 5-217-02918-8. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јанић, Чедомир; Симишић, Јово (2007). Више од летења - Осам деценија Аеропута и ЈАТ-а. Београд. ISBN 978-86-7086-004-9. 
  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Gordon, Yefim; Komissarov, Dimitriy.; и Sergey; (2004). OKB Ilyushin: A History of the Design Bureau and its Aircraft (на језику: (језик: енглески)). London: Ian Allan. ISBN 978-1-85780-187-3. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Enciklopedia of Russian Aircraft from 1875 - 1955. (на језику: (језик: енглески)). London: Osprey Aerospace. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Арсенов, Е.В.; Берне, Л.П; Берне, Д.А.; et al. (2002). История Конструкций Самолетов в СССР 1951 - 1965. (на језику: (језик: руски)). Москва: Машиностроение. ISBN 5-217-02918-8. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • „Zvanični sajt Iljušina:IL-18D” (на језику: (језик: руски) и (језик: енглески)). www.ilyushin.org. Архивирано из оригинала на датум 2. 09. 2010. Приступљено 30. 10. 2010. 
  • „IL-38” (на језику: (језик: руски)). Уголок неба. 2004. Приступљено 25. 11. 2010. [мртва веза]
  • „The Ilyushin Il-18” (на језику: (језик: енглески)). www.airliners.net. Приступљено 25. 11. 2010. 
  • „Ilyushin Il-38 1971.” (на језику: (језик: енглески)). www.aviastar.org. Приступљено 25. 11. 2010. 
  • „Il-38 May” (на језику: (језик: енглески)). www.globalsecurity.org. Приступљено 25. 11. 2010. 
  • „Ilyushin IL-38 Maritime Patrol/ASW Aircraft, Russia” (на језику: (језик: енглески)). www.naval-technology.com. Приступљено 25. 11. 2010. [мртва веза]