Кабари
Кабари или Кавари су били туркијски народ који је у 9. веку живео у конфедерацији племена у пределима око данашњег града Полтаве у Украјини.
Историја[уреди | уреди извор]
До средине 9. века, ова племена су живела заједно са Хазарима и признавала врховну власт великог кана. Племенска побуна против врховне власти Великог кана која је избила средином 9. века издвојила је три племена и она је била тих размера да је привукла пажњу цара Константина VII Порфирогенита. Константин ју је споменуо у свом делу Управљање царством De administrando imperio.
Турско присуство међу Мађарима објашњава се Византијским протоколом, по којем је свака држава имала свог представника у некој другој држави у својој сфери интересовања. Мађарски племенски владари су у овим препискама били називани турским кнежевима.[1]
Спајање са Мађарима[уреди | уреди извор]
Око 833. године, мађарска племена су живела у такозваној Магна Хунгарије која је била смештена у околини Урала и Леведији која је била егзистирала између река Дон и Дњепар, и била су у директном додиру са великим царством Хазара.
Мађари су, у временском периоду од 850. до 860. године, из своје домовине Леведије били потиснути од стране Печењега и прешли су на нове просторе које су назвали Етелкез (Etelköz). Мађари су стигли до Дунава негде око 880. године. Своје латинско име Угари по многим изворима Мађари су добили у овом периоду. По једној теорији име угари је потекло од турске речи On-Oghur што би значило десет племена[2], који се односио на седам мађарских и три кабарска племена.[3] Такође је и име Утигури Onoghur могући извор[4].
Долазак у Панонску низију[уреди | уреди извор]
Недуго после пристизања мађарских племена на границе византијског царства, византијски цар Лав VI је ушао у рат са Бугарима и њиховим царем Симеоном, када је у помоћ позвао здружена мађарска племена. Племена предвођена Арпадом су се одазвала и прешла Дунав да би напали Бугаре. У међувремену су Бугари у помоћ призвали Печењеге који су напали Мађаре и присилили их да се повуку, тако да се овај покушај ширења неславно завршио за Мађаре и Кабаре.
Тадашњи немачки краљ Арнулф Карантанијски, који је био у рату са Великоморавском кнежевином у периоду од 882. до 894. године, одлучио је да затражи помоћ од Арпада. Арпад је то прихватио и здруженим снагама су победили Сватоплука, који је тада вероватно и погинуо 894. године и Великоморавска кнежевина је пропала и тиме отворила пут усељавању Мађара на данашње просторе.
Кабари, који су се придружили у овој мађарској миграцији са украјинских степа у Панонску низију, су помогли при освајању данашњих територија модерне Мађарске. Већински део Кабара се населио у пределима округа Бихар, део некадашње Краљевине Угарске, а данас у Румунији.
Заоставштина[уреди | уреди извор]
Једно од имена у Кијевском писму, Киабар, указује и на могућност да се део Кабара населио у околину Кијева, бар онај део који је био јеврејске вероисповести.
Кабари су по вери били веома отворени. Кроз историју има забележака да су Кабари били и израелити, хришћани, муслимани и шаманисти[5].
Кабари су у Панонској низији се асимиловали у већинску мађарску популацију, тако да за собом нису оставили никаквог јасног трага осим покоје речи из архаичног турског језика.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Grousset 1988, стр. 178.
- ^ Marcantonio 2002, стр. 33.
- ^ Rady 2000, стр. 12.
- ^ Sinor 1990, стр. 143.
- ^ Golden 2007, стр. 150.
Литература[уреди | уреди извор]
- Golden, Peter B. (2007). „The Conversion of the Khazars to Judaism”. The World of the Khazars: New Perspectives. Brill. стр. 150.
- Rady, Martyn C. (2000). Nobility, land and service in medieval Hungary. Macmillan. стр. 12—. ISBN 978-0-333-80085-0.
- Sinor, Denis (1990). The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge University Press. стр. 143—. ISBN 978-0-521-24304-9.
- Grousset, Rene (1988). The Empire of the Steppes. Rutgers University Press. стр. 178—. ISBN 978-0-8135-1304-1.
- Marcantonio, Angela (2002). The Uralic Language Family. Blackwell Publishing. стр. 33. ISBN 978-0-631-23170-7.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Константин Багренородни. За управлението на империята, гл.38-39
- Шушарин В. П. Ранний этап этнической истории венгров (Историја Мађара). — М.,1997. ISBN 978-05-6004-105-7