Казабланка (филм)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Казабланка
Casablanca433.jpg
Казабланка
РежијаМајкл Кертиз
СценариоПредстава:
Мари Бернет
Џоун Алисон
Сценарио:
Џулијус Џ. Епстин
Филип Џ. Епстин
Хауард Коч
Кејси Кобинсон (непотписан)
ПродуцентХал Б. Волис
Главне улогеХамфри Богарт
Ингрид Бергман
Пол Хенрид
МузикаМакс Стајнер
Издавачка кућаWarner Bros.
Година1942.
Трајање102 минута[1]
ЗемљаСАД
Језикенглески
Буџет1.039.000 долара[2]
Actual: долара1,039,000[3]
Зарада3,7 милиона долара (рентали, иницијално издање у САД)[4] или 6.859.000 долара[3]
IMDb веза

Казабланка је америчка романтична драма из 1942. у режији Мајкла Кертиза са Хамфријем Богартом и Ингрид Бергман у главним улогама. Радња се врти око Рика, власника ресторана, који не зна да ли би се осветио или помогао бившој љубавници Илзи која се једног дана појавила у његовом локалу са новим љубавником и која очајнички тражи његову помоћ. Време радње је Други светски рат, место радње је град Казабланка у Мароку, тада под контролом Вишијевске Француске. Филм се данас сматра класиком кинематографије, а налази и на листи 250 најбољих филмова свих времена на страници IMDb.

Иако се радило о А-филму, са афирмираним глумцима и прворазредним сценаристима, нико од оних то је био укључен у продукцију није очекивао да Казабланка постане нешто више од просека,[5] јер се радило о једном од десетака сценарија који су се продуцирали у Холивуду сваке године. Филм је након првог приказивања имао осредњи успех, понајвише зато што је био пожурен како би се искористила праћеност савезничке инвазије у Северној Африци неколико недеља раније.[6] Ипак, упркос мењању сценариста који су махнито адаптирали нереализовани позоришни комад и једва држали корак с продукцијом, и Богартову првом искуству у романтичној главној улози, Казабланка је освојила три Оскара, укључујући најбољи филм. Ликови, дијалози и музика из филма постали су легендарни, а Казабланка је с временом постајала све популарнија тако да се константно налази при врху избора најбољих филмова свих времена.

Радња[уреди]

Европљани који беже од нациста масовно траже уточиште у САД. Али да би тамо стигли прво морају стићи у Казабланку и некако набавити пасош за лет у Америку. Већином се налазе у „Rick's Cafe“, локалу кога води Американац Рик Блејн, цинични усамљеник кога не занимају ни нацисти ни покрет отпора. Двојица немачких курира су убијена од Угартеа, који је касније ухапшен, али је пре дао транзитна писма Рику. Капетан Рено, шеф полиције, обавести Рика да је у град стигао Виктор Ласло, вођа европског покрета отпора који очајнички тражи пасош, али да га не сме добити. Рик се изненади када се Виктор појави у његовом локалу, но још више када сазна да је овај нови љубавник Илзе, на коју је врло љут. Она је је била Рикова бивша љубавница у коју се смртно заљубио у Паризу, али која га је оставила без речи објашњења због чега је постао циник.

Она га моли да јој помогне набавити пасош за Виктора, а Рик није сигуран шта би учинио — осветити јој се или бити племенита душа и помоћи јој. Она га очајнички моли да јој писма од Угартеа, али он их намерно не жели дати, чак ни када му она прети пиштољем. Онда му она објасни зашто га је оставила у Паризу — мислила је да је Виктор, који јој је био муж, био мртав, али је открила да је преживио и да је била спречена срести се с њим у возу. Рик им на крају даје писма и организује лет за САД. Иако би Рено требало да га због тога ухапси, ипак га штити од полиције и прећуткује да је овај убио нацисту који је хтео спречити лет. Рик му на то каже: „Луи, мислим да је ово почетак дивног пријатељства“.

Продукција[уреди]

Филм је био темељен на тада још непродукованој позоришној драми Everybody Comes to Rick's Марија Бернета и Џоун Алисон.[7] Аналитичар Варнер Броса, задужен за приче који је прочитао драму, Стивен Карнот, назвао ју је (одобравајући) „софистицираним кичем”,[8] а уредница приче Ирена Дајмонд наговорила је продуцента Хала Волиса да је откупи за 20 хиљада долара,[9] што је био највећи износ који је неко у Холивуду платио за непродуковани комад.[10] Пројекат је преименован у Казабланка, наводно ради сличности хиту Алжир из 1938.[11] Снимање је почело 25. маја 1942, а довршено је 3. августа.

Филм је укупно стајао 1.039,000 долара (75 хиљада више него што је прорачуном било предвиђено),[12] не изразито, али изнад тадашњег просека.[13]

Цели филм снимљен је у студију, осим секвенце која приказује долазак мајора Штрасера, која је снимљена у Ваздушној луци Ван Најс. Улица кориштена за екстеријерне кадрове била је тек саграђена за други филм, Пустињска песма,[14] а преуређена је за кадрове Париза. Остала је у поседу Варнера све до шездесетих. Сет за Риков локал састојао се од три неповезана дела, па је унутарњи изглед неодређен. У бројним сценама камера гледа кроз зид из локала у Риков уред. Позадина за последњу сцену, која приказује авион Локид Л-12 електра џуниор с особљем које шета око њега, постављена је уз употребу патуљастих статиста и пропорционалног модела картонског авиона. Магла је кориштена како би се прикрио неуверљиви изглед модела.[15] Филмски критичар Роџер Иберт назвао је Волиса „кључном креативном снагом” због његове посвећености детаљима продукције (која је ишла дотле да је захтевао кориштење праве папиге у Блу Парот бару).[16]

Бергманина висина проузроковала је извесне проблеме. Била је пет центиметара виша од Богарта, те је касније тврдила како је Куртиз натерао Богарта да стоји на блоковима или седи на јастуцима у сценама које су снимали заједно.[17] Волис је написао последњу реченицу („Луис, мислим да је ово почетак једног дивног пријатељства.”) након што је снимање довршено. Богарт је месец дана касније позван како би на сцену надодао и глас. Касније је било планова и за друге сцене, које би приказивале Рика, Реноа и вод војника Слободне Француске на броду како би се употпунила савезничка инвазија Северне Африке 1942.; али, како је било тешко довести Клода Рејнса за снимање, од сцене се одустало кад је Дејвид О. Селзник просудио „како би била грозна погрешка променити завршетак.”[18]

Сценарио[уреди]

Оригинална драма настала је на темељу путовању Марија Бернета у Европу 1938, кад је посетио Беч недуго након Аншлуса, где је из прве руке сведочио нацистичкој дискриминацији. У јужној Француској је налетео на ноћни клуб, који је имао муштерије из разних земаља који су говорили разним језицима, те прототип Сама, тамнопутог пијанисте.[19] У драми, лик Илсе била је Американка Лоиз Мередит те се није видела с Ласлом након што се њена веза с Риком завршила у Паризу; Рик је био адвокат.

Први сценаристи на филму била су браћа близанци Епштајн, Јулиус и Филип, који су уклонили позадинску причу о Рику и додали неке хуморне елементе. Трећи потписани сценариста, Хауард Кох, дошао је касније, али је радио паралелно с њима, упркос различитим схваћањима; Кох је наглашавао политичке и мелодраматске елементе.[20] Непотписани Кејси Робинсон допринео је низом састанака између Рика и Илсе у локалу.[21] Стиче се утисак да је Куртис преферирао романтичне делове, инсистирајући на задржавању присећања на Париз. Упркос великог броја сценариста, филм је имао оно што Иберт назива „прекрасно сједињеним и конзистентним” сценаријем. Кох је касније тврдио како је било тензија између његовог властитог приступа и Куртисовог, што се односило на следеће: „Изненађујуће, ови су се несугласни приступи некако слагали, а можда су деломично те трзавице између Куртиса и мене дале филму одређену равнотежу.”[22] Јулиус Епштајн касније је нагласио да је сценарио садржавао „више кукуруза него у државама Кансас и Ајова заједно. Али кад је кукуруз добар, нема ништа боље.”[23]

Филм је наишао на неке потешкоће с Џозефом Брином из Администрације продукцијског кода (холивудског самоцензорског тела), који се противио сугестијама да је капетан Рено изнуђивао сексуалне услуге од својих молилаца, те да су Рик и Илса спавали заједно у Паризу. Међутим, у завршној верзији је обоје снажно сугерисано.[24]

Улоге[уреди]

Глумац Улога
Хамфри Богарт Рик Блејн
Ингрид Бергман Илза Лунд
Пол Хенрид Виктор Ласло
Клод Рејнс Капетан Рено
Конрад Вајт Мајор Хајнрих Штрасер
Сидни Гринстрит Сињор Ферери
Питер Лори Угарте
Леонид Кињски Саша

Награде и номинације[уреди]

Напомена: Знак style="background:#9F9;vertical-align:middle;text-align:center;" class="table-yes"|Даозначава освојену награду,док знакstyle="background:#F99;vertical-align:middle;text-align:center;" class="table-no"|Неозначава номинацију.

Признања Америчкиког филмског института[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Casablanca (U)”. Warner Bros. British Board of Film Classification. 17. 12. 1942. Архивирано из оригинала на датум 21. 9. 2013. Приступљено 20. 9. 2013. 
  2. ^ Thomas Schatz, Boom and Bust: American Cinema in the 1940s Uni of California Press. 1999. стр. 218.
  3. 3,0 3,1 Warner Bros financial information in The William Shaefer Ledger. See Appendix 1, Historical Journal of Film, Radio and Television, (1995) 15:sup 1, 1–31 p. 23 doi:10.1080/01439689508604551
  4. ^ "Top Grossers of the Season", Variety, 5 January 1944 p. 54 Archived 2017-03-17 at the Wayback Machine
  5. ^ Ebert, Roger (15. 9. 1996). „Casablanca (1942)”. Chicago Sun-Times. Приступљено 29. 7. 2007. 
  6. ^ „"Howard Koch, Julius Epstein, Frank Miller Interview" May, 1995 By Eliot Stein of "STEIN ONLINE" on COMPUSERVE”. vincasa.com. 1995. Приступљено 11. 6. 2008.  Frank Miller: "There was a scene planned, after the ending, that would have shown Rick and Renault on an Allied ship just prior to the landing at CASABLANCA but plans to shoot it were scrapped when the marketing department realized they had to get the film out fast to capitalize on the liberation of North Africa."
  7. ^ Behlmer, Rudy (1985). Inside Warner Bros. (1935–1951). London: Weidenfeld and Nicolson. стр. 194. ISBN 9780297792420. 
  8. ^ Harmetz, Aljean (1992). Round Up the Usual Suspects: The Making of Casablanca. London: Weidenfeld and Nicolson. стр. 17. ISBN 9780297812944. 
  9. ^ Harmetz, str. 18
  10. ^ Wilson, Kristi M. (2002). „Casablanca”. St James Encyclopedia of Pop Culture, Gale Group. Архивирано из оригинала на датум 28. 6. 2012. Приступљено 10. 8. 2007. 
  11. ^ Harmetz, str. 30
  12. ^ Robertson, James C. (1993). The Casablanca Man: The Cinema of Michael Curtiz. London: Routledge. стр. 79. ISBN 9780415068048. 
  13. ^ Behlmer, str. 208
  14. ^ Behlmer, str. 214–215
  15. ^ Harmetz, str. 237
  16. ^ Ebert, Roger. Komentar Casablance (Specijalno dvostruko DVD izdanje).
  17. ^ Harmetz, str. 170
  18. ^ Harmetz, str. 280–81
  19. ^ Harmetz, str. 53–54
  20. ^ Harmetz, str. 56–59
  21. ^ Harmetz, str. 175 i 179
  22. ^ Sorel, Edward (1991). „Casablanca”. American Heritage. Архивирано из оригинала на датум 29. 9. 2007. Приступљено 3. 8. 2007. 
  23. ^ „Casablanca' writer dies at 91”. CNN. 1. 1. 2001. Приступљено 3. 8. 2007. 
  24. ^ Harmetz, str. 162–166 i Behlmer, str. 207–208 i 212–213

Литература[уреди]

  • Harmetz, Aljean (1992). Round Up the Usual Suspects: The Making of Casablanca. London: Weidenfeld and Nicolson. стр. 17. ISBN 9780297812944. 
  • Behlmer, Rudy (1985). Inside Warner Bros. (1935–1951). London: Weidenfeld and Nicolson. стр. 194. ISBN 9780297792420. 
  • Behlmer, Rudy (1985). Inside Warner Bros. (1935–1951). London: Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-0-297-79242-0. 
  • Casablanca (Two-Disc Special Edition DVD) (2003) (with audio commentaries by Roger Ebert and Rudy Behlmer and documentary Casablanca 50th Anniversary Special: You Must Remember This, narrated by Lauren Bacall).
  • Epstein, Julius J. (1994). Casablanca. Imprenta Glorias. OCLC 31873886. 
  • Francisco, Charles (1980). You Must Remember This: The Filming of Casablanca. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-977058-6. 
  • Gardner, Gerald (1988). The Censorship Papers: Movie Censorship Letters from the Hays Office, 1934 to 1968. New York: Dodd Mead. ISBN 978-0-396-08903-2. 
  • Harmetz, Aljean (1992). Round Up the Usual Suspects: The Making of Casablanca – Bogart, Bergman, and World War II. Hyperion. ISBN 978-1-56282-761-8. 
  • Isenberg, Noah (2017). We'll Always Have Casablanca: The Life, Legend, and Afterlife of Hollywood's Most Beloved Movie. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-24312-3. 
  • Koch, Howard (1973). Casablanca: Script and Legend. The Overlook Press. ISBN 978-0-87951-006-0. 
  • Lebo, Harlan (1992). Casablanca: Behind the Scenes. Fireside. ISBN 978-0-671-76981-9. 
  • McGilligan, Pat (1986). Backstory: Interviews with Screenwriters of Hollywood's Golden Age. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-05666-4. 
  • Miller, Frank (1992). Casablanca – As Times Goes By: 50th Anniversary Commemorative. Turner Publishing Inc. ISBN 978-1-878685-14-8. 
  • Robertson, James C. . The Casablanca Man: The Cinema of Michael Curtiz London. Routledge.1993. ISBN 978-0-415-06804-8.
  • Rosenzweig, Sidney (1982). Casablanca and Other Major Films of Michael Curtiz. Ann Arbor, Mich: UofMI Research Press. ISBN 978-0-8357-1304-7. 

Спољашње везе[уреди]