Како сачувати ментално здравље младих у избеглиштву (књига)
| Како сачувати ментално здравље младих у избеглиштву | |
|---|---|
 Насловна страна издања из 2000. | |
| Настанак и садржај | |
| Аутор | Војискав Ћурчић и Весна Брзев-Ћурчић |
| Земља | СР Југославија |
| Језик | српски |
| Жанр / врста дела | стручна монографија |
| Издавање | |
| Издавач | Југословенски Црвени крст и Међународна фередација друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца |
| Датум | 2000. |
Како сачувати ментално здравље младих у избеглиштву једна је од пет књига библиотеке И то је живот аутора Војискава Ћурчића и Весне Брзев-Ћурчић, објављена 2000. године у издању Југословенског Црвеног крста и Међународне фередација друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца.[1]
О ауторима[уреди | уреди извор]
- Војискав Ћурчић (1951) је специјалиста неуропсихијатар, доктор медицинских наука, примаријус, тренинг психоаналитичар Психоаналитичког друштва Србије.[2]
- Весна Брзев-Ћурчић је психолог, специјалиста медицинске психологије, субспецијалиста психоаналитичке психотерапије, тренинг психоаналитичар и супервизор Психоаналитичког друштва Србије.[3]
О делу[уреди | уреди извор]
Југословенски црвени крст и Међународна федерација друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца, свесни реалне опасности да се у избеглиштву може пореметити ментално здравље, покренули су библиотеку под називом И то је живот. Како сачувати ментално здравље деце у избеглиштву је једна од пет књига објављених у библиотеци која је посвећена теми менталног стаља избеглица.[4]
Како сачувати ментално здравље младих у избеглиштву је гњига о младима у избеглиштву, њиховим тегобама, могућностима и начинима самопомоћи и помоћи. Весна Брзев-Ђурчић и Војислав Ђурчић истражујући проблем младих у избеглиштву очили су да младе избеглице стижу у нову средину несигурне, са врло уздрманим представама о животу и људима, са пољуљаним системима вредности и веровања, повређени и често понижени.
Њихову збуњеност најбоље илуструју примери које аутори наводе у књизи. Један од таквих примера је и следећи:[5]
"Са породицом и пријатељима из краја причам једним нагласком, а у школи са друштвом одавде трудим се да говорим као и они. Моји земљаци ми се подсмевају када говорим новим нагласком, а када међу вршњацима одавде говорим нагласком свог краја сви одмах знају да сам избеглица. Како да ме не буде стид? Или: Поделу на ми и они често осећам на својој кожи. Девојка из разреда је позвала на рођендан све осим мене. Знам да је тако зато што сам избеглица. Зашто?"
Озбиљно питање:[5]
"У старом крају моја породица је била срећна. Сада су моји родитељи стално нервозни и незадовољни, а мене критикују и не примећују да ми није лако. Не могу више на њих да се ослоним нити да очекујем разумевање и подршку. Шта да радим? Судбинско питање: Мој отац је једне а мајка друге националности. Отац жели да се вратим и да живим са њим. Каже да је то моја отадџбина, а мајка ме тера да останем са њом, јер овде живе "наши". Шта да радим?"
Животно питање:[5]
"Моја мајка је раније имала добар посао, а ја сам био поносан када сам одговарао на питање шта она ради. Сада, као избеглица, она продаје цигарете на улици. И што је још горе, у томе морам да јој помажем. Мене је страшно срамота, нарочито када сретнем неког друга. Понекад зато мрзим своју мајку. Шта да радим?"
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Како сачувати ментално здравље младих у избеглиштву”. plus.cobiss.net. Приступљено 26. 6. 2022.
- ^ „Vojislav Ćurčić”. dereta.rs. Приступљено 26. 6. 2022.
- ^ „Vesna Brzev - Ćurčić”. doktok.rs. Приступљено 26. 6. 2022.
- ^ „Mrzim svoju majku”. nin.co.rs. Приступљено 26. 6. 2022.
- ^ а б в Ћурчић, Војискав; Брзев-Ћурчић, Весна (2000). Како сачувати ментално здравље младих у избеглиштву. Београд: Југословенски Црвени крст : Међународна федерација друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца.