Какуџи Какута

С Википедије, слободне енциклопедије
Какуџи Какута
KakujiKakuta.jpg
Вицеадмирал Какуџи Какута
Датум рођења(1890-09-23)23. септембар 1890.
Место рођењаПрефектура Нигата
Јапан
Датум смрти2. август 1944.(1944-08-02) (53 год.)
Место смртиТинијан
ШколаПоморски ратни колеџ, Царска јапанска поморска академија
ВојскаNaval Ensign of Japan.svg Јапанска царска морнарица
Године службе19111944.
ЧинВицеадмирал
КомандантКисо
Ивате
Јамаширо
Нагато
4. дивизија носача авиона
2. јуришна група носача авиона
1. ваздушна флота
Битке/ратовиДруги светски рат
*Препад на Индијски океан
*Битка код Санта Круз острва
*Поморска битка за Гвадалканал
*Битка у Филипинском мору
*Битка за Тинијан

Какуџи Какута (јап. 角田覚治, Kakuta Kakuji; 23. септембар 18902. август 1977.)[1] је био адмирал у Јапанској царској морнарици током Другог светског рата, а познат је по улози команданта различитих јединица јапанског морнаричког ваздухопловства за време Пацифичког рата.

Рани период[уреди | уреди извор]

Какута је рођен у пољопривредној области Минамиканбара, префектура Нигата, Јапан. Он дипломира у 39 класи на царској јапанској поморској академији 1911. године, као 45. у калси од 145 кадета. Ок служи као подофицир на оклопним крсташима Асо и Ибуки. По унапређењу у чин Ensign (еквивалент: Потпоручник), он прелази на оклопни крсташ Чијода. Касније, као Lieutenant (еквивалент: Поручник Фрегате), он служи на бојном броду Сецу и оклопном крсташу Азама, током Првог светског рата. Затим служи на бијном крсташу Киришима, па на разарачу Јанаги, а онда постаје заменик артиљеријског официра на крстарицама Сума и Тенрју.

Какута је 1923. године, постављен на место извршног официра на крстарици Јубари. Затим похађа у 23 класи поморски ратни колеџ у Јапану, и након дипломирања, унапређен је у чин Lieutenant commander (еквивалент: Поручник бојног брода). Он, 1926. године, служи као главни артиљеријски официр на крстарици Фурутака, а касније се налази на неколико штабних позиција. Његово прво командовање бродом почиње 10. марта 1934. године, на крстарици Кисо. Након тога је командова крстарицом Фурутака, оклопним крсташем Ивате и бојним бродовима Јамаширо и Нагато. Он је унапређен је у чин контраадмирала 15. новембра 1939. године.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

На почетку Пацифичког рата, децембра 1941. године, Какута је командовао 4. дивизијом носача авиона, који су чинили носачи авиона Рјуџо и Таијо, и пружао је ваздушну заштиту искрцавању јапанских снага на Филипине. Почетком 1942. године, Какута је учествовао у Индијско океанском препаду против британскох база у Индији и на Цејлону.

Током битке за Мидвеј, јуна 1942. године, Какута командује оперативном ескадром, састављеном од носача авиона Рјуџо и Ђуњо и изводи ваздушни препад на Дач Харбор, као почетни део операције заузимања Алеутских острва.

Касније командује другом јуришном групом носача авиона у чијем саставу су били носача авиона Џунјо и Зуикаку. Какута управља ваздушним операцијама против америчких поморских снага током битке код острва Санта Круз и поморске битке за Гвадалканал. Он је унапређен у чин вицеадмирала 1. новембра 1942. године.

Након смрти адмирала Јамамота, нови командант Комбиноване флоте, адмирал Минеичи Кога, реорганизује царску јапанску морнарицу по узору на америчке оперативне ескадре носача авиона. Дана, 1. јула 1943. године, Какута је постављен за команданта Прве ваздушне флоте, у којој су укључене све копнене морнаричке ваздухопловне јединице на Филипинима и острвима централног Пацифика, која су била у рукама Јапанаца. Међутим, ваздухопловне јединице су претрпеле велике губитке у авионима и пилотима током ваздушног препада, који су извршили амерички авиони са носача авиона у фебруару 1944. године. Под Какутином командом, који се налазио у свом штабу на Тинијану, многе од преосталих ваздухопловних јединица су јуна 1944. године учествовале у бици у Филипинском мору, али су биле немоћне да одиграју битнију улогу, и трпе велике губитке.

Иако је Какута био највиши по чину на острву, током битке за Тинијан. он није био непосредно одговоран за одбрану острва. Када су се Американци приближили Тиниану, Какута и његов штаб су покушали да побегну у гуменом чамцу на унапред договореном месту састанка са јапанском подморницом. Након неколико неуспешних покушаја, Какута и његов штаб се повлаче у једну пеђину на источној обали Тинијана, и више никад није виђен. То доводи до претпоставке, да је Какута извршио самоубиство, убрзо након што су Американци заузели острво, а његово тело је било сахрањено на скривеном месту захваљујући припадницима његовог штаба.[2]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Нишида, Imperial Japanese Navy
  2. ^ Фулер, Shokan. pp. 259.

Литература[уреди | уреди извор]

  • D'Albas, Andrieu (1965). Death of a Navy: Japanese Naval Action in World War II. Devin-Adair Pub. ISBN 978-0-8159-5302-9. 
  • Дул, Пол С. (1978). A Battle History of the Imperial Japanese Navy, 1941–1945. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-097-6. 
  • Френк, Ричард Б. (1990). Guadalcanal: The Definitive Account of the Landmark Battle. Њујорк: Penguin Group. ISBN 978-0-14-016561-6. 
  • Фулер, Ричард (1992). Shokan: Hirohito's Samurai. Лондон: Arms and Armour Press. ISBN 978-1-85409-151-2. 
  • Хамел, Ерик (1999). Carrier Strike: The Battle of the Santa Cruz Islands, October 1942. Pacifica Press. ISBN 978-0-7603-2128-7. 
  • Хара, Тамеичи (1961). Japanese Destroyer Captain. Њујорк и Торонто: Ballantine Books. ISBN 978-0-345-27894-4. 
  • Лундстром, Џон Б. (2005(Ново издање)). First Team And the Guadalcanal Campaign: Naval Fighter Combat from August to November 1942. Naval Institute Press. ISBN 978-1-59114-472-4.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  • Морисон, Семјуел Елиот (1958). The Struggle for Guadalcanal, August 1942 – February 1943, vol. 5 of History of United States Naval Operations in World War II. Бостон: Little, Brown and Company. ISBN 978-0-316-58305-3. 
  • Пур, Хенри Варном; Хенри А. Мастин и Колин Џ. Џејмсон (1994). The Battles of Cape Esperance, 11 October 1942 and Santa Cruz Islands, 26 October 1942 (Combat Narratives. Solomon Islands Campaign, 4–5). Naval Historical Center. ISBN 978-0-945274-21-6. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]