Калдаријум

С Википедије, слободне енциклопедије
Калдаријум римског купатила у Бату. Под је уклоњен да би се видео празан простор кроз који је протицао врућ ваздух који је грејао под.
На плану терми из Помпеји означена су са десне стране два калдаријума

Калдаријум (лат. саldarium) или топло купатило је главна просторија Римског купатила — терми која се у античком свету користи за купање врућом водом и удисање паре.[1]

Порекло назива[уреди | уреди извор]

Калдарију или саldarium је латинска реч настала од глагола caleo (бити врућ). За ову просторију у купатилу користи се и израз cella soliaris. Обично се налази у југозападном углу грађевине због што дуже осунчаности, па је зато поседовала и велике прозоре. У просторију се долазило преко тепидаријума или сауне, кроз мала врата.

Намена и карактеристике[уреди | уреди извор]

Ова главна просторија купатила која се користи за купање врућом водом и удисање паре, обично се налази у југозападном углу грађевине (терми) како би што дуже била изложена сунцу, па је зато поседовала и велике прозоре, са једноструко или двоструко засвођеним кровом Поред сунчеве топлоте, калдаријум је директно загреван и преко пода и зидова. Зидно грејање се користило за загревање када.[2]

У просторију се улазило преко тепидаријума или сауне, на мала врата. 

Основа просторије била је различита. У раном развоју купатила била је овалног облика, са заједничким базеном са врућом водом алвеусом — (лат. alveus), одвојеним од остатка простора степенастом балустрадом, као и са базеном на подијуму — лабрумом (лат. labrum),  у којем је најчешће била хладна вода и који се налазио у ниши наспрам базена са врућом водом.[2]

У каснијем развоју лабрум нестаје, а уграђују се један или више алвеуса, тако да су калдаријуми са три нише или апсиде били веома распрострањени, као и полигонални или кружни типови. Нешто ређе се јављају правоугаони калдаријуми са базенима распоређеним дуж зидова просторије. У касној антици полукружни и кружни облик постају доминантни облик просторија или базена.[2]

Свод калдаријума фрескодекорисан Зодијачким знацима и под обложен мозаиком (десно)

Базени-каде у вези са калдаријумом[уреди | уреди извор]

Алвеус[уреди | уреди извор]

Порекло назива

Алвеус lveus — је латинска реч која означава шупљину, увалу. Термин је напуштен у касној антици.

Намена и конструкција

Алвеус је базен-када са врућом водом, намењен за купање више особа истовремено. Овај базен, дубине око 1 m, са подом који је нижи од пода просторије, одвојен је од остатка просторије степенастом балустрадом. У зависности од величине купатила, у просторији су могли да буду један или више алвеуса.

Купачи су седели на степенику алвеуса, посипали се врућом водом или се потапали у њу.[3]

Базен се пунио врућом водом из котла или је имао сопствено ложиште, мада се срећу и грађевине са индиректним загревањем алвеуса помоћу суспензура и зидног загревања без сопственог ложишта. Алвеус по правилу нема одвод.

Витрувије (De arch. 5. 10. 4) препоручује да најмања ширина алвеуса, између зида и балустраде, буде 6 стопа (око 1,80 m), а дубина 4 стопе, односно око 1,20 m.[4]

Солијум[уреди | уреди извор]

Порекло назива

Реч солијум (лат. Solium) — настала од глагола sedeo, sedi, sessum (седети, боравити) и именице sedes (седиште, трон). У касној антици темин је коришћен уместо алвеуса да би означио заједнички базен у калдаријуму.[3]

Намена

У рано доба под овим појмом подразумевала се појединачна кофа за поливање, потом је он означавао каду за потапање, док је у касној антици означаван као заједнички базен у калдаријуму.[3]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Inge Nielsen, Thermae et Balnea. The Architecture and Cultural History of Roman Public Baths , Vols. I-II, 2 nd edition, Aarhus University Press, Aarhus. (1993), pp. 114.
  2. ^ а б в Inge Nielsen, Thermae et Balnea. The Architecture and Cultural History of Roman Public Baths , Vols. I-II, 2 nd edition, Aarhus University Press, Aarhus. (1993), pp. 156-157
  3. ^ а б в Inge Nielsen, Thermae et Balnea. The Architecture and Cultural History of Roman Public Baths , Vols. I-II, 2 nd edition, Aarhus University Press, Aarhus. (1993), pp. 157.
  4. ^ De Arch. Book 1, preface. section 5. 10. 4

Литература[уреди | уреди извор]

  • Лаловић, Јовановић и Ружић 1997 - Анка Лаловић, Светозар Јовановић, Мира Ружић, Ромулијана - Гамзиград. Касноантичка утврђена палата. Терме, Старинар н. с. 48, Београд, 199-208.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]