Пређи на садржај

Калиник IV Цариградски

С Википедије, слободне енциклопедије
Калиник IV Цариградски
Лични подаци
Датум рођења1713.
Место рођењаЗагора, Османска Грчка,
Датум смрти1791.
Место смртиЗагора, Османска Грчка,
РелигијаПравославље
Патријарх васељенски
Године16. јануар 1757. – 22. јул 1757.
ПретходникКирило V Цариградски
НаследникСерафим II Цариградски

Калиник IV Цариградски (грч. Καλλίνικος), рођен Константин Маврикиос (Κωνσταντῖνος Μαυρίκιος; 1713 — 1791) је био васељенски патријарх Цариграда неколико месеци 1757. године, као и писац и научник.

Калиник IV се понекад назива Калиник III јер се његов претходник Калиник III Цариградски, који је изабран 1726. године, али је умро пре него што је устоличен, понекад не убраја међу патријархе.[а]

Живот

[уреди | уреди извор]

Константин Маврикиос (Калиник му је монашко име) рођен је у Загори, у Грчкој, 1713. године, а 1728. године се преселио у Цариград. Године 1740. рукоположен је за ђакона, а 28. августа 1741. године именован је за великог протосинђела Патријаршије. Дана 23. септембра 1743. године именован је за митрополита Проилава (тј. Браиле, у Румунији), положај који је задржао до 1748. године када се вратио у Цариград.[6]

Његове године у Цариграду обележиле су полемичке дебате у православној заједници о томе да ли обраћеници Римокатоличке и Јерменске апостолске цркве треба да буду поново крштени. Ове заједнице су биле посебно бројне након Млетачко-турског рата у којем је Османско царство повратило Пелопонез којим су владали Млечани.

Присталице неважећег католичког и јерменског крштења, а самим тим и потребе за поновним крштењем, били су Кирило V Цариградски, кога су подржавали неки научници попут Евгенија Вулгариса и Евстратија Аргентија, и велики део становништва, подстакнут демагошким монахом Авксентијем.[3] Противљење поновном крштењу чинио је већи део митрополита предвођених Калиником. Њихов став није био последица послушања Латинима, већ тога што су сматрали поновна крштења новом која није предвиђена древним канонима и супротна је литургијској пракси.

Када је Свети синод 28. априла 1755. гласао против ставова Кирила V, овај је протерао чланове Светог синода који су били супротни његовом ставу.[7] Калиник је био прогоњен и морао је да побегне. Године 1755, Кирило V је издао свој формални „Орос (Том) Свете Велике Христове Цркве“ који је захтевао поновно крштење за све обраћенике у сваком случају.

Године 1756, Калиник се склонио у француску амбасаду у Цариграду и тамо је добио велику количину новца која је дата султану Осману III. То је резултирало Кириловим свргавањем 16. јануара 1757. и именовањем Калиника за патријарха.[7] Међутим, његовом именовању се снажно противила руља, а његово устоличење могло се прославити само уз присуство османских војника. Након церемоније, руља је безуспешно покушала да га ухапси.[7] Ово противљење Калинику IV спречило је сваки његов покушај да повуче ороса, а његов положај је био толико тежак да је морао да поднесе оставку 22. јула 1757.[4] у корист Серафима II Цариградског који је остао неутралан по том питању.[3]

Након оставке, Калиник IV је прогнан на Лимнос, а касније на Синај где је боравио у манастиру Свете Катарине. У овој обавезној резиденцији радио је у древној библиотеци манастира. У јануару 1761. године побегао је и вратио се у Цариград, где је добио опроштај, а у октобру 1763. године вратио се у свој родни град, Загору.[6]

Последњи период свог живота провео је у Загори, где је основао локалну библиотеку и посветио се патристичким студијама и писању.[8] Умро је у Загори 1791. године.

Напомене и референце

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Редни број "IV" се користи од учењака као што је Гедеон (1890),[1] Janin (1914),[2] Runciman (1985),[3] and Kiminas (2009).[4] Редни број "III" користе на званичном сајту Васељенске патријаршије.[5]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Gedeon, Manuel (1890). Πατριαρχικοί Πίνακες (на језику: грчки). Lorenz & Keil. 
  2. ^ Janin, R. (1914). „Anthime II”. Dictionnaire d'histoire et de géographie ecclésiastiques (на језику: француски). 3. Paris: Letouzey et Ané. 
  3. ^ а б в Runciman, Steven (1985). The Great Church in captivityНеопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. стр. 358—359. ISBN 978-0-521-31310-0. 
  4. ^ а б Kiminas, Demetrius (2009). The Ecumenical Patriarchate. Wildside Press. стр. 41. ISBN 978-1-4344-5876-6. 
  5. ^ „Καλλίνικος Γ´” (на језику: грчки). Official website of the Ecumenical Patriarchate of Constantinople. 
  6. ^ а б Λιναριτακησ, Εμμανουηλ (1996). Οικουμενικός Πατριάρχης Καλλίνικος ο Γ΄ (Δ΄) και το θέμα του αναβαπτισμού (Теза) (на језику: грчки). Aristotle University of Thessaloniki (AUTH). стр. 407—408 and abstract. Приступљено 21. 6. 2011. .
  7. ^ а б в Frazee, Charles (2006). Catholics and sultans - the church and the Ottoman Empire, 1453–1923. Cambridge University Press. стр. 161—162. ISBN 0-521-02700-4. 
  8. ^ „Οικουμενικός Πατριάρχης Καλλίνικος ο Γ΄ (Δ΄)” (на језику: грчки). Zagora Public Historical Library. Архивирано из оригинала 17. 2. 2013. г. Приступљено 21. 6. 2011. .

Литература

[уреди | уреди извор]
Цариградски патријарси
(1757)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Калиник_IV_Цариградски&oldid=30389129”