Калокагатија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Калокагатија је веома богата источњачка култура која је врло рано пренета на просторе Грчке, што је условило висок развој културе, трговине и политике. У периоду од 6. до 4. века пре нове ере и васпитање у Грчкој је носило одређене специфичности друштвено-економских и културних прилика.

Настанак[уреди]

Васпитни идеал античке Грчке (Атине) јесте хармонијски развијена личност или калокагатија, под којом се подразумевало спајање у једну личност лепо снажно тело и високи морал. Хармонијски развитак означава складан и равномеран развитак свих човекових психичких и физичких снага, његово усклађено духовно и телесно обликовање и оформљавање. То је, у ствари, тежња да се у човеку постигне складан спој лепоте и доброте помоћу телесног и духовног васпитања (филозофије, књижевности, музике, политике). Овакво васпитање било је доступно само слободним грађанима, али не и робовима. Дакле, реч калокагатија није означавала само идеал коме је требало тежити у васпитању, већ је то означавало и појам богатства. Тако реч калос више значи углађен него леп, а реч агатос добар грађанин, што је, разуме се, онима на власти одговарало да себе представе као добре грађане. За Грке, у било ком добу њихове историје, било је незамисливо да један човек стекне статус племића, а да при том није у себи остварио јединство духовних и телесних моћи, да је у складу са грчким схватањем калокагатије, хармонијског развијања целокупних људских склоности и способности, подједнако развио и душу и тело. Нико, дакле, није могао бити племић на основу свог порекла или иметка, већ само на основу онога што је сам својим напором и радом у складу са својим способностима постигао.[1]

Платон и калокагатија[уреди]

Антички идеал-хармонијски савршено развијена личност постоји и у педагошким размишљањима Платона. У свом делу Држава, која је за педагошку науку од изузетног значаја, јер су у њој дате најзанимљивије мисли о васпитању у читавој античкој епохи, Платон истиче: „Онога, дакле, ко најлепше уме да објасни музичко васпитање И гимнастику,… могли бисмо с пуним правом назвати музички и хармонијски савршено одгојеним човеком”.

Ово показује да Платон схвата савршено хармонијску личност као личност развијеног ума, тела и срца, односно јединство умног, телесног, естетског и моралног васпитања, са идејама лепог, правичног и доброг као основним врлинама и васпитним вредностима.

Описујући атинско васпитање, које је за основу имало хармонијску личност, Платон у Пратогори каже:

„Учитељи музике старају се да њихови млади ученици науче да се уздрзавају и клоне од сваког рђавог поступка. Пошто их науче да свирају на лири, они са њима изучавају лирске песнике, компунују их музички и старају се да деци прикључе хармонију и ритам, да би деца навикла да буду мирна, кротка, да се потчињавају харминији и ритму, па према томе, да буду спремнија за разговор и акцију, јер људски зивот у свим својим манифестацијама трази хармонију и ритам”

Циљ[уреди]

Циљ хеленског васпитања и културе био је синтеза лепоте и врлине, односно према коме је сваки слободан грађанин Атине требало да буде леп и племенит. Међутим, каснији атински период изменио је овај васпитни идеал, па је калокагатија означавала моралне норме без нарочитог наглашавања естетских вредности.

Литература[уреди]

  • Ценић, Стојан. Увод у педагогију. 
  • ^ Димић, Зоран (2017). Политике образовања: ОД ПАИДЕЈЕ ДО БИЛДУНГА. Карпос. стр. 10.