Пређи на садржај

Калојан

С Википедије, слободне енциклопедије
Калојан Асен
Реконструкција главе цара Калојана
Лични подаци
Датум рођења1168.
Место рођењаВизантијско царство
Датум смрти1207.
Место смртиСолун, Солунска краљевина
Гробвероватно црква Светих Четрдесет мученика у Трнову
Супружникжена куманског порекла, непознатог имена
ПотомствоМарија Бугарска, латинска царица
Родитељинепознато
непознато
ДинастијаДинастија Асена
Бугарски цар
Период1196-1207
ПретходникЈован Асен I
НаследникБорил

Калојан Асен или Кало-Јован Асен (буг. Калоян Асен; рођен 1168/1169) звани „Убица Ромеја“ (буг. Ромеоубиеца)[1] био је бугарски цар[2]/краљ[2] у периоду од 1197—1207. из династије Асена.

Познат је и по обнови Трновске патријаршије 1204. године, у чији састав је ушла и Нишка епархија. Она је постојала све до 1219. године и оснивања аутокефалне Српске Цркве. Умро је 1207. године у околини Солуна. Калојанов саркофаг се данас налази у цркви Светих Четрдесет мученика у Великом Трнову.

Рани живот

[уреди | уреди извор]

Калојан је био млађи брат Теодора и Асена, вођа устанка Бугара и Влаха против Византијског царства 1185. године.[3] Теодор је крунисан за цара 1185. године и понео је име Петар.[4] Асен је пре 1190. године постао Петров савладар.[5] Обезбедили су независност своје државе уз помоћ куманских ратника из понтијских степа.[6] Калојан је тада још увек био млад. Рођен је око 1170. године према историчару Александруу Маџару.[7] Крштен је као Јован, али је пре власти био познатији под надимком Јоханица (Мали Јован), будући да је Јован било крштено име и његовог старијег брата Асена.[8] Калојан је изведеница из грчког израза за Јована Лепог (Kallos Ioannis).[9] Његови грчки непријатељи звали су га и Скилојан (Јован Пас) услед чега се на фрескама у манастиру Драгалевци и Сучевица јавља овај његов надимак.[10]

Након што су Византинци заробили Асенову жену, Калојан је као талац послат у Цариград у замену за њу на пролеће 1188. године.[11][12] Датум његовог ослобођења није познат, али се претпоставља то било око 1189. године када је побегао. Вратио се у домовину када је бољар Иванко убио Асена у Трнову 1196. године.[12] Уз византијску подршку Иванко је покушао да се домогне престола, али га је Теодор-Петар приморао да побегне у Византију.[13]

Владавина

[уреди | уреди извор]

Сукоби са Византијом

[уреди | уреди извор]

Византијски хроничар Никита Хонијат пише да је Теодор-Петар одредио Калојана „да му помогне у пословима и учествује у владавини“,[14] али не доноси временску одредницу.[13] Калојан је постао једини владар Бугарске након што је Теодор-Петар убијен 1197. године.[15][16] Убрзо након тога он је напао византијску провинцију Тракију и покренуо учестале нападе на њу у наредним месецима.[17] Отприлике у исто време послао је писмо папи Иноћентију III, позивајући га да упути изасланика у Бугарску.[15][18] Намера му је била да издејствује папино признање бугарске независности. Иноћентије је радо ступио у преписку са Калојаном јер је поновно уједињење хришћана под папском влашћу био његов примарни циљ.[19]

Калојанов прстен са натписом: "Калојан, цар Бугара".

Византијски цар Алексије III Анђео поставио је Иванка за управника Филипопоља (данашњег Пловдива).[16][17] Иванко је од Калојана освојио две тврђаве у Родопским планинама, али је до 1198. године са њим склопио савез.[17] Кумани и Власи из земаља северно од Дунава провалили су у Византију на пролеће и у јесен 1199. године. Хонијат, који бележи ове догађаје, није поменуо Калојанову сарадњу са освајачима, тако да су Бугарску вероватно прешли без његовог одобрења. Калојан је освојио Браничево, Велбужд (Ћустендил), Скопље и Призрен.[20]

Изасланик Иноћентија стигао је у Бугарску крајем децембра 1199. године, доневши папино писмо Калојану.[21] Иноћентије је изјавио да је обавештен да су Калојанови преци дошли „из града Рима“.[21] Калојанов одговор написан на старословенском језику није сачуван, али се његова садржина може реконструисати на основу касније преписке са Светом столицом.[22] Калојан је себе називао „царем Бугара и Влаха“ и тврдио да је легитимни наследник владара Првог бугарског царства.[22][23] Захтевао је од папе царску круну и изразио жељу да бугарску цркву стави под папину јурисдикцију.[23]

Византинци су заробили Иванка и окупирали његове земље 1200. године.[24] Калојан и његови кумански савезници покренули су нову кампању против византијских територија у марту 1201. године.[25] Уништили су Констанцију (Симеоновград) и заузели Варну.[23][26] Такође су подржали побуну Добромира Хрса и Манојла Камице против Алексија, али су касније обојица поражени.[23][27] Роман Мстиславич, кнез Галича и Волиније, напао је куманске територије, приморавајући их да се 1201. године врате у домовину.[28] Након повлачења Кумана Калојан је са Алексијем закључио мир и повукао своје трупе из Тракије (крајем 1201. или почетком 1202).[23][29] Према Калојановом писму папи, Алексије је био спреман да му призна царску круну и аутокефални статус Бугарске цркве.[23]

Царске амбиције

[уреди | уреди извор]

Вукан Немањић, владар Зете из династије Немањића, протерао је свог брата Стефана из Србије 1202. године.[30] Калојан је Стефану пружио уточиште и допустио Куманима да преко Бугарске нападну Србију.[31] Сам је такође упутио трупе на Србију и лета 1203. године заузео Ниш.[32] Према Маџару, он је такође заузео територије Добромира Хрса заједно са престоницом Просеком.[33] Емерик, угарски краљ, који је полагао права на Београд, Браничево и Ниш, интервенисао је у Вуканово име.[31] Угарска војска окупирала је територије на које је право полагао Калојан.[34] Пошто је Вукан већ признао папски примат, Иноћентије је позвао Калојана да склопи мир са њим у септембру.[35] Истог месеца папски легат Јован од Казамарија предао је палијум Василију I, поглавару Бугарске цркве, потврђујући његов положај архиепископа, али негирајући уздизање на ранг патријарха.[36]

Писмо папе Иноћентија III Калојану.

Незадовољан папином одлуком, Калојан је послао ново писмо у Рим, тражећи кардинале који би га могли крунисати за цара.[37][38] Такође, обавестио је папу да је Емерик Угарски заузео пет бугарских епископија, тражећи од папе да арбитрира у спору и одреди границу између Бугарске и Угарске.[38] У писму себе назива „царем Бугара“.[37] Папа није прихватио његове захтеве за царском круном, али је почетком 1204. године упутио кардинала Лава Бранкалеонија у Бугарску да га крунише за краља.[39][40]

Калојан је упутио изасланике крсташима који су опседали Цариград, нудећи им војну подршку уколико га крунишу за краља (према хроници Роберта Кларијског).[37][41] Међутим, крсташи су га презирали и нису прихватили његову понуду.[41] Они 13. априла 1204. године заузимају Цариград и именују Балдуина IX Фландријског за цара. Византијско царство поделили су међу собом.[42]

Папски легат путовао је кроз Угарску, али је ухапшен у Кеви (данашњи Ковин) на угарско-бугарској граници.[43] Емерик је кардиналу наложио да позове Калојана у Угарску и арбитрира у њиховом сукобу. Бранкалеони је пуштен тек на интервенцију папе крајем септембра или почетком октобра.[40][44] Дошао је у Бугарску и посветио Василија за примаса цркве Бугара и Влаха 7. новембра 1204. године. Следећег дана легат је крунисао Калојана за краља.[44] У свом каснијем писму папи Калојан себе ословљава као „краља Бугарске и Влахије“, али је своју државу називао царством, а Василија патријархом.[44][45]

Рат са крсташима

[уреди | уреди извор]

Користећи се распадом Византије, Калојан је заузео њене територије у Тракији.[46] У почетку је покушао да се споразуме о мирној подели са крсташима. Молио је Иноћентија да их спречи да нападну бугарске територије.[47] Међутим, крсташи су желели да остваре свој споразум, а територије намењене за поделу запосео је и Калојан.[41] Калојан је пружао уточиште византијским избеглицама и убедио их да подстичу нереде у Тракији и Македонији против Латина.[48] Избеглице су, према извештају Роберта Кларијског, такође обећале да ће га признати за цара уколико нападне Латинско царство.[48] Грчки грађани Хадријанопоља (Једрена) и оближњих градова устали су почетком 1205. године против Латина.[48] Калојан је обећао да ће им пре Ускрса послати појачање. Сматрајући опасном сарадњу бугарског цара и побуњеника, Балдуин је одлучио да покрене контранапад и наредио повлачење својих трупа из Мале Азије.[49] Опсео је Хадријанопољ пре него што је успео да окупи све трупе. Калојан је повео више од 14000 војника и нанео им тежак пораз 14. априла 1205. године.[46][50]

Калојанов рат против крсташа.

Балдуин је заробљен на бојном пољу и умро је у заточеништву у Трнову.[51] Хонијат је оптужио Калојана да је мучио и убио Балдуина јер је „кључао од беса“ против крсташа.[52][46][53] Георгије Акрополит је додао да је Балдуинова глава очишћена и украшена са свих страна како би је Калојан користио као пехар.[54][46][53] Са друге стране, Балдуинов брат и наследник Хенрик обавестио је папу да се Калојан према заробљеницима из Хадријанопоља понашао са пуно поштовања.[55]

Калојанове трупе опљачкале су Тракију и Македонију након победе над Латинима.[56] Покренули су кампању против Солунског краљевства, опседајући крајем маја исте године град Сер.[57] Браницоима је након предаје обећао слободан пролаз, али је прекршио реч и заробио их. Наставио је кампању, заузео Верију и Моглен (Алмопија).[33] Већину становника Верије је побио или заробио. Хенрик (који је управљао Латинским царством као регент) покренуо је јуна месеца противофанзиву.[58][59] Безуспешно је опсео Хадријанопољ. Након изненадне поплаве приморан је да се повуче и испред Дидимотике.[58]

Бугарска под Калојаном (1197–1207)

Калојан је решио да се освети грађанима Филипопоља који су добровољно сарађивали са крсташима.[59] Уз помоћ локалним павлићана заузео је град и наредио погубљење најистакнутијих грађана.[60] Обични грађани у ланцима су предати Влахији.[61] Вратио се у Трново након што је у другој половини 1205. године или почетком 1206. године тамо избио устанак.[62][63] Према Хонијату[64], сурово је угушио устанак и побуњенике подвргао суровим казнама.[63] Јануара 1206. године поново је напао Тракију. Заузео је Русион (Кешан) и масакрирао њен латински гарнизон.[65] Уништио је већину тврђава дуж Via Egnatia допревши све до Атире (Бујукчекмеџе).[65] Локално становништво је заробљено и присилно расељено на доњи Дунав. Акрополит је забележио да се Калојан након тога прозвао Романоубицом са јасном референцом на Василија II „Бугароубицу“.[66][67]

Масакр и заробљење сународника разбеснело је Грке у Тракији и Македонији.[62][68] Схватили су да је Калојан био више непријатељски расположен према њима од Латина.[69] Грађани Хадријанопоља и Дидимотике позвали су Хенрика нудећи му своју покорност.[62] Хенрик је понуду прихватио и помогао Теодору Врани да преузме ова два града.[62] Калојан је јуна напао Дидимотику, али су га крсташи приморали да прекине опсаду.[69] Убрзо након тога Хенрик је крунисан за цара. Калојан се вратио и уништио Дидимотику.[70] Затим је опсео Хадријанопољ, али га је Хенрик приморао да се повуче из Тракије.[71] Хенрик је потом провалио у Бугарску и ослободио 20.000 заробљеника у октобру.[72] Бонифације, краљ Солуна, у међувремену је повратио Сер.[73]

Калојан је закључио савез са Теодором I Ласкарисом, никејским царем.[73][74] Ласкарис је започео рат против Давида Комнина, трапезунтског цара, којег су подржавали Латини.[74] Наговорио је Калојана да изврши инвазију на Тракију, приморавајући Хенрика да се повуче из Мале Азије. Калојан је опсео Хадријанопољ у априлу 1207. године. Месец дана касније Кумани су напустили Калојанов логор, јер су желели да се врате у понтијске степе. Калојана је то приморало да подигне опсаду.[70][73] Иноћентије је позвао Калојана да склопи мир са Латинима, али је овај одбио.[75]

Хенрик је са Ласкарисом закључио примирје јула 1207. године.[73][75] Такође се састао и са Бонифацијем Солунским који је признао његову врховну власт у Кипсели у Тракији.[73][75] Међутим, на повратку у Солун Бонифације је упао у заседу, те је убијен у Мосинопољу 4. септембра. Према Жофроу Вилердену, локални Бугари били су починиоци овог убиства, а Бонифацијеву главу послали су Калојану.[75] Роберт од Кларија и Хонијат су такође забележили да је Калојан поставио заседу.[76] Бонифација је наследио малолетни син Димитрије.[77] Мајка малолетног краља, Маргарета Угарска, преузела је управу над државом. Калојан је опсео Солун.[76]

Смрт

[уреди | уреди извор]

Калојан је умро октобра 1207. године приликом опсаде Солуна. Околности његове смрти нису познате. Георгије Акрополит наводи да је умро од плеуритиса.[78][79] Такође је забележио гласине према којима се тврдило да је Калојанова смрт изазвана Божјим гневом, јер му се у сну појавио наоружани ратник који га је ударио копљем у бок.[79][80]

Убрзо након Калојанове смрти забележене су легенде о интервенцији Светог Димитрија Солунског у заштиту опседнутог града.[78][81] Роберт од Кларија је пре 1216. године написао да је светац сам дошао до царевог шатора и пробоо га копљем кроз тело.[82] Стефан Немањић је исто забележио 1216. године у хагиографији свога оца Стефана Немање.[81] Јован Ставракије, који је крајем 13. века састављао легенде о Светом Димитрију, забележио је да је човек који је јахао на белом коњу ударио Калојана копљем.[83] Калојан је повезао нападача са Манастрасом, командантом својих плаћеника који је из тих разлога морао да побегне пре цареве смрти.[84] Легенда је приказана на зидовима више од пет православних цркава и манастира. Фреска у Манастиру Дечани приказује Светог Димитрија како убија цара Скалојана.[79]

Контрадикторне вести о Калојановој смрти дали су повода за више научних теорија од којих су најзаступљеније оне према којима је цар убијен.[63][78] Маџару пише да је Калојана убио Манастрас којег је највероватније ангажовала Калојанова жена, заједно са нећаком Борилом. Историчарке Геновева Цанкова-Петкова и Франческо Д’Аља пишу да је Манастрас убио Калојана, али уз претпоставку да су га Грци окренули против некадашњег господара.[63]

Гроб

[уреди | уреди извор]
Калојанов претпостављени гроб у цркви Светих Четрдесет мученика у Трнову

Локација Калојановог гроба није позната. Према верзији Житија Светог Саве с краја 13. века Калојаново тело је балсамовано и пренето у Трново.[85] Старија верзија исте легенде забележена 1254. године не помиње ову епизоду.[79] Златни прстен пронађен у гробу у близини цркве Светих Четрдесет мученика у Трнову (1972) носи ћирилични натпис „Калојанов прстен“.[86] Иван Дујчев је сматрао да прстен доказује да су Калојанови посмртни остаци пренети у цркву која је изграђена 1230. године. Идентификација гроба као места Калојанове сахране је контроверзна јер се прстен са његовим именом не може датирати пре 14. века. Штавише, гробови свих осталих чланова краљевске династије који су сахрањени на истом месту налазе се унутар цркве, што сугерише да прстен није био у власништву цара Калојана већ неког његовог имењака из 14. века.[87]


На основу лобање пронађене у истом гробу и повезиване са Калојаном, антрополог Јордан Јорданов реконструисао је Калојаново лице. Идентификација је, међутим, спорна.[86]

Породица

[уреди | уреди извор]

Калојанова жена била је куманска принцеза.[15] Родила је Калојанову једину познату ћерку (чије име, међутим, није познато).[88] Према гласинама које је забележио Алберик од Троа-Фонтена, Калојанова жена покушала је да заведе латинског цара Балдуина који је био заточен у Трнову. Међутим, трачеви се настављају, Балдуин је одбио, због чега га је покушала да је он покушао њу да заведе. Огорчен том тврдњом, Калојан је погубио Балдуина и његово тело дао псима. Састављена на основу приче о Потифару и његовој жени, гласина је очигледно непоуздана.[53] Након Калојанове смрти, његова удовица преудала се за царевог наследника Борила.[89] Борил је Калојанову ћерку дао за жену латинском цару Хенрику 1211. године.[90]


Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ромеји је други назив за Византинце (Грке).
  2. ^ а б Писма Иноћентија ІІІ.: Иноћентије III. користи rex, краљ: Calojoanni, illustri Bulgarorum et Blacorum regi ... regem te statuimus super eos, а Калојан - imperator, цар: Calojoannes, imperator Bulgarorum, sanctissimo domino, fidei Christianorum ab Oriente uque ad Occidentem patriarchae, papae Romano
  3. ^ Curta 2006, стр. 358–359, 379.
  4. ^ Vásáry 2005, стр. 17.
  5. ^ Fine 1994, стр. 16.
  6. ^ Vásáry 2005, стр. 17–18.
  7. ^ Madgearu 2016, стр. 111–112.
  8. ^ Madgearu 2016, стр. 39.
  9. ^ Detrez 2015, стр. 269.
  10. ^ Madgearu 2016, стр. 170–171.
  11. ^ Fine 1994, стр. 15.
  12. ^ а б Madgearu 2016, стр. 111.
  13. ^ а б Madgearu 2016, стр. 112.
  14. ^ O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniates, стр. 259  (6.1.472), .
  15. ^ а б в Dimnik 2004, стр. 266.
  16. ^ а б Stephenson 2000, стр. 306.
  17. ^ а б в Madgearu 2016, стр. 114.
  18. ^ Stephenson 2000, стр. 309.
  19. ^ Sweeney 1973, стр. 321.
  20. ^ Madgearu 2016, стр. 118–119.
  21. ^ а б Curta 2006, стр. 379.
  22. ^ а б Curta 2006, стр. 380.
  23. ^ а б в г д ђ Stephenson 2000, стр. 310.
  24. ^ Madgearu 2016, стр. 115.
  25. ^ Madgearu 2016, стр. 116.
  26. ^ Madgearu 2016, стр. 116–117.
  27. ^ Treadgold 1997, стр. 662.
  28. ^ Fine 1994, стр. 31–32.
  29. ^ Fine 1994, стр. 32.
  30. ^ Fine 1994, стр. 47.
  31. ^ а б Madgearu 2016, стр. 124.
  32. ^ Fine 1994, стр. 48.
  33. ^ а б Madgearu 2016, стр. 158.
  34. ^ Madgearu 2016, стр. 131.
  35. ^ Fine 1994, стр. 44–45, 48.
  36. ^ Sweeney 1973, стр. 321–322.
  37. ^ а б в Curta 2006, стр. 381.
  38. ^ а б Sweeney 1973, стр. 322.
  39. ^ Sweeney 1973, стр. 323–324.
  40. ^ а б Madgearu 2016, стр. 133.
  41. ^ а б в Lock 1995, стр. 52.
  42. ^ Lock 1995, стр. 43–51.
  43. ^ Sweeney 1973, стр. 324.
  44. ^ а б в Curta 2006, стр. 383.
  45. ^ Madgearu 2016, стр. 135.
  46. ^ а б в г Fine 1994, стр. 81.
  47. ^ Madgearu 2016, стр. 144.
  48. ^ а б в Madgearu 2016, стр. 145.
  49. ^ Madgearu 2016, стр. 146.
  50. ^ Madgearu 2016, стр. 149.
  51. ^ Madgearu 2016, стр. 149, 152.
  52. ^ O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniates, стр. 353  (9.642), .
  53. ^ а б в Madgearu 2016, стр. 153.
  54. ^ George Akropolites, The History, стр. 139  (ch. 13.), .
  55. ^ Fine 1994, стр. 81–82.
  56. ^ Madgearu 2016, стр. 156.
  57. ^ Madgearu 2016, стр. 157.
  58. ^ а б Vásáry 2005, стр. 51.
  59. ^ а б Madgearu 2016, стр. 159.
  60. ^ Madgearu 2016, стр. 159–160.
  61. ^ Madgearu 2016, стр. 73, 160.
  62. ^ а б в г Fine 1994, стр. 85.
  63. ^ а б в г Madgearu 2016, стр. 171.
  64. ^ O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniates, стр. 344  (9.628), .
  65. ^ а б Madgearu 2016, стр. 160.
  66. ^ Vásáry 2005, стр. 54.
  67. ^ Madgearu 2016, стр. 162.
  68. ^ Treadgold 1997, стр. 714–715.
  69. ^ а б Vásáry 2005, стр. 52.
  70. ^ а б Vásáry 2005, стр. 53.
  71. ^ Madgearu 2016, стр. 161.
  72. ^ Madgearu 2016, стр. 165.
  73. ^ а б в г д Fine 1994, стр. 87.
  74. ^ а б Treadgold 1997, стр. 715.
  75. ^ а б в г Madgearu 2016, стр. 166.
  76. ^ а б Madgearu 2016, стр. 167.
  77. ^ Lock 1995, стр. 58.
  78. ^ а б в Fine 1994, стр. 91.
  79. ^ а б в г Madgearu 2016, стр. 170.
  80. ^ George Akropolites, The History, стр. 140  (ch. 13.), .
  81. ^ а б Madgearu 2016, стр. 169.
  82. ^ The Conquest of Constantinople: Robert of Clari. стр. 127. 
  83. ^ Madgearu 2016, стр. 3, 169.
  84. ^ Madgearu 2016, стр. 168–169.
  85. ^ Madgearu 2016, стр. 169–170.
  86. ^ а б Madgearu 2016, стр. 172.
  87. ^ Madgearu 2016, стр. 172-173.
  88. ^ Madgearu 2016, стр. 188.
  89. ^ Curta 2006, стр. 384.
  90. ^ Madgearu 2016, стр. 187–188.

Примарни извори

[уреди | уреди извор]

Секундарни извори

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Владари Бугарске
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Калојан&oldid=31109630”