Калцијум-хидрид
.jpg)
| |
| Називи | |
|---|---|
| IUPAC назив
Калцијум(II) хидрид
| |
| Други називи
хидролит
Калцијум-дихидрид | |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.029.263 |
| MeSH | Calcium+hydride |
| |
| |
| Својства | |
| CaH2 | |
| Моларна маса | 42,094 g/mol |
| Агрегатно стање | сиви кристали (чист: безбојни) |
| Густина | 1,90 g/cm3, основно |
| Тачка топљења | 816 °C |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |
| Референце инфокутије | |
Калцијум-хидрид је хемијско неорганско једињење хемијске формуле CaH2.
Својства
[уреди | уреди извор]Калијум-хидрид у чистом стању (које се ређе виђа) је безбојна чврста супстанца у виду кристала или праха. Нерастворан је у растварачима који се користе, а са водом бурно реагује.[3]
| Особина | Вредност |
|---|---|
| Партициони коефицијент[4] (ALogP) | 0,0 |
| Растворљивост[5] (logS, log(mol/L)) | 1,7 |
| Поларна површина[6] (PSA, Å2) | 67,0 |
Добијање
[уреди | уреди извор]Добија се превођењем водоника преко загрејаног калцијума.[3]
Значај
[уреди | уреди извор]Под називом хидролит употребљава се за добијање водоника:
- CaH2 + 2 H2O → Ca(OH)2 + 2 H2
Два производа хидролизе могу се лако раздвојити дестилацијом, филтрацијом или декантовањем.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ а б в Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
- ^ Ghose, Arup K.; Viswanadhan, Vellarkad N.; Wendoloski, John J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragmental Methods: An Analysis of ALOGP and CLOGP Methods”. The Journal of Physical Chemistry A. 102 (21): 3762—3772. Bibcode:1998JPCA..102.3762G. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko, Igor V.; Tanchuk, Vsevolod Yu.; Kasheva, Tamara N.; Villa, Alessandro E. P. (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Journal of Chemical Information and Computer Sciences. 41 (6): 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl, Peter; Rohde, Bernhard; Selzer, Paul (2000). „Fast Calculation of Molecular Polar Surface Area as a Sum of Fragment-Based Contributions and Its Application to the Prediction of Drug Transport Properties”. Journal of Medicinal Chemistry. 43 (20): 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Литература
[уреди | уреди извор]- Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
- Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
