Калцијум-хидрид
(преусмерено са Калцијум хидрид)
.jpg)
| |
| Називи | |
|---|---|
| IUPAC назив
Калцијум(II) хидрид
| |
| Други називи
хидролит
Калцијум-дихидрид | |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.029.263 |
| MeSH | Calcium+hydride |
| |
| |
| Својства | |
| CaH2 | |
| Моларна маса | 42,094 g/mol |
| Агрегатно стање | сиви кристали (чист: безбојни) |
| Густина | 1,90 g/cm3, основно |
| Тачка топљења | 816 °C |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |
| Референце инфокутије | |
Калцијум-хидрид је хемијско неорганско једињење хемијске формуле CaH2.
Својства[уреди | уреди извор]
Калијум-хидрид у чистом стању (које се ређе виђа) је безбојна чврста супстанца у виду кристала или праха. Нерастворан је у растварачима који се користе, а са водом бурно реагује.[3]
| Особина | Вредност |
|---|---|
| Партициони коефицијент[4] (ALogP) | 0,0 |
| Растворљивост[5] (logS, log(mol/L)) | 1,7 |
| Поларна површина[6] (PSA, Å2) | 67,0 |
Добијање[уреди | уреди извор]
Добија се превођењем водоника преко загрејаног калцијума.[3]
Значај[уреди | уреди извор]
Под називом хидролит употребљава се за добијање водоника:
- CaH2 + 2 H2O → Ca(OH)2 + 2 H2
Два производа хидролизе могу се лако раздвојити дестилацијом, филтрацијом или декантовањем.[3]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ а б в Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Литература[уреди | уреди извор]
- Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
- Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
