Камени цвет (споменик)

С Википедије, слободне енциклопедије
Споменик Камени цвет у Јасеновцу, Хрватска

Споменик Камени цвет је монументални споменик посвећен свим жртвама које су страдале од стране усташа у логору Јасеновац током Другог светског рата. Аутор споменика је архитекта Богдан Богдановић. Споменик је завршен и свечано отворен 4. јула 1966. године.[1]

Предисторија[уреди | уреди извор]

Према Богдану Богсдановићу (Уклети неимар, 2011), место јасеновачког логора, с обзиром на ужас који се тамо догодио, релативно дуго времена је било вероватно једино место неког масовног злочина у Европи које још није било ни означено, а камоли обележено спомеником. Сасвим супротно, територија логора била је бар два пута темељно разорена и трагови затрти - минирале су га и усташе и, "из неразумљивих разлога", партизани.[1]

Тако је, одједном, питање споменика постало прилично врућа тема на преласку из 1950-их у 1960-е.[1] Почетком 1960-их вајар Богдан Богдановић победио на конкурсу за дизајн споменика, који је коначно био реализован 1964. године.

Церемонија откривања[уреди | уреди извор]

Јутро, на дан откривања споменика, радници су Богдановићу донели лобању коју су пронашли док су грабуљали терен. Лобању су затим спустили у Саву, да оде "путем којим су отпутовали и многи јасеновачки мученици". Говорница је, из Богдановићу непознатих разлога, била готово километар удаљена од споменика. Говори су били преопширни, и било је очигледно да их окупљена маса не слуша.[1]

У једном тренутку маса, коју су највише чиниле жене у црнини, је почела да се комеша, да би затим пробила кордон, и преко празног поља потрчала ка споменику. Готово сто хиљада људи је, уз крике, плач, посртање и падање, трчало неких осам минута до подножја споменика. Богдановић се у мемоарима присетио да је био скамењен, да се споменик "зацрнео као саће окићено пчелама" и да је читав призор био "ванземљски и подсећао на Судњи дан".[1]

Контроверзе током откривања споменика[уреди | уреди извор]

[2][3]

[2][4][3]

Опис споменика[уреди | уреди извор]

Богдановић је у складу с тадашњом превладавајућом применом геометризма у вајарству остварио цвет који је апстрактан, али и геометријски правилне конструкције.[5]

На месту логора који је био поприште дивљаштва, убијања и мучења, Богдановић је дизајнирао прекрасан бетонски цвет, симбол нежности и лепоте. И сама чињеница да је цвет саграђен од бетона има своју симболику. Када се посетилац током топлог, сунчаног дана нађе унутар споменика, температура постаје изузетно висока, што посетиоцу ствара утисак да се налази усред пакла, што је јасеновачки логор и био.

Богдановић није хтео да споменик буде некакав симбол ужаса који се овде догодио. Подручје бившег јасеновачког логора окружују мочваре и шикара, што је на неки начин симбол убијања и смрти. Богдановић је на том месту остварио цвет, симбол живота и поновног рађања, што управо карактеризује његов наум. Он не жели да се народи препиру и завађују, него да након ужаса који су се овде догодили завлада помирење и престанак наслеђивања мржње с колена на колено.[6]

Фото галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Милан Четник (15. март 2022). „"Судњи дан" на отварању споменика у Јасеновцу”. Политика. стр. 8. 
  2. ^ а б Загорац, Ђуро (18. 7. 2006). „Много вас је остало”. Вечерње новости. 
  3. ^ а б Рашета, Борис (21. 3. 2018). „Пад Титовог шпијуна: Увриједио Србе и брзо постао живи мртвац”. 24sata.hr (на језику: хрватски). Publitzer Media Platform. 
  4. ^ Express (2. 6. 2015). „Шпијун којег се бојао чак и Тито”. express.hr (на језику: хрватски). Publitzer Media Platform. 
  5. ^ Револуционарно вајарство. „Спектар“, Загреб 1977. година, 16-19. стр.
  6. ^ Тена Бенчић-Римај, Наташа Јовичић, ур. Генеза цвијета Богдана Богдановића. „Спомен подручје Јасеновац“, Јасеновац 2009. година, 72-81. стр.

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]