Канада

Из Википедије, слободне енциклопедије
Канада
Canada  (енглески)
Canada  (француски)
Крилатица: Од мора до мора
(енгл. From Sea to Sea)
(франц. D'un océan à l'autre)
(лат. A Mari Usque Ad Mare)
Химна: О Канадо
(енгл. O Canada)
(франц. Ô Canada)
Положај Канаде
Главни град Отава
45°24′N 75°40′W / 45.400° СГШ; 75.667° ЗГД / 45.400; -75.667Координате: 45°24′N 75°40′W / 45.400° СГШ; 75.667° ЗГД / 45.400; -75.667
Највећи град Торонто
Службени језик
Владавина
Облик државе Федерална парламентарна уставна монархија
 — Монарх Елизабета II
 — Генерални гувернер Жули Пејет
 — Премијер Џастин Трудо
 — Главни судија Беверли Маклаклин
Историја
Независност од Уједињеног Краљевства
 — Конфедерација 1. јул 1867.
 — Вестминстерски статут 11. децембар 1931.
 — Акт о држављанству 1. јануар 1947.
 — Патријација 17. априла 1982.
Географија
Површина
 — укупно 9.984.670 km2(2)
 — вода (%) 8,92
Становништво
 — 2016.[1] 35.151.728(38)
 — густина 3,52 ст./km2(228)
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2016
 — укупно 1,672 трилијарди $[2](15)
 — по становнику 46.199 $[2](20)
ИХР (2015) 0,920[3](10) — у расту
Валута канадски долар ($)
 — код валуте CAD
Остале информације
Временска зона UTC −3,5 до −8
Интернет домен .ca
Позивни број +1

Канада (енгл. О овој звучној датотеци Canada, франц. О овој звучној датотеци Canada) федерална је парламентарна уставна монархија на сјеверном дијелу Сјеверне Америке. То је заједница десет покрајина и три територије које се протежу од Атлантског до Тихог океана и на сјеверу према Сјеверном леденом океану, покривајући око 9,98 милиона km2, што Канаду чини другом највећом земљу на свијету по укупној површини, а четвртом земљом по површини копна. На југу Канада се граничи са САД-ом, а њихова граница је најдужа граница двије државе на свијету.

Већи дио земље има хладу или јако хладну зимску климу, али су јужна подручја топла током љета. Канада је ријетко насељена земља, највећим дијелом копнене територије преовлађују шуме и тундре, као и Стјеновите планине. Земља је високо урбанизована, 82% од преко 35 милиона становника живи у већим или средњим градовима, од којих се многи налазе у близини јужне границе. Главни град државе је Отава, а највеће метрополитске области су Торонто, Монтреал и Ванкувер.

Територију данашње Канаде су, прије европске колонијације, већ неколико хиљада година насељавали бројни аутохтони народи. Почевши од краја 16. вијека, успостављане су британске и француске колоније, а прва је била колонија Канада коју је Француска успоставила 1533. године. Као посљедица разних оружаних сукоба, Британска Сјеверна Америка је стицала и губила територије, све до краја 18. вијека када је контролисала већину онога што је данас Канада. Дана 1. јула 1867. године, колоније тадашње Канаде, Њу Брансвик и Нова Шкотска су се ујединиле како би формирале полуаутономни федерални Доминион под именом Канада. Након овога услиједило је окупљање нових покрајина и територија у састав Доминиона, да би данас тај број износио: десет покрајина и три територије, које чине савремену Канаду. Године 1931, Канада је постигла скоро потпуну независност Вестминстерским статутом 1931, изузев моћи измјене свог устава. Са Актом о Канади из 1982. године, Канада је преузела и то овлашћење (као закључак Партијације).

Краљица Елизабета II је шеф државе. Држава је службено двојезична на федералном нивоу. Једна је од етнички најразноврснијих и мултикултуралних земаља, што је посљедица велике имиграције из многих других дијелова свијета. Њена напредна привреда је десета по величини на свијету, ослањајући се углавном на своје богате природне ресурсе и добро развијене међународне трговинске мреже. Дуга и сложена веза Канаде са Сједињеним Америчким Државама, значајно је утицала на њену привреду и културу.

Канада је развијена земља и налази се на петнаестом мјесту по највишем номиналном приходу по глави становника на свјетском нивоу, као и десето мјесто на Индексу хуманог развоја. Налази се у самом врху према међународним мјерењима транспарентности власти, грађанских слобода, квалитета живота, економске слободе и образовања. Канада је крунска земља Комонвелта нација. Чланица је Франкофоније, као и неколико главних међународних и међувладиних институција или групација, укључујући Организацију уједињених нација, НАТО, Групе 7 (бивше Г8), Групе 10, Групе 20, Сјеверноамеричког споразума о слободној трговини и форума Азијско-пацифичке економске сарадње.

Етимологија[уреди]

Иако постоје разне теорије о етимолошком поријеклу ријечи Канада, назив који је општеприхваћен долази од лоренске ријечи каната, што значи „село” или „насеље”.[4] Године 1535, аутохтоно становништво данашњег града Квебека користило је ту ријеч за усмјеравање француског истраживача Жака Картјеа ка селу Стадакона.[5] Картје је касније ријечи Канада користио за цијелу област подређену поглавици Донакона,[5] а не само за одређено село; од 1545. године, европске књиге и мапе почеле су да означавају малу област дуж ријеке Сен Лорен као Канада.[5]

Од 16. до почетка 18. вијека „Канада” се односила на дио Нове Француске који се налази дуж ријеке Сен Лорен.[6]

Географија[уреди]

Положај[уреди]

Сателитска слика Канаде. Тајге преовлађују на стјеновитом Канадском штиту. Лед и тундра су истакнути у арктичком дијелу. Глечери су видљиви на Канадским стјеновитим планинама и Обалским планинама. Равнице и плодне прерије су погодне за пољопривреду. Из Великих језера истиче ријека Сен Лорен (на југозападу), гдје живи највећи дио становништва Канаде.

Канада заузима најсјевернији дио Сјеверне Америке. Протеже се од Атлантског океана на истоку до Тихог океана на западу, а са сјевера је запљускује Сјеверни ледени океан. Преко копна на југу се граничи само са САД, а са територијално издвојеном америчком савезном државом Аљаском се граничи на сјеверозападу. Граница између Канаде и САД представља најдужу небрањену границу на свијету. Морску границу дијели са Данском, тј. њеном аутономном територијом, Гренландом. По укупној површини, Канада је друга највећа држава на свијету послије Русије и највећа на америчком континенту. Од 1925. Канада полаже право на дио Арктика између 60° и 141° ЗГД, али ово њено право није опште прихваћено. Најсјеверније насеље у Канади и свијету је база канадске војске Алерт на сјеверном дијелу острва Елсмир, само 817 km од Сјеверног пола.[7] Канада има најдужу морску обалу на свијету дугу 243.000 km.[7]

Западно од Онтарија, простире се Велика равница до Стјеновитих планина, које је одвајају од Британске Колумбије. Готово половина Канаде отпада на Сјеверноканадску низију, која је на југу обрасла четинарском шумом, а према сјеверу прелази у мочварну и пусту тундру, па се на крају разбија на бројна острва Арктичког архипелага. На сјеверозападу Канаде, ријека Макензи, послије Мисисипија је најдужа ријека Сјеверне Америке. Истиче из Великог ропског језера ка Сјеверном леденом океану.[8] Копнени дио сјеверне Канаде је окружен великим архипелагом у коме се налазе нека од највећих острва на свијету.[7]

Геологија и рељеф[уреди]

Сјеверно од области Великих језера лежи широки Канадски штит, изграђен од прекамбријских стијена — гранита, гнајса и пјешчара. То је заравњена стјеновита област просјечне надморске висине од 100 до 500 m, обликована повлачењем леда у посљедњем леденом добу, богата рудама, језерима и ријекама. Територија Канаде је геолошки активна у свом западном дијелу, са бројним земљотресима и потенцијално активним вулканима, међу којима су Маунт Мигер, Маунт Гарибалди, Маунт Кејли и Маунт Едзиза.[9] Ерупција вулкана Сијакс из 1775. је изазвала катастрофалне посљедице, убивши 2.000 припадника племена Нисга и уништењем њиховог насеља у долини ријеке Нас у сјеверној Британској Колумбији. Ерупција је произвела поток лаве дугачак 22,5 km и према легенди племена Нисга блокирала је ток ријеке Нас.[тражи се извор] Исток Канаде, које највећим дијелом заузима Канадски штит, је геолошки врло мирно и стабилно подручје.

Канада има више језера од било које државе и у њој се налази велики дио слатке воде у свијету.[10][11] Канадски штит се на сјеверу и сјевероистоку наставља у виду великог броја острва у канадском Арктичком архипелагу, од којих су највећа Саутхемптон, Бафиново острво, Девон, Елсмир, Самерсет и друга.[10]

Призор из канадског приморја у Новој Шкотској.

Ријека Сен Лорен на свом ушћу образују највећи естуар на свијету, прије него што се улије у Залив Сен Лорен. Залив окружују Њуфаундленд на сјеверу и Канадско приморје на југу. Канадско приморје се продужује на исток дуж планина Апалачи, од сјеверне Нове Енглеске и полуострва Гаспе у Квебеку. Њу Брансвик и Нову Шкотску раздваја залив Фанди, у ком су забиљежене највеће разлике плиме и осеке на свијету. Језеро Онтарио и Хадсонов залив доминирају средњим дијелом Канаде.

Воде[уреди]

У Канади се налазе велике залихе воде; кроз њене ријеке протиче скоро 9% обновљивих водотокова у свијету,[12] у њој се налази четвртина ритова на Земљи, а трећа је по броју глечера у свијету (иза Антарктика и Гренланда). Због знатног глацијалног процеса у Канади се налази више од 2 милиона језера; од оних који се налазе у потпуности унутар граница Канаде, њих више од 31.000 је површине између 3 и 100 km2, док је 563 веће од 100 km2.[13]

Залеђена ријека Макензи

Поред Великих језера на граници са Сједињеним Државама, остала већа језера су Велико ропско језеро, Винипег, Велико медвеђе језеро, Атабаска, Манитоба, Мало ропско језеро, Нипигон, Саками и други.[14]

Канада располаже великим хидроенергетским потенцијалом. Ледницима обликоване долине ријека пружају повољне могућности за градњу хидроелектрана, међутим, већина ријека је залеђена више мјесеци током године, па се њихова вода не може искориштавати. Ријеке Канаде отичу у три океана и два залива: Тихи океан, Сјеверни ледени океан, Атлантски океан, Хадсонов залив и Мексички залив. У Тихи океан отичу Јукон, Колумбија и Фрејзер.[8] Сливу Сјеверног леденог океана припада Макензи са својим притокама Атабаском, Лајардом и Писом, затим Копермајн, Елис и Бек. Најзначајнија ријека атлантског слива је Сен Лорен, а осим ње у Атлантик утичу и неке мање ријеке — Ромен, Литл Мекатина, Наташкуан и др. У Хадсонов залив се уливају ријеке Нелсон, Черчил, Северн, Олбани и Мус, док сливу Мексичког залива припада Млијечна ријека са својим притокама.[8]

Флора и фауна[уреди]

Предио мјешовитих шума у Квебеку.
Црногорична шума Канаде

Огромне ненасељене површине, посебно у планинским регионима и сјеверним регионима тундре, заузимају око 70% површине Канаде. То износи негдје око 20% свјетских ненасељених подручја (без Антарктика). Ипак, само мали дио тих површина је покривен шумом.[15] Сјеверна шумска граница пролази источном обалом Лабрадора, преко полуострва Унгава у правцу југа, уз источну обалу Хадсоновог залива, наставља се кривудавом линијом у правцу сјеверозапада према доњем току Макензија и води даље према Аљасци. Сјеверно од шумске границе, у тундри, скоро да не постоји плодно земљиште. Вегетација јужније тундре се састоји из ниског шипражја, трава и оштрица. Негдје око десетина сјеверних дијелова тундре је покривена маховинама, типичним биљкама поларне пустиње.

Канада има 418 милиона хектара шума, тј. 41,9% укупне површине државе.[16] Гледано од сјевера према југу биоми Канаде су: тундра и тајга у арктичком дијелу, широколисне и мјешовите шуме умјерених предјела у источном дијелу земље, прерије у државама Алберта, Манитоба и Саскачеван и четинарске шуме умјерених предјела у Британској Колумбији.

Територија Канаде се простире у Холарктичком флористичком царству. У оквиру њега на крајњем сјеверу, обухватајући острва и континентални дио до Хадсоновог залива, издваја се Арктичка флористичка подобласт коју карактеришу тундре и тајге. Јужно, уз обалу Пацифика, па све до источних падина Кордиљера издваја се Сјеверноамеричко-пацифичка флористичка подобласт гдје су смјештене густе четинарске шуме цуге и тује. Од Кордиљера до Манитобе издваја се Сјеверноамеричко-преријска флористичка подобласт са мјешовитим листопадним шумама и преријама. На крајњем истоку Канаде од Манитобе до Лабрадора издваја се Сјеверноамеричко-атлантска флористичка подобласт са листопадним шумама јавора, букве и храста и четинарским шумама борова, смрче и ариша.[17]

Амерички лос

Јужно од шумске границе, од Аљаске до Њуфаундленда, простире се једно од највећих свјетских подручја црногоричне шуме. На истоку, од Великих језера, па све до обале океана, простиру се мјешовите шуме јавора, букве, брезе, бора, ариша и јеле. Долине на југу су покривене бјелогоричним дрвећем. Ту преовладава храст, кестен, јавор, брест и орах.[18] У западним планинским предјелима се најчешће могу видјети смрча, дуглазија (Pseudotsuga menziesii) и усукани бор (Pinus contorta). На висоравнима расту између осталог топола и жути бор (Pinus ponderosa). Вегетацијом обале Пацифика доминирају густе шуме високог дуглезија, кедра (Cedrus) и јела. Прерија је превише сува да би у њој могло расти више од појединачних шумарака. У том предјелу се простире познати „појас житарица” — житница Канаде и САД.

У погледу фауне, Канада спада у Холарктичку зоогеографску област, гдје се на сјеверу до Хадсоновог залива издваја Арктичка зоогеографска подобласт, а на југу Канадска зоогеографска подобласт. Најкарактеристичније животињске врсте Канаде су: лос, вапити, шумски бизон, гризли, канадски рис, амерички дабар, визон, бизамски пацов, америчко бодљикаво прасе, канадска гуска и лештарка. На сјеверу, у арктичким предјелима живе бијели медвједи, поларна лисица, бијела сова, карибу, вук, морж и ендемично мошусно говече.[19]

Земљиште[уреди]

На територији Канаде се простиру сљедећи типови тла: На крајњем сјевероистоку доминирају тла тундри, која се ка југу, све до Великих језера настављају на подзоли. У централном јужном дијелу Канаде су распрострањени чернозем и смеђа преријска тла. На Пацифичкој обали од границе са САД, па све до Бофоровог мора доминирају типична планинска тла.[20]

Клима[уреди]

У Канади се може пронаћи неколико типова климе, чије простирање зависи од географског положаја и климатолошких фактора који дјелују на датом подручју. Према Кепеновој класификацији климата, највећи дио Канаде има влажну бореалну климу (Df). Крајњи југ Канаде, уз границу са САД има подтип влажне бореалне климе с топлим љетом (Dfb), док се сјеверније налази подручје влаже бореалне климе са свјежим љетом (Dfc). Зиме су оштре, с просјечним дневним температурама од –15 °C, а могу се спустити и испод −40 °C.[21] У областима даљим од обале, снијег може да се задржи и до 6 мјесеци годишње. Просјечне највише температуре се крећу од 20 до 25 °C, док на обалама просјечна највиша љетња температура варира од 25 до 30 °C, са повременим екстремним врућинама у неким областима у унутрашњостима које прелазе 40 °C.[22][23]

Западно приморје, у провинцији Британска Колумбија, је изузетак од генерално оштре климе земље. Ту преовладава умјерено влажни (океански) тип климе (Cf), односно њен подтип влажна суптропска клима (Cfa), а мјестимице (југ острва Ванкувер) се јавља и медитерански тип (Cs), с подтипом медитеранске климе са топлим љетима (Csb). Зиме су у овом подручју благе и кишовите. Крајњи сјевер земље има поларни тип климе (ET) са тундром као преовладавајућом вегетацијом.

Историја[уреди]

Аутохтони народи[уреди]

Језичке области аутохтоних народа у вријеме контакта са Европљанима

Аутохтони народи у данашњој Канади су Први народи и Инуити,[24] док су касније настали и Метиси, средином 17. вијека када су Први народи и Инуити почели склапати бракове са Европљанима.[24] Термин „абориџински” као збирна именица је специфичан жаргон који се користи у неким правним документима, укључујући Уставне акте из 1982. године.[25]

Први становници Сјеверна Америке доселили су се из Сибира преко Беринговог копненог моста[26] и стигли су најмање прије 15.000 година, иако све већи број доказа указује на још ранији долазак.[27][28][29][30] Палеоиндијска археолошка налазишта у Олд Кров равнини и Блуфиш пећинама су два најстарија позната мјеста људског насељавања у Канади.[31] Карактеристике канадских аутохтоних заједница биле су стална насеља, пољопривреда, сложена друштвена хијерархија и трговачке мреже.[32][33] Неке од ових култура су пропале у вријеме доласка европских истраживача крајем 15. и почетком 16. вијека и откривене су само кроз археолошка истраживања.[34]

Бројност аутохтоног становништва у вријеме првих европских насеља процењује се између 200.000[35] и 2.000.000,[36] док бројку од 500.000 прихватила канадска Краљевска комисија за абориџинске народе.[37] Као последица европске колонизације, бројност аутохтоног становништва у Канади је опала за 40—80%, а неки од Првих народа, као што су Беотуци, су нестали.[38] Паду бројности се приписује неколико узрока, укључујући пренос европских болести, као што су грип, морбили и богиње, на оне који нису имали природни имунитет,[35][39] сукобе око трговине крзном, сукобе са колонијалним властима и досељеницима, одузимање земље и накнадне пропасти неколико народа.[40][41]

Иако без сукоба, рана интеракција Европских Канађана са Првим народима и Инуитима била је релативно мирна.[42] Први народи и Метиси играли су критичну улогу у европским колонијама у Канади, посебно за њихову улогу у пружању помоћи европским путујућима шумарима и војажерима у истраживању континента током сјеверноамеричке трговине крзном.[43] Круна и аутохтони народи успоставили су интеракцију током периода европске колонизације, иако су Инуити, уопштено, имали ограничену интеракцију са европским досељеницима.[44] Међутим, од краја 18. вијека, Европски Канађани су охрабљивали аутохтоне народе да се асимилују у њихову културу.[45] Ови покушаји су достигли врхунац крајем 19. и у 20. вијеку са присилном интеграцијом и пресељењем.[46] У току је правни поступак, који је започео са оснивањем Комисије за истину и помирење коју је именовала Влада Канаде.[47]

Европска колонизација[уреди]

Први познати покушај европске колонизације започели су Нордијци, накратко населивши Ланси Медоуз у данашњем Њуфаундленду, око 1000.те године.[48] Друга европска истраживања нису се дешавала све до 1497. године, када је млетачки поморац Џон Кабот истраживао канадску обалу Атлантског океана и у име краља Хенрија VII положио претензије на територију.[49][50] Баскијски и португалски поморци успоставили су сезонски китолов и рибарске испоставе дуж атлантске обале почетком 16. вијека.[51] Године 1534, француски истраживач Жак Картје истраживао је залив Сен Лорен гдје је 24. јула поставио крст 10 m висок са натписом „Нека дуго живи краљ Француске” и преузео је поседовање територије Нова Француска у име краља Франсоа I.[52] Насеља су углавном била краткотрајна, вероватно због сличности испостава направљених у Скандинавији и сјеверној Канади и проблема навигације трговачких рута у то време.[53]

Године 1583, Хемфи Гилберт краљевским прерогативом краљице Елизабете I основао је Сент Џонс, први енглеску колонију у Сјеверној Америци.[54] Француски истраживач Самјуел де Шамплен стигао је 1603. на ова подручја, и основао прва стална европска насеља у Порт Ројалу (1605) и Квебеку (1608).[55] Међу колоностима Нове Француске, Канадијенци су обилато насељавали долину ријеке Сен Лорен, Акадијци насељавали данашње Приморске покрајине, док су трговци крзном и католички мисионари истраживали Велика језера, залив Хадсон и слив Мисисипија у Луизијани.[56] Дабарски ратови су избили средином 17. вијека због контроле над сјеверноамеричком трговином крзном.[57]

Енглези су успоставили додатна насеља у Њуфаундленду, почевши 1610,[58] а Тринаест колонија на југу основано је убрзо након тога.[51] Низ од четири рата избио је у колонијалној Сјеверној Америци између 1689. и 1763. године; ратови из каснијег периода представљају сјеверноамеричко ратиште Седмогодишњег рата.[59] Копнена Нова Шкотска пала је под британску власт Утрехтским споразумом 1713. године, а Канада и већина Нове Француске пале су под британску власт послије Седмогодишњег рата, тј. 1763. године.[60]

Краљевским прогласом из 1763. године, успостављена су права Првих народа. Основана је Покрајина Квебек изван Нове Француске, а острва Кејп Бретон су припојена Новој Шкотској. Оство Сент Џон (данас Острво Принца Едварда) постало је одвојена колонија 1769. године.[61] Да би се спријечио сукоб у Квебеку, британски парламент усвојио је Акт о Квебеку 1774. године, проширујући територију Квебека на Велика језера и долину ријеке Охајо.[62] Актом је поново уведен француски језик, римокатоличка вјероисповијест и француско грађанско право. Проглас и Акт о Квебеку разбјеснили су многе становнике тринаест колонија, подстичући антибританско расположење у годинама пред избијање Америчке револуције.[63]

Париским миром из 1783. призната је америчка независност, а територије Британске Северне Америке које се налазе јужно од Великих језера су уступљене Сједињеним Државама.[64] Њу Брансвик је издвојен из Нове Шкотске у склопу реорганизације лојалистичких насеља у Приморју.[65] Да би се угодило енглеским лојалистима у Квебеку, Уставни акт из 1791. године поделио је ову покрајину на француску Доњу Канаду (касније Квебек) и енглеску Горњу Канаду (касније Онтарио), додјељујући свакој изборну законодавну скупштину.[66]

Канаде су биле главни фронт у Рату из 1812. године, који се водио између Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства. Мир је склопљен 1815. године, без територијалнох промијена. Имиграција је настављена на вишем нивоу, процењујући на више од 960.000 досељеника у перидоу 1815—1850.[67] Нова досељавања су укључивала избеглице које су бјежале од Велике глади у Ирској, као и гелске Шкоте расељене у Расчишћавању висоравни.[68] Заразне болести су однеле 25—33% живота Европљана, који су имигрирали у Канаду пре 1891. године.[35]

Потребна за одговорном влашћу резултовала је Канадски устанак из 1837Побуном из 1837. године.[69] Извештај о пословима Британске Сјеверне Америке накнадно је предложио одговорну власти и асимилацију француских Канађана у енглеску културу.[63] Актом о Унији Канаде су спојене у уједињену Покрајину Канаду и одговорна власт је основана у свим покрајинама Британске Северне Америке 1849. године.[70] Потписивањем Орегонског споразума, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе су 1846. године окончале спор око границе у Орегону, проширујући границу на запад дуж паралеле 49°. Тиме је отворен пут за британске колоније на Ванкуверским острвима и у Британској Колумбији.[71] Године 1867, исте године када је створена Канадска Конфедерација, Британија је одбила да за Канаду купи Аљаску, која је до тада била под контролом Руске Империје. Како је Русија продала Аљаску САД уместо њима, јасно су одређене границе Канаде, иако је и даље било неких спорова о тачној демаркацији граница Аљаске и Јукона, као и Аљаске и Британске Колумбија.[72]

Конфедерација и ширење[уреди]

Анимирани приказ раста и промјена покрајина и територија Канада, од Конфедерације 1867. године

Након неколико уставних конференција, Уставним актом 1. јула 1867. године званично је проглашена Канадска Конфедерација, коју су првобитно чиниле четири покрајине: Онтарио, Квебек, Нова Шкотска и Њу Брансвик.[73][74] Канада је преузела контролу над Рупертовом земљом и Сјеверозападну канадску територију, формирајући Сјеверозападне територије, гдје је незадовољство Метиса изазавало Побуну у Црвеној Ријеци, што је довело до стварање покрајине Манитоба у јулу 1870. године.[75] Британска Колумбија и Ванкуверско Острво (које су се сјединиле 1866. године) придружиле су се конфедерацији 1871, док се Острво Принца Едварда придружило 1873. године.[76]

Како би отворили Запад за европску имиграцију, парламент је одобрио спонзорство за изградњу три трансконтиненталне железнице (укључујући Канадску пацифичку железницу), омогућавајући насељавање у прерији Актом о земљама Доминиона и успостављајући Сјеверозападну коњичку полицију како би потврдила своју власт у овој територији.[77][78] Године 1898, током Клондајкске златне грознице у Сјеверозападним територијама, парламент је створио територију Јукон. Алберта и Саскачеван су постале покрајине 1905. године.[76]

Рани 20. вијек[уреди]

Канадски војници и тенк Марк II у бици код побрђа Вими 1917. године

С обзиром да је Уједињено Краљевство и даље држало контролу над спољним пословима Канаде, према Акту о Конфедерацији, њена објава рата тадашњој Њемачкој и Аустроугарској 1914. године, аутоматски је сврстало Канаду међу учеснике Првог свјетског рата.[79] Добровољци су слати на Западни фронт каније су постали дио Канадског корпуса, који је имао значајну улогу у бици код побрђа Вими и другим важним биткама у рату.[80] Од отприлике 625.000 Канађана који су учествовали у рату, погинуло је око 60.000, а око 172.000 је рањено.[81] Регрутска криза је избила 1917. године када је унионистички кабинет предложио да се повећа све мањи број активних припадника војске. Регрутација се сусрела са жестоким противљењем франкофонских Квебечана.[82] Актом о војној служби, војна служба је постала обавезна, која је заједно са спором о школама на француском језику изван Квебека, дубоко отуђио франкофонске Канађане и привремено подјелио Либералну партију. Године 1919, Канада се независно од Уједињеног Краљевства придружила Друштву народа, а Вестминстерским статутом 1931. потврђена је независност Канаде.[83]

Канадска посада тенка Шерман, јужно од Восеља у Француској, током битке за Нормандију у јуну 1944. године

Велика криза у Канади током раних тридесетих година 20. века довела је до економског пада, што је довело до потешкоћа широм земље.[84] Као одговор економском паду, Федерација кооперативног комонвелта у Саскачевану уводи многе елементе социјалне државе четрдесетих и педесетих година.[85] По савјету предсједника Владе, Вилијама Лајона Макензија Кинга, краљ Џорџ VI је објавио рат Њемачкој 10. септембра 1939. године, седам дана послије Уједињеног Краљевства. Кашњење је нагласило независност Канаде.[80]

Прве јединице Армије Канаде стигле су у Уједињено Краљевство у децембру 1939. Више од милион Канађана је служило у оружаним снагама током Другог свјетског рата, од чега је отприлике 42.000 погинуло, а око 55.000 рањено.[86] Канадске снаге су одиграле важну улогу у многим кључним биткама рата, укључујући напад на Дјеп 1942., Савезничку инвазију Италије, искрцавање у Нормандији, битку за Нормандију и битку код Шелда 1944. године.[80] Канада је пружила азил холандском монарху током окупације земље и дала је велики допринос за ослобођење Холандије од њемачке окупације.[87] Канадска економија се развила током рата, јер је њена индустрија производила војни материјал за Канаду, Уједињено Краљевство, Кину и Совјетски Савез.[80] Упркој другој Регртутској кризи у Квебеку 1944. године, Канада је крај рата дочекала са развијеном војском и снажном економијом.[88]

Савремено доба[уреди]

Велика криза довела је до тога се Доминион Њуфаундленд одрекне одговорне владе 1934. године и да постане крунска колонија којом управља британски гувернер.[89] Након два референдума, Њуфаундлендери се изјашњавају 1949. године за придруживање Канади као покрајина.[90]

Канадски послије ратни привредни раст, у комбинацији са политикама напредних либералних влада, довео је до појаве новог канадског идентитета, који се истицао новоусвојеном заставом Јаворовог листа 1965. године,[91] спровођењем званичног двојезичја (енглески и француски) 1969. године[92] и институцијом званичног мултикултурализма 1971. године.[93] Социјалдемократски програми такође су покренути, као што је здравствена заштита, пензиони план и студентски кредити, иако су покрајинске владе, посебно Квебек и Алберта, увођење многих програма сматрале нарушавањем њихових надлежности.[94]

На крају, низ уставних конференција довео је до усвајања Акта о Канади, издвајајући канадски устав из Уједињеног Краљевства, истовремено са стварањем Канадске повеље о правима и слободама.[95][96][97] Канада је успоставила потпуни суверенитет као независна земља, иако је Краљица задржала дужност монарха Канаде.[98][99] Године 1999, Нунавут је постао трећа канадска територија након низа преговора са федералном владом.[100]

У исто вријеме, у Квебеку који је био изложен дубоким социјалним и економским промијенама кроз Тиху револуцију шесдесетих година 20. вијека, настао је секуларни националистички покрет.[101] Радикални Фронт за ослобођење Квебека проузроковао је Октобарску кризу са низом бомбашких напада и отмица 1970. године[102] и суверенистичка Квебечка партија која је изабрана 1976. године, организовала је неуспјешни референдум о ојачању суверенитета 1980. године. Покушаји да се квебешки национализам уврсти у устав кроз Договор Мич лејк пропали су 1990. године.[103] То је довело до оснивања Квебешког блока у Квебеку и јачања Рефоромске партије Канаде на западу.[104][105] Други референдум је одржан 1995. године, на коме је сувереност одбачена веома малом разликом од 50,6%—49,4%.[106] Године 1997, Врховни суд одлучио је да би једнострана сецесија покрајина била неуставна и затим је Парламент усвојио Акт о чистоћи, у коме су дефинисани разлози договореног напуштања Конфедерације.[103]

Поред питања суверености Квебека, многа питања су потресала канадско друштво крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. вијека. Неке од њих су експлозија лета 182 Ер Индија 1985. године, која је највеће масовно убиство у канадској историји;[107] масакр у Политехничкој школи 1989. године, масовна пуцњава на ученице школе[108] и Ока криза 1990. године,[109] први од бројних насилних сукоба између владе и аутохтоних скупина.[110] Канада се придружила Заливском рату 1990. као дио коалиције на челу са САД и била је активна у неколико мирнових мисија током деведесетих, као што је Унпрофор у бившој Југославији.[111] Године 1999. на челу са САД, Канада се придружила другим чланицама НАТО-а, и без одобрења Савјета безбједности, бомбардовала тадашњу Савезну Републику Југославију.[112]

Канада је 2001. године такође послала трупе у Авганистан, али је одбила да се придружи америчкој инвазији на Ирак 2003. године.[113] Канадске снаге су 2011. године учествовале у интервенцији под водством НАТО-а у Либијском грађанском рату,[114] и такође се укључила у борби против Исламске државе у Ираку средином другог десетљећа 21. вијека.[115]

Политички систем[уреди]

Канада је парламентарна уставна монархија, а монархија у Канади је основа на извршној, законодавној и судској власти.[116][117][118] Канадска монархија је посебан правни систем од монархије у Уједињеном Краљевству, иако се на двије дужности налази исти појединац.[119] Суверен је краљица Елизабета II, која је такође монарх 15 других држава Комонвелта нација и сваке од 10 канадских покрајина. Као такав, краљичин представник, генерални гувернер Канаде (тренутно Жоли Пејет), врши већину федералних краљевских дужности у Канади.[120][121]

Непосредно учешће краљевских и вицекраљевских личности у подручју управљања је ограничено.[118][122][123] У пракси, њиховим извршним овлашћењима руководи Кабинет, комитет министара Круне који одговарају изборном Дому комуна Канаде а које је изабрао предсједник Владе Канаде (тренутно Џастин Трудо),[124] који је уједно и шеф владе. Генерални гувернер или монарх могу, међутим, у одређеним кризним ситуацијама вршити своја овлашћења без обавјештања министрима.[122] Да би се осигурала стабилност владе, генерални гувернер ће обично на дужност предсједника Владе поставити особу која је тренутни вођа политичке партија која може добити подршку већине у Дому комуна.[125] Канцеларија предсједника Владе једна је од најмоћнијих институација у влади, која покреће гласање већине закона у скупштини и бира генералне гувернере, лејтенанд гувернере, сенаторе, федералне судије, шефове Крунских корпорација и владиних агенција за именовањ од стране Круне.[122] Воћа друге по бројности партије постаје Вођа лојалне опозиције Њеног Височанства и дио је парламентарног систем у сијенци који врши провјере владе.[126]

Парламент хил у канадском главном граду Отави

Сваки од 338 чланова парламента у Дому комуна изабран је простом већином у изборном округу или ридингу. Опште изборе мора расписати генерални гувернер, или препоруком предсједника Владе или због губитка владине већине у Дому комуна.[127][128] Према уставу, избори се могу одржати не дуже од пет године послије претходних избора, иако је изборни закон Канаде то ограничио на четири године са одређеним датумом у октобру. 105 чланова Сената, чија се сједишта дијеле према регионалној основи, на дужности остају до 75 године.[129] Пет странака је имало своје представнике у федералном парламенту 2015. године: Либерална партија Канаде (тренутно владајућа), Конзервативна партија Канаде (тренутно опозициона), Нова демократска партија, Квебешки блок и Зелена партија Канаде.[130]

Канадска федерална структура дијели владине надлежности између федералне владе и десет покрајина. Покрајинско законодавство је једнодомо и дјелује на парламентарни начин, слично Дому комуна.[123] Три канадске територије такође имају своја законодавства, али она нису суверена и имају мање уставних обавеза од покрајинских.[131] Територијална законодавства се структурно разликују од покрајинских.[132]

Банка Канаде је централна банка земље. Поред тога, министар финансија и министар индустрије користе агенцију Статистике Канаде за финансијско планирање и развој привредне политике.[133] Банка Канаде је једини ауторитет овлашћен за издавање валуте у облику Канадских банковних новачница.[134] Банка Канаде не издаје ковани новац; то ради Краљевска канадска ковница.[135]

Право[уреди]

Устав Канаде највиши је правни акт земље и састоји се од писаног текста и неписаних правних традиција и правила. Уставни акт 1867. године (до 1982. познат као Акт о Британској Сјеверној Америци) успоставио је управу на основама парламентарног преседана и подијелио је власт између федералне и покрајинских влада. Вестминстерски статут 1931. године гарантовао је пуну аутономију, а Уставним актом 1982. године, који је окончао све законске везе са УК, додата је Повељу о правима и слободама. Повеља гарантује основна права и слободе које обично оспорити било која власт, иако на основу 33. члана Повеље федерални парламент и покрајинска законодавна тијела могу заобићи одређене дијелове Повеље у периоду од 5 година.

Актом којим се поштују Индијанци, или само Индијанским актом, успостављају се различити уговори и прецедентно право како би посредовали у односима између Европљана и аутохтоних народа. Најзаступљенији, низ од 11 уговора који су познати као Нумерисани уговори, потписани су између старосједилаца и владајућег монарха Канаде између 1871. и 1921. године. Ови уговори су споразуми са Круном, руковођени Абориџинским правом, а нагдледало их је министарство крунско-старосједилачких односа и сјеверних питања. Улога уговора и права која су подржана 35. чланом

Највишу судску власт има Врховни суд, који има 9 чланова које именује генерални гувернер Канаде на приједлог премијера и министра правде. Све судије на највишем и апелационим нивоима се именују након консултација са невладиним правним тијелима. Англосаксонско опште право преовладава у свим покрајинама осим у Квебеку, у ком преовладава француско грађанско право. Кривични закон је одговорност федералне владе и јединствен је у цијелој Канади. Спровођење закона, што укључује и кривичне судове, је одговорност провинција, али у руралним областима свих провинција осим у Онтарију и Квебеку, спроводи га Краљевска канадска коњичка полиција.

Канада и САД деле најдужу небрањену границу на свијету, сарађују у војним кампањама и вежбама, а међусобно су највећи трговински партнери. И поред тога, Канада има независну спољну политику, посебно у односима са Кубом, Кином и Ираком. Поред тога, Канада одржава и традиционалне везе са Великом Британијом, Француском, те са земљама Комонвелта и Франкофоније.

Административна подјела[уреди]

Канада се састоји од 10 покрајина (провинција) и 3 територије. На западу се налазе Британска Колумбија, Алберта, Саскачеван и Манитоба. У централном делу је Онтарио и Квебек, а атлантски дио Канаде чине Њу Брансвик, Острво Принца Едварда, Нова Шкотска, као и Њуфаундленд и Лабрадор. Три територије: Јукон, Сјеверозападне територије и Нунавут, чине сјеверну Канаду.

Покрајине имају већу аутономију од територија. Свака од њих има своје покрајинске или територијалне симболе. Покрајине су одговорне за већину социјалних програма Канаде (као што су здравствена и социјална заштита и образовање) и заједно скупе више прихода од федералне владе. Федерална влада може да уведене националне законе на територији покрајина, а покрајине могу саме да се изузму од тога, мада то ријетко чине.

Кликом на карту Канаде отвориће вам се подаци о њених десет покрајина и три територије, као и њиховим престоницама
Викторија Вајтхорс Едмонтон Јелоунајф Реџајна Винипег Икалуит Торонто Отава Квебек Фредериктон Шарлоттаун Халифакс Сент Џонс Сјеверозападне територије Саскачеван Њуфаундленд и Лабрадор Њу Брансвик Викторија Јукон Британска Колумбија Вајтхорс Алберта Едмонтон Реџајна Јелоунајф Нунавут Винипег Манитоба Онтарио Икалуит Отава Квебек Торонто Квебек Фредериктон Шарлоттаун Нова Шкотска Халифакс Острво Принца Едварда Сент ЏонсКликом на карту Канаде отвориће вам се подаци о њених десет покрајина и три територије, као и њиховим престоницама.
О слици


Заст. Грб Админ.
јединица
ISO код Главни
град
Највећи
град
Површина
(km2)
Становн.
(2017)[136]
Званични језик
Покрајине Канаде
1 Flag of Ontario.svg Arms of Ontario.svg Онтарио ON Торонто Торонто 1.076.395 14.279.196 енглески
2 Flag of Quebec.svg Armoiries du Québec.svg Квебек QC Квебек Монтреал 1.542.056 8.356.851 француски
3 Flag of Nova Scotia.svg Arms of Nova Scotia.svg Нова Шкотска NS Халифакс Халифакс 55.284 957.600 енглески
4 Flag of New Brunswick.svg Arms of New Brunswick.svg Њу Брансвик NB Фредериктон Сент Џон 72.908 760.868 енглески
француски
5 Flag of Manitoba.svg Arms of Manitoba.svg Манитоба MB Винипег Винипег 647.797 1.343.371 енглески
6 Flag of British Columbia.svg Arms of British Columbia.svg Британска Колумбија BC Викторија Ванкувер 944.735 4.841.078 енглески
7 Flag of Prince Edward Island.svg Arms of Prince Edward Island.svg Острво Принца Едварда PE Шарлоттаун Шарлоттаун 5.660 152.784 енглески
8 Flag of Saskatchewan.svg Arms of Saskatchewan.svg Саскачеван SK Реџајна Саскатун 651.036 1.168.057 енглески
9 Flag of Alberta.svg Shield of Alberta.svg Алберта AB Едмонтон Калгари 661.848 4.306.039 енглески
10 Flag of Newfoundland and Labrador.svg Arms of Newfoundland and Labrador.svg Њуфаундленд и Лабрадор NL Сент Џонс Сент Џонс 405.212 528.817 енглески
Територије Канаде
11 Flag of the Northwest Territories.svg Coat of arms of Northwest Territories.svg Сјеверозападне територије NT Јелоунајф Јелоунајф 1.346.106 44.718 енглески, француски, дене сулине, кри, догриб, гвич'ин, инуктикут, слејви[137]
12 Flag of Yukon.svg Coat of arms of Yukon.svg Јукон YT Вајтхорс Вајтхорс 482.443 38.669 енглески
француски
13 Flag of Nunavut.svg ГрбНунавута.png Нунавут NU Икалуит Икалуит 2.093.190 38.243 енглески, француски, инуктитут, инуинактун
Flag of Canada.svg Coat of arms of Canada rendition.svg Канада CA Отава Торонто 9.984.670 35.151.728 енглески
француски

Војска[уреди]

Беџ Канадске армије

Канада има професионалну војску коју чини око 23.000 редовних и 17.000 резервних војника, као и 5.000 канадских ренџера и 3.000 цивилних упосленика у војним структурама.[138] Осим војног персонала, оружане снаге Канаде чине и друге наоружане формације које све укупно достижу бројку од 119.000 људи,[139] а до 2020. Министарство одбране Канаде планира повећање овог броја на 124.000.[140] Војска Канаде се састоји од копнене војске, ваздухопловства и морнарице. Од импозантне морнарице, у свом арсеналу Канада располаже са 2-3 велика носача, 15 ратна брода, један артички војни брод, и 10-12 патролних бродова, као и бројним мањим бродовима.[141]

Јака повезаност англофоног дела Канаде са Уједињеним Краљевством и Комонвелтом допринело је великом учешћу Канаде у британској кампањи у Другом бурском рату, Првом и Другом светском рату, као и ратовима након овог. Канада је била једна од оснивача Уједињених нација 1945. и НАТО пакта 1949. Током Хладног рата, Канада је значајно учествовала у снагама Уједињених нација у Корејском рату. Заједно са САД-ом, Канада је основала Сјеверноамеричку команду за противваздушну одбрану против потенцијалних напада из ваздуха из Совјетског Савеза.

Привреда[уреди]

Шлеповање балвана у Ванкуверу

Канада је једна од најбогатијих држава на свијету, са високим приходима по глави становника, и члан је Организације за економску сарадњу и развој и Г7. По обиму трговине она је међу првих десет држава свијета.[142] Економија у Канади је мешовита. Од почетка 1990-их, канадска привреда је брзом успону, са ниским стопама незапослености и суфицитима на савезном нивоу. Данас, Канада подсјећа на САД по тржишно оријентисаном привредном систему, моделу производње, као и високом животном стандарду.[143]

У фебруару 2009, национална стопа незапослености је била 7,77%. Покрајинска стопа незапослености варира од ниске: 3,6% у Алберти до високе од 14,6% у Њуфаундленду и Лабрадору.[144]

У прошлом вијеку, раст индустрије, рударства, као и услужног сектора је трансформисао државу углавном руралне економије у претежно индустријску и урбану земљу. Као и у свим богатим државама, канадском привредом доминира услужни сектор, која запошљава око три четвртине Канађана. Међутим, Канада је необична међу развијеним земљама по значају примарног сектора, пошто су дрвна и нафтна индустрије двије најважније индустрије у Канади.

Канада је једна од ријетких развијених земаља која је извозник енергената.[143] У Атлантском океану, Канада има огромне резерве природног гаса, а налазишта нафте и гаса су сконцентрисана и у Алберти. Атабаскански катрански пијесак пружа Канади друге по величини резерве нафте у свијету, одмах иза Саудијске Арабије[145] У Квебеку, Британској Колумбији, Њуфаундленду и Лабрадору, Њу Брансвику, Онтарију, Манитоби и Јукону, хидроелектране представљају јефтин и чист извор обновљивих извора енергије.

Канада је један од најважнијих свјетских снабдјевача пољопривредним производима. Канадске прерије су један од највећих произвођача пшенице, уљане репице и других житарица.[146] Канада је највећи свјетски произвођач цинка и уранијума и свјетски лидер у производњи других природних ресурса, као што су злато, никл, алуминијум и олово.[147]

Многи градови у сјеверном дијелу земље се налазе у близини рудника или подручја под шумом. Такође, Канада има значајан индустријски сектор сконцентрисан у јужном Онтарију и Квебеку, са аутомобилском и ваздухопловном индустријом као посебно важнима.

Представници влада Канаде, Мексика и Сједињених Америчких Држава потписују споразум НАФТА 1992. године

Економска интеграција са САДом се значајно повећала после Другог свјетског рата. То је натјерало Канађане да се забрину за културну и економску аутономију у доба глобализације и америчких телевизијских емисија, филмова и корпорација које су постале свеприсутне. Трговинским споразум о аутомобилским провизводима из 1965. уклоњене су царине за трговину производима ауто-индустрије. Током 1970-их бриге око енергетске самодовољности и страног власништва у индустријском сектору приморали су либералну владу Пјера Трудоа да уведе Национални енергетски програм и оснује Агенцију за надзор страних улагања.

Током 1980-их, прогресивни конзервативци Брајана Малрунија укинули су НЕП и промјенили име Агенције за надзор страних улагања у Инвестиције Канада у циљу подстицања страних улагања. Споразум о слободној трговини Канаде и Сједињених Држава из 1988. елиминисао је царине између двије земље, док је Сјеверноамерички споразум о слободној трговини (НАФТА) из 1990. проширио зону слободне трговине и на Мексико.

Средином 1990-их, либерална влада Жана Кретјена почела је да пријављује годишњи буџетски суфицит и полако да отплаћује национални дуг. Од 2001. године Канада је избегавала економску рецесију и задржала је најбоље укупне економске учинке међу чланицама Г8. Свјетска економска криза из 2008. проузроковала је рецесију у Канади и могућност повећања незапослености у земљи до 10%. Упркос глобалној рецесији, тржишту рада у Канади је и даље потребно неколико стотина хиљада страних радника.[148][149][150][151]

Саобраћај[уреди]

Боинг 767, Ер Канада

С обзиром на њен географски положај, Канада има добро развијену, али не тако густу саобраћајну мрежу. Највећи транзит се остварује у уском појасу уз границу са САД, не ширем од 200-300 km. Друмски саобраћај је интензиван у појасу од Онтарија до Ванкувера. Од Викторије на пациифичкој обали до Сент Џонса на атлантској обали изграђен је Трансканадски ауто-пут у дужини од 8.000 km, који је једини ауто-пут у овој држави.[152] Од Торонта полази пут 401, са чак 16 коловозних трака, што га чини једним од најширих путева на свијету[тражи се извор].

Како су сјеверни дијелови државе неприступачни за друмски саобраћај, ваздушни саобраћај игра велику улогу. Постоји чак 75 авио-компанија укључујући и државну ЕрКанаду. Међународни аеродроми налазе се у следећим градовима — Торонто, Квебек, Монтреал, Калгари, Едмонтон, Халифакс и Ванкувер.[153]

Жељезнички саобраћај доживео је процват током 19. вијека, захваљујући успјешној владиној промоцији овог вида превоза. Међутим, током 1930-их година железница губи значај, а главни кривац била је екпанзија друмског саобраћаја. Данас жељезнички саобраћај обављају ВИА Рејл Канада и бројне приватне компаније.

Главне луке у Канади се налазе на ушћу ријеке Сен Лорен и у Ванкуверу. Највећи значај за унутрашњи водени саобраћај имају Велика језера, захваљујући вјештачким каналима којима су повезана током 19. вијека. У прошлости саобраћај на ријекама се обављао у кануима, а данас за то служе бродови.

Велики канадски градови попут Торонта и Монтреала још од средине 20. вијека имају изграђене метрое. Калгари и Едмонтон од 1980-их имају лаки метро, док у Квебеку постоје чак и тролејбуси.

Демографија[уреди]

Коридор Квебек Сити—Виндзор је најгушће насељени и високо индустријализовани регион Канаде, који се простире на око 1.200 км2[154]

Према попису становништва 2016. године Канада је имала 35.151.728 становника, што је око 5,0% више од 2011. године.[155][156] Између 2011. и маја 2016. године, број становника Канаде је порастао за 1,7 милиона људи, од чега 23 чине имигранти.[157] Између 1990. и 2008. године, број становника је порастао за 5,6 милиона људи, што је раст од укупно 20,4%.[158] Главни покретачи раста становништва су имигранти и, у мањој мјери, природни раст.[159]

Канада има једну од највиших стопа имиграције по глави становника на свијету,[160] углавном због економске политике и, у мањој мјери, спајања породица.[161][162] Канадска јавност, као и главне политичке партије, подржавају тренутни ниво имиграције.[161][163] Године 2014, укупно 206.400 имиграната је примљено у Канаду.[164] Канадска влада представила процјену према којој се у наредним годинама очекује прилив између 280.000 и 305.000 сталних становника.[165] Нови имигранти се углавном насељавају у главним градским подручјима, као што су Торонто, Монтреал и Ванкувер.[166] Канада такође прихвата велики број избјеглица,[167] примајући више од 10% годишње глобално расељених лица.[168]

Густина насељености Канаде је 3,7 ст/km2, што је једна од најнижих на свијету.[169] Канада се простире од 83. сјеверне паралеле до 41. сјеверне паралеле, док се приближно 95% становништва налази јужно 55. сјеверне паралеле.[170] Око 45 становништва живи уз 150 км дугу државну границу са Сједињеним Америчким Државама.[171] Најгушће насељени дио земље, који чини око 50% становништва, јесте Коридор Квебек Сити—Виндзор, који се налази у јужним Квебеку и јужном Онтарију дуж Великих језера и ријеке Сен Лорен.[154][170] Додатних 30% живи дуж Ловер-Мејнленда у Британској Колумбији и у Коридору Калгари—Едмонтон у Алберти.[172]

Заједно са многим другим развијеним земљама, Канада доживљава демографску транзицију према старијем становништву, са све више пензионера и све мање запослених људи. Године 2006, просјечна старост је била 39,5 године,[173] док је 2011. године била отприлике 39,9 година.[174]

Од 2013. године, просјечан животни вијек Канађана је 81 година.[175] Већина Канађана (69,9%) живи у породичним домаћинствима, 26,8% живи само, док 3,7% живи са другим лицима.[176] Просјечно домаћинство 2006. године чиниле су 2,5 особе.[176]


Етничке групе[уреди]

Према попису становништва 2016. године, највећи број становника се према етничком поријеклу изјаснио као Канађани (око 32%), затим слиједе Енглези (18,3%), Шкоти (13,9%), Французи (13,6%), Ирци (13,4%), Нијемци (9,6%), Кинези (5,1%), Италијани (4,6%), Први народи (4,4%), Индијци (4,0%) и Украјинци (3,9%).[177] Постоји 600 признатих скупине Првих народа, које укупно броје 1.525.565 људи.[178] Канадско домородачко становништво има скоро два пута већи природни прираштај од државног просјека, док се 2006. године скоро 4% становништва изјаснило као припадници једног од домородачких народа. Још 22,3% становништва припада недомородачкој видљивој мањини.[179] Године 2016, највећа видљива мањина су били Јужноазијати (5,6%), Кинези (5,1%) и Црнци (3,5%). Између 2011. и 2016. године, видљива мањина је порасла за 18,4%.[179] Године 1961, мање од 2% становништва (око 300.000 људи) били су припадници видљиве мањине.[180] Домородачко становништво се не сматра видљивом мањином према Акту о непристрасности запошљавања[181] и ову дефиницију такође користе Статистике Канаде.

Религија[уреди]

Подршка верском плурализму је важан део канадске политичке културе. Према попису из 2001.[182] 77,1% Канађана су се изјаснили као хришћани, а од тога католици чине највећу групу (43,6% свих Канађана). Највеће протестантске заједнице су Уједињена црква Канаде (9,5%), затим англиканци (6,8%), баптисти (2,4%), лутерани (2%), остали хришћани 4,4%.[183] Око 16,5 Канађана се изјаснило као атеисти, а преосталих 6,3% припада нехришћанским религијама, од којих су најзначајнији ислам (1,9%) и јудаизам (1,1%).

Језици[уреди]

Енглески и француски језик су два службена језика Канаде. Двојезичност у Канади је законски загарантована Повељом о правима и слободама. Ова два језика се равноправна у федералним судовима, парламенту и у другим федералним установама.

Енглески је матерњи језик 59,7% а француски 23,2% становништва[184]. 98,5% Канађана прича енглески или француски. Иако 85% франкофоног становништва живи у Квебеку, постоји значајна франкофонска популација и у Онтарију, Алберти, Манитоби и атлантским покрајинама.

Неколико индијанских језика такође има службени статус у Северозападним територијама. Инуктитут је већински језик у Нунавуту и један од три службена језика у тој територији. 200.725 држављана Канаде (6% од укупног становништва) говори неки од домородачких језика као матерњи, а најраспрострањенији је кри (120.000).[185]

Неслужбени језици се исто така важни у Канади, пошто се 5.202.245 грађана изјаснило за неки други језик као матерњи[184] Од значајнијих неслужбених језика најзначајнији су кинески (853.745 говорника), италијански (469.485), немачки (438.080), и пенџапски (271.220).[184]

Образовање[уреди]

Култура[уреди]

Тотем и традиционална „велика кућа“ у Викторији, престоници Британске Колумбије.

Канадска култура је историјски била под утицајем британске, француске и домородачких култура и обичаја. Она је такође под великим утицајем америчке културе, због близине Сједињених Држава и миграција између две државе. Велика већина енглеских досељеника у Канаду између 1755. и 1815. су били Американци из 13 колонија (United empire loyalists). Они су избегли из Сједињених Држава због верности Великој Британији током Америчког рата за независност, или су се доселили због обећања да ће добити земљу у замену за оданост Британској монархији.

Амерички медији и забава су популарни у англофоној Канади. Такође, многа канадска дела културе и забаве су популарна у Сједињеним Државама и широм света.[тражи се извор] Популарни поп и рок музичари из Канаде су Брајан Адамс, Пол Енка, Мајкл Бубле, Леонард Коен, Селин Дион, Нели Фуртадо, Аврил Лавињ, Аланис Морисет, Данијел Потер и Шанаја Твејн. Познати глумци су Џим Кери, Ден Акројд, Доналд Садерланд, Мајкл Џеј Фокс, Памела Андерсон, Наташа Хенстриџ.

Програми федералне владе помажу законски и финансијски посебне канадске облике културе. На томе раде државна телевизија CBC, Национални филмски одбор Канаде и Канадска радио-телевизијска и телекомуникациона комисија (CRTC).[тражи се извор]

Канада је просторно огромна и етнички веома разноврсна земља. На канадску културу су јако утицале културе из свих делова света. Већина Канађана цени своје мултикултурално друштво и канадску културу схвата као такву.[99]

Припадници Краљевске коњичке полиције у традиционалним униформама

Главни национални симбол је лист шећерног јавора (користи се од раног 18. века, налази се на застави Канаде, на новчићу од једног пенија и на државном грбу.[186] Други симболи су: дабар, канадска гуска, монархија, Краљевска канадска коњичка полиција,[186] тотеми и инукшук.

Образовање[уреди]

Хокејашка утакмица на Универзитету Макгил у Монтреалу 1901.

Покрајине и територије Канаде су одговорне за образовање. Сваки систем је сличан, али одражава регионалну историју, културу и географију.[187] Узраст деце која похађају обавезну школу варира у распону од 5–7 до 16–18 година,[187]. Писменост одраслог становништва је 99%.[143] За више образовање су такође одговорне покрајинске и територијалне владе, које плаћају већину трошкова; федерална влада одобрава додатну помоћ за истраживања, студентске кредите и стипендије. У 2002. години 43% Канађана старости између 25 и 64 године је имало више образовање; од оних између 25 и 34 године проценат становништва са вишим образовањем износи 51%.[тражи се извор]

Спорт[уреди]

Званични национални спортови Канаде су хокеј на леду зими и лакрос лети.[188] Хокеј је спорт са највише гледалаца у држави. Такође је најпопуларнији спорт који Канађани играју, са 1,65 милиона активних играча 2004.[189] Највећи градови Канаде: Торонто, Монтреал, Ванкувер, Отава, Калгари и Едмонтон имају клубове који играу у канадско-америчкој NHL лиги. После хокеја, други популарни спортови су карлинг и канадски фудбал. Голф, бејзбол, скијање, фудбал, одбојка и кошарка се такође играју на омладинским и аматерским нивоима,[189] али професионалне лиге и клубови нису тако популарни.

Канада је била домаћин неколико великих међународних спортских догађаја, међу којима су Летње олимпијске игре 1976. у Монтреалу и Зимске олимпијске игре 1988. у Калгарију. Канада ће бити домаћин Зимских олимпијских игара 2010. у Ванкуверу и Вислеру.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Canada, Statistics (8. 2. 2017). „Population size and growth in Canada: Key results from the 2016 Census”. Архивирано из оригинала на датум 10. 2. 2017. Приступљено 12. 10. 2017. 
  2. 2,0 2,1 Fund, International Monetary. „Report for Selected Countries and Subjects: Canada”. Архивирано из оригинала на датум 28. 12. 2016. Приступљено 12. 10. 2017. 
  3. „2016 Human Development Report” (PDF). United Nations Development Programme. 2016. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 27. 3. 2017. Приступљено 12. 10. 2017. 
  4. Olson, James Stuart; Shadle, Robert (1991). Historical Dictionary of European Imperialism. Greenwood Publishing Group. стр. 109. ISBN 978-0-313-26257-9. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Rayburn (2001). стр. 14–22.
  6. Courtney & Smith (2010). стр. 114.
  7. 7,0 7,1 7,2 McColl (2005). стр. 135.
  8. 8,0 8,1 8,2 „Drainage Basin”. thecanadianencyclopedia. Приступљено 5. 3. 2018. 
  9. Etkin, David; Haque, C.E.; Brooks, Gregory R. (30. 4. 2003). An Assessment of Natural Hazards and Disasters in Canada. Springer. стр. 569,582,583. ISBN 978-1-4020-1179-5. 
  10. 10,0 10,1 The Atlas of Canada (2. 4. 2004). „Drainage patterns”. National Resources Canada. Приступљено 5. 3. 2018. 
  11. Encarta (2006). „Canada”. Microsoft Corporation. Приступљено 12. 6. 2006. 
  12. Abell. стр. 83.
  13. Canada, Atlas of. „Facts about Canada – Lakes”. Архивирано из оригинала на датум 10. 4. 2007. 
  14. „Rivers: Longest rivers in Canada”. Environment Canada. 
  15. Ulrich Kohnle: Der Wald in Kanada und seine Nutzung, 2009
  16. Шабић Дејан, Шумарство Канаде
  17. Дукић (1999). стр. 120-125.
  18. Дукић (1999). стр. 124.
  19. Дукић (1999). стр. 338-340.
  20. Атлас света. стр. 40, одељак Тла
  21. Network, The Weather. „Statistics, Regina SK”. The Weather Network. Приступљено 18. 5. 2006. 
  22. Network, The Weather. „Statistics: Vancouver Int'l, BC”. The Weather Network. Приступљено 18. 5. 2006. 
  23. Network, The Weather. „Statistics: Toronto Pearson Int'l”. The Weather Network. Приступљено 18. 5. 2006. 
  24. 24,0 24,1 Graber, Christoph Beat; Kuprecht, Karolina; Lai, Jessica C. (2012). International Trade in Indigenous Cultural Heritage: Legal and Policy Issues. Edward Elgar Publishing. стр. 366. ISBN 978-0-85793-831-2. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  25. „Native American, First Nations or Aboriginal? | Druide”. www.druide.com. Архивирано из оригинала на датум 3. 7. 2017. Приступљено 19. 5. 2017. 
  26. Dillehay (2008). стр. 61.
  27. Andrea, Alfred J.; McGeough, Kevin; Mierse, William E. (2011). World History Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 99. ISBN 978-1-85109-929-0. Архивирано из оригинала на датум 24. 4. 2016. 
  28. Jacques Cinq-Mars (2001). „The Significance of the Bluefish Caves in Beringian Prehistory”. Hull: Canadian Museum of Civilization. Архивирано из оригинала на датум 31. 1. 2016. Приступљено 3. 3. 2015. 
  29. MacDowell, Laurel Sefton (2012). An Environmental History of Canada. UBC Press. стр. 14. ISBN 978-0-7748-2104-9. Архивирано из оригинала на датум 23. 4. 2016. 
  30. Gugliotta, Guy (2013). „When Did Humans Come to the Americas?”. Smithsonian Magazine. Washington, DC: Smithsonian Institution. Приступљено 25. 6. 2015. 
  31. Rawat, Rajiv (2012). Circumpolar Health Atlas. University of Toronto Press. стр. 58. ISBN 978-1-4426-4456-4. Архивирано из оригинала на датум 30. 3. 2017. 
  32. Hayes, Derek (2008). Canada: an illustrated history. Douglas & Mcintyre. стр. 7,13. ISBN 978-1-55365-259-5. 
  33. Macklem, Patrick (2001). Indigenous difference and the Constitution of Canada. University of Toronto Press. стр. 170. ISBN 978-0-8020-4195-1. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  34. Sonneborn, Liz (2007). Chronology of American Indian History. Infobase Publishing. стр. 2—12. ISBN 978-0-8160-6770-1. 
  35. 35,0 35,1 35,2 Wilson, Donna M.; Northcott, Herbert C. (2008). Dying and Death in Canada. University of Toronto Press. стр. 25—27. ISBN 978-1-55111-873-4. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  36. Thornton, Russell (2000). „Population history of Native North Americans”. Ур.: Haines, Michael R; Steckel, Richard Hall. A population history of North America. Cambridge University Press. стр. 13,380. ISBN 978-0-521-49666-7. 
  37. O'Donnell, C. Vivian (2008). „Native Populations of Canada”. Ур.: Bailey, Garrick Alan. Indians in Contemporary Society. Handbook of North American Indians. 2. Government Printing Office. стр. 285. ISBN 978-0-16-080388-8. 
  38. Marshall, Ingeborg (1998). A History and Ethnography of the Beothuk. McGill-Queen's Press. стр. 442. ISBN 978-0-7735-1774-5. Архивирано из оригинала на датум 20. 9. 2017. 
  39. True Peters, Stephanie (2005). Smallpox in the New World. Marshall Cavendish. стр. 39. ISBN 978-0-7614-1637-1. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  40. Laidlaw, Z.; Lester, Alan (2015). Indigenous Communities and Settler Colonialism: Land Holding, Loss and Survival in an Interconnected World. Springer. стр. 150. ISBN 978-1-137-45236-8. Архивирано из оригинала на датум 20. 9. 2017. 
  41. Ray, Arthur J. (2005). I Have Lived Here Since The World Began. Key Porter Books. стр. 244. ISBN 978-1-55263-633-6. 
  42. Preston, David L. (2009). The Texture of Contact: European and Indian Settler Communities on the Frontiers of Iroquoia, 1667–1783. University of Nebraska Press. стр. 43—44. ISBN 978-0-8032-2549-7. Архивирано из оригинала на датум 12. 1. 2016. 
  43. J.R. Miller (2009). Compact, Contract, Covenant: Aboriginal Treaty-Making in Canada. University of Toronto Press. стр. 34. ISBN 978-1-4426-9227-5. Архивирано из оригинала на датум 2. 1. 2014. 
  44. Tanner, Adrian (1999). „3. Innu-Inuit 'Warfare'. Innu Culture. Department of Anthropology, Memorial University of Newfoundland. Архивирано из оригинала на датум 20. 9. 2017. Приступљено 8. 3. 2017. 
  45. Asch, Michael (1997). Aboriginal and Treaty Rights in Canada: Essays on Law, Equity, and Respect for Difference. UBC Press. стр. 28. ISBN 978-0-7748-0581-0. Архивирано из оригинала на датум 12. 1. 2016. 
  46. Kirmayer, Laurence J.; Guthrie, Gail Valaskakis (2009). Healing Traditions: The Mental Health of Aboriginal Peoples in Canada. UBC Press. стр. 9. ISBN 978-0-7748-5863-2. Архивирано из оригинала на датум 12. 1. 2016. 
  47. „Truth and Reconciliation Commission of Canada: Calls to Action” (PDF). Trc.ca. National Centre for Truth and Reconciliation. 2015. стр. 5. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 15. 6. 2015. 
  48. Reeves, Arthur Middleton (2009). The Norse Discovery of America. BiblioLife. стр. 82. ISBN 978-0-559-05400-6. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  49. Encyclopedia, The Canadian (2008). „John Cabot”. Historica Canada. Архивирано из оригинала на датум 2. 2. 2014. Приступљено 16. 10. 2017. 
  50. „John Cabot's voyage of 1497”. Memorial University of Newfoundland. 2000. Архивирано из оригинала на датум 20. 9. 2017. Приступљено 16. 10. 2017. 
  51. 51,0 51,1 Hornsby, Stephen J. (2005). British Atlantic, American frontier: spaces of power in early modern British America. University Press of New England. стр. 14,18—19,22—23. ISBN 978-1-58465-427-8. 
  52. Cartier, Jacques; Biggar, Henry Percival; Cook, Ramsay (1993). The Voyages of Jacques Cartier. University of Toronto Press. стр. 26. ISBN 978-0-8020-6000-6. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  53. Baten, Jörg (2016). A History of the Global Economy. From 1500 to the Present. Cambridge University Press. стр. 84. ISBN 9781107507180. 
  54. Rose, George A. (2007). Cod: The Ecological History of the North Atlantic Fisheries. Breakwater Books. стр. 209. ISBN 978-1-55081-225-1. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  55. Kelley, Ninette; Trebilcock, Michael J. (2010). The Making of the Mosaic: A History of Canadian Immigration Policy. University of Toronto Press. стр. 27. ISBN 978-0-8020-9536-7. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  56. LaMar, Howard Roberts (1977). The Reader's Encyclopedia of the American West. University of Michigan Press. стр. 355. ISBN 978-0-690-00008-5. 
  57. Tucker, Spencer C.; Arnold, James; Wiener, Roberta (2011). The Encyclopedia of North American Indian Wars, 1607–1890: A Political, Social, and Military History. ABC-CLIO. стр. 394. ISBN 978-1-85109-697-8. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  58. Buckner, Phillip Alfred; Reid, John G. (1994). The Atlantic Region to Confederation: A History. University of Toronto Press. стр. 55—56. ISBN 978-0-8020-6977-1. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  59. Nolan, Cathal J. (2008). Wars of the age of Louis XIV, 1650–1715: an encyclopedia of global warfare and civilization. ABC-CLIO. стр. 160. ISBN 978-0-313-33046-9. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  60. Allaire, Gratien (2007). „From 'Nouvelle-France' to 'Francophonie canadienne': a historical survey”. International Journal of the Sociology of Language. 2007 (185): 25—52. doi:10.1515/IJSL.2007.024. 
  61. Hicks, Bruce M. (март 2010). „Use of Non-Traditional Evidence: A Case Study Using Heraldry to Examine Competing Theories for Canada's Confederation”. British Journal of Canadian Studies. 23 (1): 87—117. doi:10.3828/bjcs.2010.5. 
  62. Nellis, Eric (2010). An Empire of Regions: A Brief History of Colonial British America. University of Toronto Press – University of British Columbia. стр. 331. ISBN 978-1-4426-0403-2. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  63. 63,0 63,1 Buckner, Philip, ур. (2008). Canada and the British Empire. Oxford University Press. стр. 37—40, 56—59, 114,124—125. ISBN 978-0-19-927164-1. 
  64. Leahy, Todd; Wilson, Raymond (2009). Native American Movements. Scarecrow Press. стр. 49. ISBN 978-0-8108-6892-2. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  65. Newman, Peter C. (2016). Hostages to Fortune: The United Empire Loyalists and the Making of Canada. Touchstone. стр. 117. ISBN 978-1-4516-8615-9. Архивирано из оригинала на датум 3. 7. 2017. 
  66. McNairn, Jeffrey L. (2000). The capacity to judge. University of Toronto Press. стр. 24. ISBN 978-0-8020-4360-3. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  67. Harris, Richard Colebrook; et al. (1987). Historical Atlas of Canada: The land transformed, 1800–1891. University of Toronto Press. стр. 21. Архивирано из оригинала на датум 23. 4. 2016. 
  68. „The Irish Emigration of 1847 and Its Canadian Consequences”. cchahistory.ca. Архивирано из оригинала на датум 7. 7. 2014. 
  69. Read, Colin (1985). Rebellion of 1837 in Upper Canada. MQUP. стр. 99. ISBN 978-0-7735-8406-8. Архивирано из оригинала на датум 3. 7. 2017. 
  70. Romney, Paul (1989). „From Constitutionalism to Legalism: Trial by Jury, Responsible Government, and the Rule of Law in the Canadian Political Culture”. Law and History Review. University of Illinois Press. 7 (1): 128. JSTOR 743779. doi:10.2307/743779. 
  71. Evenden, Leonard J.; Turbeville, Daniel E. (1992). „The Pacific Coast Borderland and Frontier”. Ур.: Janelle, Donald G. Geographical snapshots of North America. Guilford Press. стр. 52. ISBN 978-0-89862-030-6. 
  72. Farr, Niko. „The Alaska Boundary Dispute”. The Canadian Encyclopedia. The Canadian Encyclopedia. Приступљено 30. 10. 2017. 
  73. Dijkink, Gertjan; Knippenberg, Hans (2001). The Territorial Factor: Political Geography in a Globalising World. Amsterdam University Press. стр. 226. ISBN 978-90-5629-188-4. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  74. Bothwell, Robert (1996). History of Canada Since 1867. Michigan State University Press. стр. 31,207—310. ISBN 978-0-87013-399-2. 
  75. Bumsted, JM (1996). The Red River Rebellion. Watson & Dwyer. ISBN 978-0-920486-23-8. 
  76. 76,0 76,1 „Building a nation”. Canadian Atlas. Canadian Geographic. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2006. Приступљено 23. 5. 2011. 
  77. „Sir John A. Macdonald”. Library and Archives Canada. 2008. Архивирано из оригинала на датум 14. 6. 2011. Приступљено 23. 5. 2011. 
  78. Cook, Terry (2000). „The Canadian West: An Archival Odyssey through the Records of the Department of the Interior”. The Archivist. Library and Archives Canada. Архивирано из оригинала на датум 14. 6. 2011. Приступљено 23. 5. 2011. 
  79. Tennyson, Brian Douglas (2014). Canada's Great War, 1914–1918: How Canada Helped Save the British Empire and Became a North American Nation. Scarecrow Press (Cape Breton University). стр. 4. ISBN 978-0-8108-8860-9. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  80. 80,0 80,1 80,2 80,3 Morton, Desmond (1999). A military history of Canada (4th изд.). McClelland & Stewart. стр. 130—158,173,203—233,258. ISBN 978-0-7710-6514-9. 
  81. Granatstein, J. L. (2004). Canada's Army: Waging War and Keeping the Peace. University of Toronto Press. стр. 144. ISBN 978-0-8020-8696-9. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  82. McGonigal, Richard Morton (1962). The Conscription Crisis in Quebec – 1917: a Study in Canadian Dualism. Harvard University Press. стр. Intro. 
  83. Morton-Milhist: Hail
  84. Bryce, Robert B. (1986). Maturing in Hard Times: Canada's Department of Finance through the Great Depression. McGill-Queen's. стр. 41. ISBN 978-0-7735-0555-1. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  85. Mulvale, James P. (2008). „Basic Income and the Canadian Welfare State: Exploring the Realms of Possibility”. Basic Income Studies. 3 (1). doi:10.2202/1932-0183.1084. 
  86. Humphreys, Edward (2013). Great Canadian Battles: Heroism and Courage Through the Years. Arcturus Publishing. стр. 151. ISBN 978-1-78404-098-7. Архивирано из оригинала на датум 13. 4. 2016. 
  87. Goddard, Lance (2005). Canada and the Liberation of the Netherlands. Dundurn Press. стр. 225—232. ISBN 978-1-55002-547-7. 
  88. Bothwell, Robert (2007). Alliance and illusion: Canada and the world, 1945–1984. UBC Press. стр. 11—31. ISBN 978-0-7748-1368-6. 
  89. Buckner, Phillip Alfred (2008). Canada and the British Empire. Oxford University Press. стр. 135—138. ISBN 978-0-19-927164-1. Архивирано из оригинала на датум 3. 7. 2017. 
  90. Boyer, J. Patrick (1996). Direct Democracy in Canada: The History and Future of Referendums. Dundurn. стр. 119. ISBN 978-1-4597-1884-5. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  91. Mackey, Eva (2002). The house of difference: cultural politics and national identity in Canada. University of Toronto Press. стр. 57. ISBN 978-0-8020-8481-1. 
  92. Landry, Rodrigue; Forgues, Éric (2007). „Official language minorities in Canada: an introduction”. International Journal of the Sociology of Language. 2007 (185): 1—9. doi:10.1515/IJSL.2007.022. 
  93. Esses, Victoria M.; Gardner, RC (јул 1996). „Multiculturalism in Canada: Context and current status”. Canadian Journal of Behavioural Science. 28 (3): 145—152. doi:10.1037/h0084934. 
  94. Sarrouh, Elissar (2002). „Social Policies in Canada: A Model for Development” (PDF). Social Policy Series, No. 1. United Nations. стр. 14—16,22—37. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 1. 2. 2010. Приступљено 23. 5. 2011. 
  95. „Proclamation of the Constitution Act, 1982”. Canada.ca. Government of Canada. 5. 5. 2014. Архивирано из оригинала на датум 11. 2. 2017. Приступљено 10. 2. 2017. 
  96. „A statute worth 75 cheers”. The Globe and Mail. Toronto. 17. 3. 2009. Архивирано из оригинала на датум 11. 2. 2017. Приступљено 10. 2. 2017. 
  97. Couture, Christa (1. 1. 2017). „Canada is celebrating 150 years of… what, exactly?”. Canadian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала на датум 10. 2. 2017. Приступљено 10. 2. 2017. »... the Constitution Act itself cleaned up a bit of unfinished business from the Statute of Westminster in 1931, in which Britain granted each of the Dominions full legal autonomy if they chose to accept it. All but one Dominion – that would be us, Canada – chose to accept every resolution. Our leaders couldn't decide on how to amend the Constitution, so that power stayed with Britain until 1982.« 
  98. Trepanier, Peter (2004). „Some Visual Aspects of the Monarchical Tradition” (PDF). Canadian Parliamentary Review. Canadian Parliamentary Review. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 10. 2. 2017. 
  99. 99,0 99,1 Bickerton, James; Gagnon, Alain, ур. (2004). Canadian Politics (4th изд.). Broadview Press. стр. 250—254,344—347. ISBN 978-1-55111-595-5. 
  100. Légaré, André (2008). „Canada's Experiment with Aboriginal Self-Determination in Nunavut: From Vision to Illusion”. International Journal on Minority and Group Rights. 15 (2–3): 335—367. JSTOR 24674996. doi:10.1163/157181108X332659. 
  101. Roberts, Lance W.; Clifton, Rodney A.; Ferguson, Barry (2005). Recent Social Trends in Canada, 1960–2000. McGill-Queen's Press – MUniversity of Manitoba. стр. 415. ISBN 978-0-7735-7314-7. Архивирано из оригинала на датум 3. 7. 2017. 
  102. Munroe, HD (2009). „The October Crisis Revisited: Counterterrorism as Strategic Choice, Political Result, and Organizational Practice”. Terrorism and Political Violence. 21 (2): 288—305. doi:10.1080/09546550902765623. 
  103. 103,0 103,1 Sorens, J (2004). „Globalization, secessionism, and autonomy”. Electoral Studies. 23 (4): 727—752. doi:10.1016/j.electstud.2003.10.003. 
  104. Leblanc, Daniel (2010). „A brief history of the Bloc Québécois”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала на датум 1. 9. 2010. Приступљено 25. 11. 2010. 
  105. Betz, Hans-Georg; Immerfall, Stefan (1998). The new politics of the Right: neo-Populist parties and movements in established democracies. St. Martin's Press. стр. 173. ISBN 978-0-312-21134-9. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  106. Schmid, Carol L. (2001). The Politics of Language : Conflict, Identity, and Cultural Pluralism in Comparative Perspective: Conflict, Identity, and Cultural Pluralism in Comparative Perspective. Oxford University Press. стр. 112. ISBN 978-0-19-803150-5. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  107. „Commission of Inquiry into the Investigation of the Bombing of Air India Flight 182”. Government of Canada. Архивирано из оригинала на датум 22. 6. 2008. Приступљено 23. 5. 2011. 
  108. Sourour, Teresa K. (1991). „Report of Coroner's Investigation” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала на датум 28. 12. 2016. Приступљено 8. 3. 2017. 
  109. „The Oka Crisis”. Canadian Broadcasting Corporation. 2000. Архивирано из оригинала (Digital Archives) на датум 21. 8. 2011. Приступљено 23. 5. 2011. 
  110. Roach, Kent (2003). September 11: consequences for Canada. McGill-Queen's University Press. стр. 15, 59—61,194. ISBN 978-0-7735-2584-9. 
  111. Cohen, Lenard J.; Moens, Alexander (1999). „Learning the lessons of UNPROFOR: Canadian peacekeeping in the former Yugoslavia”. Canadian Foreign Policy Journal. 6 (2): 85—100. doi:10.1080/11926422.1999.9673175. 
  112. „NATO & Kosovo”. www.nato.int (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2018. 
  113. Jockel, Joseph T.; Sokolsky, Joel B. (2008). „Canada and the war in Afghanistan: NATO's odd man out steps forward”. Journal of Transatlantic Studies. 6 (1): 100—115. doi:10.1080/14794010801917212. 
  114. Hehir, Aidan; Murray, Robert (2013). Libya, the Responsibility to Protect and the Future of Humanitarian Intervention. Palgrave Macmillan. стр. 88. ISBN 978-1-137-27396-3. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  115. Juneau, Thomas (2015). „Canada's Policy to Confront the Islamic State”. Canadian Global Affairs Institute. Архивирано из оригинала на датум 11. 12. 2015. Приступљено 10. 12. 2015. 
  116. Victoria, Queen (29. 3. 1867). „Constitution Act, 1867: Preamble”. Queen's Printer. Архивирано из оригинала на датум 3. 2. 2010. Приступљено 23. 5. 2011. 
  117. Smith, David E. (10. 6. 2010). „The Crown and the Constitution: Sustaining Democracy?” (PDF). The Crown in Canada: Present Realities and Future Options. Queen's University. стр. 6. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 17. 7. 2010. Приступљено 23. 5. 2011. 
  118. 118,0 118,1 MacLeod, Kevin S. (2012). A Crown of Maples (PDF) (2nd изд.). Queen's Printer for Canada. стр. 16. ISBN 978-0-662-46012-1. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 4. 2. 2016. Приступљено 8. 3. 2017. 
  119. Johnson, David (2018). Battle Royal: Monarchists vs. Republicans and the Crown of Canada. Dundurn. стр. 196. ISBN 978-1-4597-4015-0. Архивирано из оригинала на датум 20. 3. 2018. 
  120. „The Governor General of Canada: Roles and Responsibilities”. Queen's Printer. Приступљено 23. 5. 2011. 
  121. Commonwealth public administration reform 2004. Commonwealth Secretariat. 2004. стр. 54—55. ISBN 978-0-11-703249-1. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  122. 122,0 122,1 122,2 Forsey, Eugene (2005). How Canadians Govern Themselves (PDF) (6th изд.). Queen's Printer. стр. 1, 16,26. ISBN 978-0-662-39689-5. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 15. 1. 2011. Приступљено 23. 5. 2011. 
  123. 123,0 123,1 Marleau, Robert; Montpetit, Camille. „House of Commons Procedure and Practice: Parliamentary Institutions”. Queen's Printer. Архивирано из оригинала на датум 28. 8. 2011. Приступљено 23. 5. 2011. 
  124. „'A cabinet that looks like Canada:' Justin Trudeau pledges government built on trust”. Toronto Star. 2015. Архивирано из оригинала на датум 28. 1. 2017. 
  125. Johnson, David (2006). Thinking government: public sector management in Canada (2nd изд.). University of Toronto Press. стр. 134—135,149. ISBN 978-1-55111-779-9. 
  126. „The Opposition in a Parliamentary System”. Library of Parliament. Архивирано из оригинала на датум 25. 11. 2010. Приступљено 23. 5. 2011. 
  127. „About Elections and Ridings”. Архивирано из оригинала на датум 24. 12. 2016. Приступљено 3. 9. 2016. 
  128. O'Neal, Brian; Bédard, Michel; Spano, Sebastian (11. 4. 2011). „Government and Canada's 41st Parliament: Questions and Answers”. Library of Parliament. Архивирано из оригинала на датум 22. 5. 2011. Приступљено 2. 6. 2011. 
  129. Griffiths, Ann L.; Nerenberg, Karl (2003). Handbook of Federal Countries. McGill-Queen's Press. стр. 116. ISBN 978-0-7735-7047-4. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  130. „CBC News: Election 2015 roundup”. Canadian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала на датум 22. 10. 2015. 
  131. „Difference between Canadian Provinces and Territories”. Intergovernmental Affairs Canada. 2010. Архивирано из оригинала на датум 1. 12. 2015. Приступљено 23. 11. 2015. 
  132. „Differences from Provincial Governments”. Legislative Assembly of the Northwest Territories. 2008. Архивирано из оригинала на датум 3. 2. 2014. Приступљено 30. 1. 2014. 
  133. „About”. Statistics Canada. 2014. Архивирано из оригинала на датум 15. 1. 2015. Приступљено 8. 3. 2017. 
  134. Gilbert, Emily; Eric Helleiner (2003). Nation-States and Money: The Past, Present and Future of National Currencies. Routledge. стр. 39. ISBN 978-1-134-65817-6. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  135. Cuhaj, George S.; Michael, Thomas (2011). Coins of the World: Canada. Krause Publications. стр. 4. ISBN 1-4402-3129-X. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  136. „Каталог публикаций::Федеральная служба государственной статистики”. www.gks.ru (на језику: руски). Приступљено 4. 11. 2017. 
  137. Northwest Territories Official Languages Act, 1988 (as amended 1988, 1991-1992, 2003)
  138. „About the Army”. Department of National Defence. Приступљено 31. 8. 2010. 
  139. Department of National Defence (19 December 2008). "National Defence and the Canadian Forces > About DND/CF". Queen's Printer for Canada. Приступљено 2 January 2009.
  140. „News Release – Canada First Defence Strategy”. Casr.ca. 18. 6. 2008. Приступљено 3. 8. 2012. 
  141. Department of National Defence
  142. WTO (17. 4. 2008). „Latest release”. WTO. Приступљено 3. 7. 2008. 
  143. 143,0 143,1 143,2 Agency, Central Intelligence (16. 5. 2006). „The World Factbook: Canada”. Central Intelligence Agency. Приступљено 6. 5. 2007. 
  144. Canada, Statistics (4. 8. 2006). „Latest release from Labour Force Survey”. Statistics Canada. Приступљено 5. 3. 2018. 
  145. Clarke, Tony; Campbell, Bruce; Laxer, Gordon (10. 3. 2006). „US oil addiction could make us sick”. Parkland Institute. Приступљено 18. 5. 2006. 
  146. Encyclopedia, The Canadian (2006). „Agriculture and Food: Export markets”. Historical Foundation of Canada. Приступљено 5. 3. 2018. 
  147. Encyclopedia, The Canadian (2006). „Canadian Mining”. Historica Foundation of Canada. Приступљено 5. 3. 2018. 
  148. „Black Brant Sounding Rockets”. Magellan Aerospace. 2013. Архивирано из оригинала на датум 7. 9. 2015. Приступљено 13. 2. 2015. 
  149. „Latest release”. World Trade Organization. 17. 4. 2008. Архивирано из оригинала на датум 5. 6. 2011. Приступљено 23. 5. 2011. 
  150. „Index of Globalization 2010”. KOF. Архивирано из оригинала на датум 31. 5. 2012. Приступљено 22. 5. 2012. 
  151. „TMX Group Equity Financing Statistics – September 2014”. TMX. септембар 2014. Приступљено 7. 2. 2015. 
  152. Трансканадски аутопут, Добављено дана 8. октобра 2009., Приступљено 8. 4. 2013.
  153. Списак аеродорма у Канади
  154. 154,0 154,1 McMurry, Peter H.; Shepherd, Marjorie F.; Vickery, James S. (2004). Particulate Matter Science for Policy Makers: A NARSTO Assessment. Cambridge University Press. стр. 391. ISBN 978-0-521-84287-7. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  155. Press, Jordan (8. 2. 2017). „Toronto, Montreal, Vancouver now home to one-third of Canadians: census”. CTV News. Архивирано из оригинала на датум 8. 2. 2017. Приступљено 8. 2. 2017. 
  156. „2016 Census: Population and dwelling counts”. Statistics Canada. 8. 2. 2017. Архивирано из оригинала на датум 11. 2. 2017. Приступљено 8. 2. 2017. 
  157. Campion-Smith, Bruce (8. 2. 2017). „Canada's population grew 1.7M in 5 years, latest census shows”. Toronto Star. Toronto. Архивирано из оригинала на датум 8. 2. 2017. Приступљено 8. 2. 2017. 
  158. „Energy Efficiency Trends in Canada, 1990 to 2008”. Natural Resources Canada. 2011. Архивирано из оригинала на датум 22. 12. 2015. Приступљено 13. 12. 2015. 
  159. Edmonston, Barry; Eric Fong (2011). The Changing Canadian Population. McGill-Queen's Press. стр. 181. ISBN 978-0-7735-3793-4. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  160. Zimmerman, Karla (2008). Canada (10th изд.). Lonely Planet. стр. 51. ISBN 978-1-74104-571-0. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  161. 161,0 161,1 Hollifield, James; Philip Martin; Orrenius, Pia (2014). Controlling Immigration: A Global Perspective, Third Edition. Stanford University Press. стр. 11. ISBN 978-0-8047-8627-0. Архивирано из оригинала на датум 6. 1. 2017. 
  162. Beaujot, Roderic P.; Kerr, Donald W. (2007). The Changing Face of Canada: Essential Readings in Population. Canadian Scholars' Press. стр. 178. ISBN 978-1-55130-322-2. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  163. Freeman, Gary P.; Hansen, Randall; Leal, David L. (2013). Immigration and Public Opinion in Liberal Democracies. Routledge. стр. 8. ISBN 978-1-136-21161-4. Архивирано из оригинала на датум 6. 1. 2017. 
  164. Canada, Government of Canada, Statistics. „Permanent and temporary immigration to Canada from 2012 to 2014”. statcan.gc.ca. Архивирано из оригинала на датум 16. 7. 2017. 
  165. „Supplementary Information to the 2016 Immigration Levels Plan”. Citizenship and Immigration Canada. Архивирано из оригинала на датум 11. 3. 2016. Приступљено 8. 3. 2016. 
  166. Grubel, Herbert G. (2009). The Effects of Mass Immigration on Canadian Living Standards and Society. Fraser Institute. стр. 5. ISBN 978-0-88975-246-7. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  167. „Government of Canada Tables 2011 Immigration Plan”. Canada News Centre. Архивирано из оригинала на датум 3. 12. 2010. Приступљено 12. 12. 2010. 
  168. Simmons, Alan (2010). Immigration and Canada: Global and Transnational Perspectives. Canadian Scholars' Press. стр. 92. ISBN 978-1-55130-362-8. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  169. Canada, Government of Canada, Statistics. „Population and dwelling counts, for Canada, provinces and territories, 2011 and 2006 censuses”. www12.statcan.ca. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2014. 
  170. 170,0 170,1 OECD (2014). OECD Environmental Performance Reviews OECD Environmental Performance Reviews: Canada 2004. OECD Publishing. стр. 142—. ISBN 978-92-64-10778-6. Архивирано из оригинала на датум 3. 9. 2016. 
  171. Custred, Glynn (2008). „Security Threats on America's Borders”. Ур.: Moens, Alexander. Immigration policy and the terrorist threat in Canada and the United States. Fraser Institute. стр. 96. ISBN 978-0-88975-235-1. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  172. „Urban-rural population as a proportion of total population, Canada, provinces, territories and health regions”. Statistics Canada. 2001. Архивирано из оригинала на датум 10. 6. 2011. Приступљено 23. 5. 2011. 
  173. Martel, Laurent; Malenfant, Éric Caron (22. 9. 2009). „2006 Census: Portrait of the Canadian Population in 2006, by Age and Sex”. Statistics Canada. Архивирано из оригинала на датум 20. 9. 2017. Приступљено 18. 10. 2009. 
  174. „Canadian population creeps up in average age”. Canadian Broadcasting Corporation. 28. 9. 2011. Архивирано из оригинала на датум 10. 5. 2012. Приступљено 11. 4. 2012. 
  175. „2013 Human Development Index and its components – Statistics” (PDF). UNDP. 2013. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 19. 3. 2013. Приступљено 15. 3. 2013. 
  176. 176,0 176,1 Luxton, Meg (2011). „Changing Families, New Understandings” (PDF). Vanier institute (York University). стр. 6(PDF p 12). Архивирано (PDF) из оригинала на датум 4. 2. 2016. Приступљено 2. 2. 2016. 
  177. „Immigration and Ethnocultural Diversity Highlight Tables”. statcan.gc.ca. Архивирано из оригинала на датум 27. 10. 2017. 
  178. „Aboriginal Identity (8), Sex (3) and Age Groups (12) for the Population of Canada, Provinces, Territories, Census Metropolitan Areas and Census Agglomerations, 2006 Census – 20% Sample Data”. 2006 Census: Topic-based tabulations. Statistics Canada. 12. 6. 2008. Архивирано из оригинала на датум 18. 10. 2011. Приступљено 18. 9. 2009. 
  179. 179,0 179,1 „Census Profile, 2016 Census”. Statistics Canada. 8. 2. 2017. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2017. Приступљено 16. 2. 2018. 
  180. Pendakur, Krishna. „Visible Minorities and Aboriginal Peoples in Vancouver's Labour Market”. Simon Fraser University. Архивирано из оригинала на датум 16. 5. 2011. Приступљено 30. 6. 2014. 
  181. „Classification of visible minority”. Statistics Canada. Government of Canada. 25. 7. 2008. Архивирано из оригинала на датум 14. 7. 2011. Приступљено 18. 9. 2009. 
  182. Canada, Statistics (25. 1. 2005). „Population by religion, by provinces, and territories”. Statistics Canada. Приступљено 14. 5. 2006. 
  183. CIA Factbook, 2009
  184. 184,0 184,1 184,2 Canada, Statistics (27. 1. 2005). „Population by mother tongue, by province and territory”. Statistics Canada. Приступљено 14. 5. 2006. 
  185. www12.statcan.gc.ca, "2011 Census of Canada: Topic-based tabulations", преузето 30. априла 2016.
  186. 186,0 186,1 Heritage, Canadian (2002). Symbols of Canada. Ottawa, ON: Canadian Government Publishing. ISBN 978-0-660-18615-3. 
  187. 187,0 187,1 Council of Ministers of Canada. „General Overview of Education in Canada”. Education@Canada. Приступљено 22. 5. 2006. 
  188. „National Sports of Canada Act (1994)”. Consolidated Statutes and Regulations. Department of Justice. Приступљено 20. 7. 2006. 
  189. 189,0 189,1 Conference Board of Canada (2004). „Survey: Most Popular Sports, by Type of Participation, Adult Population”. Strengthening Canada: The Socio-economic Benefits of Sport Participation in Canada—Report August 2005. Sport Canada. Приступљено 1. 7. 2006. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Шаблон:Теме Канаде