Канг Јувеј

Канг Јувеј
Kang Yu-wei cph.3a36142.jpg
Биографија
Датум рођења(1858-03-19)19. март 1858.
Место рођењаНанхаи, Гуангдунг
 Династија Ћинг
Датум смрти31. март 1927.(1927-03-31) (69 год.)
Место смртиЋингдао
 Република Кина

Канг Јувеј (19. март 1858Ћингдао, 31. март 1927) је био један од најзначајнијих кинеских мислилаца и реформатора прве половине XX века и реформатор у Кини из позне династије Ћинг. Његова све већа блискост и утицај на младог цара Гуангсју изазвала је сукоб између цара и његове усвојитељице, царице реганта Цики. Његове идеје су биле утицајне у неуспешној Стодневној реформи. Након Цикијевог преврата који је окончао реформу, Канг је био приморан да побегне. Наставио је да се залаже за кинеску уставну монархију након оснивања Републике Кине.

Рани живот[уреди | уреди извор]

Канг је рођен 19. марта 1858. у селу Су, град Данзао, округ Нанхај, провинција Гуангдунг (данас округ Нанхај града Фошан). Према његовој аутобиографији, његова интелектуална надареност током његовог детињства препознао ујак. Као резултат тога, у раној младости, породица га је послала да проучава конфучијанске класике и да положи испите за кинеску државну службу. Међутим, као тинејџер, био је незадовољан школским системом свог времена, посебно његовим нагласком на припремању осмократних есеја, који су представљали вештачке литерарне вежбе потребне као део испита.

Учење за испите је била изузетно ригорозна активност, тако да се бавио будистичком медитацијом као обликом опуштања, неуобичајеном лежерном активношћу за једног кинеског учењака његовог времена. Током једне од ових медитација имао је мистичну визију која је постала тема његовог интелектуалног трагања током његовог живота. Верујући да је могуће прочитати сваку књигу и „постати мудрац”, кренуо је у квазимесијанску потрагу за спасавањем човечанства.

Биографија[уреди | уреди извор]

Канг је позвао на крај својине и породице у интересу идеализоване будуће космополитске утопије и навео Конфучија као пример реформатора, а не као реакционара, као што су чинили многи његови савременици. О овој другој идеји се детаљно говори у његовом делу Студија о Конфучију као реформатору институција. Он је тврдио, да би поткрепио своје тврдње да су поново откривене верзије конфучијанских класика биле кривотворене, као што је детаљно обрадио у Студији фалсификованих класика из син периода.

Године 1879, Канг је отпутовао у Хонгконг и био је шокиран тамошњим просперитетом, што је покренуло његово интересовање за западну културу и размишљања. Године 1882, Канг је отишао у Пекинг да полаже царски испит. Када се враћао кући, купио је многе западњачке књиге и почео да развија своју идеологију засновану на тим списима. Био је под утицајем протестантског хришћанства у његовој потрази за реформама.[1][2][3][4]

Канг је 1883. основао Друштво против везивања стопала у близини Кантона.

Канг Јувеј је покренуо Друштво за проучавање националног јачања (Чангкуе хуеј) у Пекингу. То је прва политичка група коју су основали реформисти у Кини. Преко њега се Канг упознао са генералним гувернером Џанг Џидонгом и добио његову финансијску подршку за инаугурацију листа Друштва за проучавање националног јачања (Чангкуе бао) јануара 1896. Истог месеца, друштво је распуштено и лист је морао да престане да излази.[5]

Канг је снажно веровао у уставну монархију и желео је да преуреди земљу по узору на Меиџи Јапан. Ове идеје су разљутиле његове колеге из научне класе који су га сматрали јеретиком.

Године 1895, Кина је поражена од Јапана у Првом кинеско-јапанском рату. У знак протеста против Споразума из Шимоносекија, Канг Јувеј, Љанг Ћичао и преко 600 кандидата за грађански испит потписали су петицију цару Гуангсју, што је у историји познато као покрет Гунгче Шангшу. Овај покрет се узима као знак појаве реформиста и почетак кинеских масовних политичких покрета.[6]

Канг и његов истакнути ученик, Љанг Ћичао, били су важни учесници кампање за модернизацију Кине сада познате као Стодневна реформа. Реформе су увеле радикалне промене у кинеску владу. Удовица царица Циси је извршила државни удар који је ставио тачку на реформе, ставио цара Гуангсју у кућни притвор, и наређено је Кангово хапшење и погубљење на основу тога што је покушао да изврши атентат на њу. Канг је побегао из земље, али је такође организовао Друштво заштите цара које је промовисало ствар цара Гуангсју, углавном у заједницама кинеске дијаспоре, и заговарало уклањање Циси. Канг се ослањао на свог главног америчког војног саветника, генерала Хомера Леа, да предводи војни огранак Друштва заштите цара. Канг је путовао широм света да промовише своје идеје. Он се такмичио са револуционарним вођом Суен Јат-сеном, Друштвом за оживљавање Кине и Револуционарним савезом за средства и следбенике међу Кинезима у иностранству.

Канг је два пута посетио Индију, прво 1901–1903, а затим поново у октобру 1909, делом да би проучавао Индију, коју је сматрао упоредивом са Кином. Иако су његове информације о индијској историји изведене од енглеских аутора, приметио је да је тешко стање Индије као колонизоване земље последица нејединства између различитих региона Индије.[7]

Синхајска револуција довела је до абдикације династије Ћинг и успостављања републике под Сун Јат-сеном 1912.

Неки су се залагали да се за цара постави Хан, било потомак Конфучија, који је био војвода Јаншенг,[8][9][10][11] што је Канг накратко подржао пре него што је одустао од идеје и вратио се идеји о Ћингу монарх,[12] или потомку царске породице из династије Минг, маркизу проширене милости.[13][14]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Confucianism in Cross-cultural Dialogue. Shanghai Education Publishing House. 2004. ISBN 9787532095049. 
  2. ^ Little, Stephen; Eichman, Shawn; Shipper, Kristofer; Ebrey, Patricia Buckley (јануар 2000). Taoism and the Arts of China. ISBN 9780520227859. 
  3. ^ Cheng'En, Wu (15. 9. 2008). Journey to the West: The Monkey King's Amazing Adventures. ISBN 9781462902187. 
  4. ^ Bentlage, Björn; Eggert, Marion; Krämer, Hans-Martin; Reichmuth, Stefan (11. 10. 2016). Religious Dynamics under the Impact of Imperialism and Colonialism: A Sourcebook. ISBN 9789004329003. 
  5. ^ Wong, Young-Tsu (1992). „Revisionism Reconsidered: Kang Youwei and the Reform Movement of 1898”. The Journal of Asian Studies (на језику: енглески). 51 (3): 513—544. ISSN 0021-9118. JSTOR 2057948. doi:10.2307/2057948. 
  6. ^ „Chapter Two. The Language Question At The Turn Of The 20th Century”, The Politics of Language in Chinese Education, 1895–1919, BRILL, стр. 77—159, 2008-01-01, ISBN 978-90-474-2333-1, doi:10.1163/ej.9789004163676.i-537.11, Приступљено 2020-12-17 
  7. ^ Kang Youwei’s Journey to India: Chinese Discourse on India During the Late Qing and Republican Periods, Liu Xi, CHINA REPORT 48 : 1&2 (2012): 171–185
  8. ^ Eiko Woodhouse (2. 8. 2004). The Chinese Hsinhai Revolution: G. E. Morrison and Anglo-Japanese Relations, 1897-1920. Routledge. стр. 113—. ISBN 978-1-134-35242-5. 
  9. ^ Jonathan D. Spence (28. 10. 1982). The Gate of Heavenly Peace: The Chinese and Their Revolution. Penguin Publishing Group. стр. 84—. ISBN 978-1-101-17372-5. 
  10. ^ Shêng Hu; Danian Liu (1983). The 1911 Revolution: A Retrospective After 70 Years. New World Press. стр. 55. 
  11. ^ The National Review, China. 1913. стр. 200. 
  12. ^ Monumenta Serica. H. Vetch. 1967. стр. 67. 
  13. ^ Percy Horace Braund Kent (1912). The Passing of the Manchus. E. Arnold. стр. 382–. 
  14. ^ M.A. Aldrich (1. 3. 2008). The Search for a Vanishing Beijing: A Guide to China's Capital Through the Ages. Hong Kong University Press. стр. 176—. ISBN 978-962-209-777-3. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • M. E. Cameron, The Reform Movement in China, 1898–1912 (1931, repr. 1963); biography ed. and tr. by Lo Jung-pang (1967).
  • Chang Hao, Chinese Intellectuals in Crisis. Search for Order and Meaning (1890–1911), Berkeley 1987.
  • Chang Hao: "Intellectual change and the reform movement, 1890-1898", in: Twitchett, Denis and Fairbanks, John (ed.): The Cambridge History of China: Vol. 11, Late Ch’ing, 1800–1911, Part 2 (1980). Cambridge: Cambridge University Press, pp. 274–338, esp. 283-300, 318-338.
  • Howard, Richard C., "K’ang Yu-wei (1858-1927): His Intellectual Background and Early Thought", in A.F. Wright and Denis Twitchett (eds.): Confucian Personalities. Stanford: Stanford University Press, 1962, pp. 294–316 and 382-386 (notes).
  • Hsiao, Kung-Chuan: A Modern China and a New World – K`ang Yu-wei, Reformer and Utopian, 1858-1927 (1975). Seattle and London: University of Washington Press.
  • Jung-Pan, Lo. ed. K'ang Yu-wei; a biography and a symposium (1967) online
  • Karl, Rebecca And Zarrow, Peter (ed.): Rethinking the 1898 Reform Period – Political and Cultural Change in Late Qing China (2002). Cambridge/Mass.: Harvard University Press, esp. pp. 24–33.
  • K'ang Yu-wei. A Biography and a Symposium, ed. Lo Jung-pang, Tucson 1967 (The Association for Asian Studies: Monographs and Papers, Bd. 23).
  • Spence, Jonathan D. The gate of heavenly peace: the Chinese and their revolution. (Penguin, 1982). pp 1-106 online
  • Palmer, Norman D. "Makers Of Modern China: I. The Reformer: Kang Yu-wei" Current History 15#84 (Aug 1, 1948): 88+. online
  • Teng, Ssu-Yü, and Fairbank, John K.: China's response to the West – a documentary survey 1839-1923 (1954, 1979). Cambridge: Harvard University Press, pp. 147–163 (online
  • Thompson, Laurence G.: Ta t´ung shu: the one-world philosophy of K`ang Yu-wei (1958). London: George Allen and Unwin, esp. pp. 37–57.
  • Wong, Young-Tsu. "Revisionism reconsidered: Kang Youwei and the reform movement of 1898." Journal of Asian Studies 51.3 (1992): 513-544. online.
  • Zarrow, Peter. China in war and revolution, 1895-1949 (New York: Routledge), 2005, 12-29. online
  • Chi Wen-shun, K'ang Yu-wei (1858–1927) (in Die Söhne des Drachen. Chinas Weg vom Konfuzianismus zum Kommunismus, ed. P. J. Opitz, Mchn. 1974, S. 83–109).
  • Franke, W. Die staatspolitischen Reformversuche K'ang Yu-weis u. seiner Schule. Ein Beitrag zur geistigen Auseinandersetzung Chinas mit dem Abendlande (in Mitt. des Seminars für Orientalische Sprachen, Bln. 38, 1935, Nr. 1, S. 1–83).
  • Kuang Bailin, Kang Youwei di zhexue sixiang, Peking 1980.
  • G. Sattler-v. Sivers, Die Reformbewegung von 1898 (in Chinas große Wandlung. Revolutionäre Bewegungen im 19. u. 20. Jh., ed. P. J. Opitz, Mchn. 1972, S. 55–81).
  • Tang Zhijun, Kang Youwei yu wuxu bianfa, Peking 1984. – Ders., Wuxu bianfa shi, Peking 1984.
  • Wuxu weixin yundong shi lunji, ed. Hu Shengwu, Changsha 1983.
  • Lawrence M. Kaplan. Homer Lea: American Soldier of Fortune. University Press of Kentucky, 2010. ISBN 978-0813126166.
  • Sebastian Riebold (мај 2020). Revisiting the Sick Man of Asia": Discourses of Weakness in Late 19th and Early 20th Century China. Campus Verlag. стр. 102—. ISBN 978-3-593-50902-0. 
  • Kun Qian (4. 12. 2015). Imperial-Time-Order: Literature, Intellectual History, and China’s Road to Empire. Brill Publishers. стр. 57—. ISBN 978-90-04-30930-2. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]