Кантакузини

Кантакузини (грчки: Καντακουζηνός) су били припадници истакнуте византијске породице чији су чланови средином 14. века носили титулу византијског цара.

Историја

Кантакузини се појављују по први пут током владавине Алексија Комнина (1083-1118), током цареве кампање против Кумана. Чланови породице Кантакузин су током епохе Комнина били високи војни званичници. Севаст Јован Кантакузин убијен је у бици код Мириокефалона, док је цезар Јован Кантакузин, вероватно унук убијеног севаста, оженио Ирину Анђелину, сестру цара Исака II Анђела. Кантакузини су у време Четвртог крсташког рата и латинског заузећа Цариграда (1204) били међу највећим поседницима у Царству. Кантакузини су истакнути чланови византијске политике и током владавине Палеолога. Михајло Кантакузин је 1308. године постављен за управника Мореје. Његов син био је Јован Кантакузин, мега доместик, регент и на крају византијски цар (1341-1354) као противник Јована V Палеолога у грађанском рату. Јован је присиљен на абдикацију и повлачење у манастир. Његов син Матија такође је владао Византијом као савладар (1353-1357). Млађи Јованов син, Манојло, владао је као морејски деспот од 1349. до 1380. године. Јованова ћерка Јелена била је удата за Јована V Палеолога. Марија, друга ћерка, била је удата за Нићифора Орсинија, епирског деспота, а трећа ћерка, Теодора, за османског бега Орхана. Матијина двојица синова владали су накратко Морејом. О Јовану нема много података, а сматра се да је умро без деце. Могући потомци Димитрија су: Ђорђе, Андроник (последњи византијски мега доместик), Ирина (удата за српског деспота Ђурђа Бранковића), Тома (служио на двору Бранковића) и Јелена (трапезунтска царица, супруга Давида Великог Комнина). Имао је и ћерку непознатог имена која је постала краљица Грузије.

Цареви династије Кантакузин

Слика	Име	Рођење	Наследник	Владавина	Смрт	Дужина владавине
	Јован Кантакузин	око 1292.	Јован V Палеолог	31. март 1347—10. децембар 1354.	15. јун 1383.	7 година
	Матија Кантакузин	око 1325.	Јован V Палеолог	1353—1357.	15. јун 1383.	4 године

Литература

• Баришић, Фрањо; Ферјанчић, Божидар, ур. (1986). Византијски извори за историју народа Југославије. 6. Београд: Византолошки институт. 
• Nicol, Donald M. (1984) [1957]. The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. 
• Nicol, Donald M. (1968). The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) ca. 1100-1460: A Genealogical and Prosopographical Study. Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. 
• Nicol, Donald M. (1991). A Biographical Dictionary of the Byzantine Empire. London: Seaby. 
• Nicol, Donald M. (2002) [1996]. The Reluctant Emperor: A Biography of John Cantacuzene, Byzantine Emperor and Monk, c. 1295-1383 (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Радић, Радивој (1997). „Ана Кантакузина - византијска невеста у кући Косача”. Зборник за историју Босне и Херцеговине. 2: 119—137. 
• Радић, Радивој (2002). „Од Евдокије Анђео до Ане Кантакузине: Византијске невесте у средњовековним српским земљама”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 507—514. 
• Ферјанчић, Божидар (1960). Деспоти у Византији и јужнословенским земљама (PDF). Београд: Научно дело. 
• Ферјанчић, Божидар (1968). „Севастократори у Византији”. Зборник радова Византолошког института. 11: 141—192. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.